Rojters je objavio baš uoči susreta Sija Đinpinga i Vladimira Putina u Pekingu priču da je Kina tajno obučavala oko 200 ruskih vojnika za rat u Ukrajini. Tekst se poziva na nalaze tri neimenovane evropske obaveštajne agencije i dokumente koje je agencija navodno imala na uvid. Suštinski, tajming objave govori sam za sebe.
Prema Rojtersu, oko 200 ruskih vojnika obučavano je krajem 2025. godine u kineskim vojnim bazama, uključujući Peking i Nanking. Obuka je, navodno, obuhvatala dronove kineske proizvodnje, elektronsko ratovanje, avijaciju, oklopna vozila, minobacače i eksplozive. Deo obučenih vojnika se, prema tim tvrdnjama, kasnije vratio u rat u Ukrajini, posebno na pravce Krima i Zaporožja. Po starom šablonu, sama agencija navodi da nije mogla nezavisno da potvrdi tvrdnje o njihovom kasnijem učešću u borbama.
Međutim, posebno se ističe sporazum iz jula 2025. godine, koji je zabranjivao objavljivanje informacija i dostavljanje podataka trećim stranama. Upravo taj element služi kao centralna tačka priče: Kina javno govori o neutralnosti, dok se iza zatvorenih vrata, prema zapadnim obaveštajnim tvrdnjama, odvija vojna saradnja koja direktno pomaže Rusiji.
Peking je odbacio takav okvir. Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova ponovilo je da Kina prema ukrajinskoj krizi zadržava objektivan i nepristrasan stav, da se zalaže za pregovore i da „uključene strane ne bi trebalo namerno da podstiču sukobe ili krive druge“. To je standardni kineski odgovor, hladan, odmeren i bez ulaska u detalje.
Velike države razmenjuju vojna iskustva, opremu i obuku decenijama. NATO to radi stalno, i javno i tajno. Ukrajinske jedinice se obučavaju širom Evrope, zapadni instruktori rade sa ukrajinskim snagama na terenu, a njihovi sistemi se uvode u borbu uz tehničku podršku zemalja koje ih proizvode. Razlika je u tome što se takva zapadna aktivnost predstavlja kao „podrška“, dok se rusko-kineska saradnja odmah pakuje kao dokaz tajnog učešća u ratu.
Dvostruki standard takođe nije nov. Peking i Moskva su neposredno pre početka rata u Ukrajini proglasili partnerstvo „bez ograničenja“, a Zapad od tada pokušava da Kinu pritisne da se odmakne od Rusije. Taj pritisak nije uspeo. Kina je nastavila da kupuje ruske energente, trgovina raste, a vojna i tehnološka saradnja je postala predmet stalnih optužbi zapadnih službi.
Rojtersova priča dolazi baš kada Si i Putin u Pekingu razgovaraju o širem globalnom rasporedu snaga, energiji, Ukrajini, Iranu i međunarodnom poretku. Zapadni mediji taj susret predstavljaju kao dokaz sve dublje osovine Moskva-Peking, dok kineska strana pokušava da se pozicionira kao sila koja može da razgovara sa svima. Putinova poseta usledila je manje od nedelju dana nakon Trampove posete Kini, što Pekingu daje centralnu diplomatsku poziciju u trenutku kada se svet prelama između nekoliko kriza.
Drugi deo priče dolazi vezan za Iran. Si je, prema kineskoj agenciji Sinhua i pratećim izveštajima, tokom razgovora sa Putinom pozvao na hitan prekid neprijateljstava na Bliskom istoku i upozorio da je Persijski zaliv na kritičnoj tački između rata i mira. Za Kinu je tu najvažniji Ormuski moreuz. Kroz taj pravac prolazi dobar deo kineskog uvoza energenata, a svako zatvaranje ili dugotrajna blokada direktno udara u kinesku ekonomiju.
Putin je podržao političko-diplomatsko rešenje, uz naglasak na neprihvatljivosti jednostranih vojnih akcija. To je očekivano rusko pozicioniranje, ali za Peking je stvar mnogo konkretnija. Kina nema interes da Ormuz ostane zatvoren, da cene energije divljaju i da se globalna trgovina dodatno remeti. Kada Si kaže da normalno funkcionisanje Ormuskog moreuza služi interesima regiona i globalne ekonomije, to nije moralna deklaracija, već zaštita kineskog energetskog toka.
Međutim, to ne znači da treba odbaciti mogućnost rusko-kineske vojne obuke. Naprotiv, takva saradnja je sasvim realna, posebno u oblasti dronova, elektronskog ratovanja i razmene naučenih lekcija iz Ukrajine. Rusija ima borbeno iskustvo, Kina ima ogromnu proizvodnu bazu, elektroniku, dronove i simulacione kapacitete. Njihovo povezivanje je logično, očekivano i vojno korisno za obe strane.
Upravo zato je tajming objave agencije Rojters korisan za one strukture koje ne žele da Kina preuzme ulogu ozbiljnog posrednika. Ne mora se dokazati sve do kraja, dovoljno je plasirati priču u pravom trenutku, preko globalno citirane agencije, sa pozivanjem na anonimne izvore. Praksa britansko obaveštajne-medijske škole još uvek je bez realne konkurencije u svetu, ipak ponavljaju se metode.
