Sa vijetnamskog neba tokom sukoba s Amerikancima i snagama Južnog Vijetnama, Severnovijetnamci su uspeli da pošalju na zemlju preko deset hiljada letelica raznih vrsta, elitnih lovaca – presretača, strateških bombardera, jurišnika, helikoptera. Posle tog krvavog rata sovjetska trojka aviona Su-27 završila je na tlu Vijetnama, ali ne zbog PVO, već zbog svoje nepažnje. Elitni piloti akro-grupe ”Ruski vitezovi” stradali su nadomak aerodroma, još jednom pokazavši koliko rutina, zamor i nepažnja mogu skupo koštati.
Posvetimo nekoliko redova bazi u čijoj blizini se dogodila nesreća o kojoj je reč. Kamran (Cam Ranh) se nalazi kraj istoimenog grada u provinciji Kanho (Khánh Hòa, južni deo centralnog Vijetnama, nekada u Južnom Vijetnamu). On je na samoj obali Južnokineskog mora u zalivu Kamran. Zahvaljujući prirodnim uslovima ova luka smatra se jednom od najboljih dubokovodnih u svetu. Savremeni Vijetnam se pridržava politike ”trostruko ne” na osnovu koje ne daje baze trećim stranama, ali ostavlja mogućnost korišćenja nekih baza kao tranzitnih.
Za vreme rata tu je bio veliki logistički centar SAD u kome su se nalazili aerodrom sa dve piste i luka. Godine 1972. Amerikanci su sve vojne objekte predali vladi Južnog Vijetnama, a sve to je palo u ruke severnovijetnamskoj armiji trećeg aprila 1975. godine tokom Prolećne ofanzive. Drugog maja 1979. godine, dva meseca posle završetka Kinesko-vijetnamskog rata, Sovjeti i Vijetnamci potpisali su ugovor o korišćenju luke kao punkta za materijalno-tehničko obezbeđenje sovjetske Ratne mornarice s rokom od 25 godina.
Kobni trenuci
Bio je utorak, 12. decembar 1995. godine. U 06.23 sati po moskovskom vremenu, prilikom prilaza na sletanje u uslovima slabe vidljivosti tri lovca – presretača Su-27 akro-grupe Ruski vitezovi razbili su se udarivši u planinski masiv 25 kilometara od baze.
Uništena tri aviona i poginula četiri pilota: potpukovnik Nikolaj Grečanov (Николай Алексеевич Гречанов, 32 godine), pukovnik Boris Grigorjev (Борис Михайлович Григорьев, 38 godina), potpukovnik Nikolaj Kordjukov (Николай Викторович Кордюков, 34 godine) i i potpukovnik Aleksandar Sirovoj (Александр Викторович Сыровой, 35 godina). Vrhunski piloti, visokih gardijskih činova, mladići.
Kako je došlo do katastrofe?
Na malezijskom ostrvu Langkavi (Langkawi Permata Kedah) održan je aero-miting ”Lima 95” (Langkawi International Maritime and Aerospace Exhibition) na kome je učestvovala verovatno najbolja svetska akro-grupa ”Ruski vitezovi”. U to vreme jedino je Su-27 mogao da izvodi tada senzacionalne figure kao što su ”kobra Pugačova” i mnoge druge. To je bio jeljcinovski period Rusije i ruski proizvođači su se trudili da ostanu u trci, prikazujući svoje veštine na ovakvim manifestacijama širom sveta.
Nastup je bio uspešan i grupa pilota i tehničara vraćala se preko Vijetnama kući. U grupi su bili transportni avion Il-76 (pilotirao je načelnik 1338. Istraživačkog centra 929. državnog letno-opitnog centra MO RF general-major Vladimir Grebenjikov, istovremeno i komandir grupe). U formaciji je letelo pet aviona (dva su bili dvosede ”iskre”). Dva lovca su letela levo od transportnog aviona, dva do tri metra više. Ostala tri s brojevima sedam, devet i devetnaest letela su s desne strane i isto toliko niže (videti priloženu šemu).
Reč suda
U presudi vojnog suda od 13. marta 1998. godine suvoparnim pravnim jezikom navedeno je između ostalog sledeće: ”…Grupa koju je predvodio Grebenjikov spuštala se u kompaktnoj formaciji kroz oblake s ograničenom vidljivošću u opasnoj blizini planinskog terena. U 06. 22. 30 sati dok su izvodili četvrti zaokret na barometarskoj visini od 600 metara kako bi ušli u aerodromski koridor, aktivirao se sistem vizuelnog i zvučnog upozorenja na teren (CCOC – Системa сигнализации опасной скорости сближения – sistem signalizacije opasne brzine približavanja) u kokpitu Il-76. Grebnjihov nije prijavio ovo upozorenje direktoru leta na aerodromu, niti je naredio pilotima iz grupe da se podignu na bezbednu visinu. Zašto, to ostaje nepoznato.
U roku od 25 sekundi dok je sistem SSOS bio aktivan istinska visina leta Il-76 smanjila se za 32 metra. S obzirom na desni nagib u formaciji avio-grupe u 06. 22. 55 sati dva krajnje desna aviona (s repnim brojevima 07 i 09, fabričkih brojeva 36911031615 i 36911031716) udarili su u planinu čiji je vrh bio na koti 722 metra. Četiri sekunde kasnije, u 06. 22. 59 i avion Su-27 UB sa dva člana posade (repni broj 19, fabrički broj 96310413040) takođe je udario u planinu. Visina mesta udara iznosila je 604 metara. Avioni su bili 118 metara ispod vrha. Tog momenta nalazili su se na 25,5 kilometara od aerodroma u azimutu od 193º od prilazne kontrolne tačke aerodroma.”
Kako je došlo do nesreće? U prvom naletu grupa je pošla na aerodrom iz pravca mora, ali pošto nije znala na koju od dve piste da sleti krenula je na drugi krug. Il -76 je prošao između planine na obali i obližnjeg ostrva. Dvasuhoja s leve strane u poslednjem trenutku naglo hvataju visinu i kreću ka drugom aerodromu u Fanrandu, a tri s desne strane udaraju u planinu. Komandni avion provukao se između planine i ostrva. Avioni nisu leteli u zbijenoj formaciji da bi impresionirali osoblje na aerodromu koje ih je ugledalo prilikom prvog preleta već stoga da se usled niske oblačnosti ne raštrkaju.
Desni pilot u Il-76 Sergej Suhar primetio je nagli pad igle visionomera i smesta povukao komande ka sebi. Ostali nisu dobili tu priliku. Posle udara prva dva aviona, posle četiri sekunde u planinu je udario i dvosed. Avion Il-76 još pola sata je leteo u rejonu aerodroma Kamran pokušavajući da sagleda situaciju ili bar čuje havarijske predajnike koji bi se uključili automatski prilikom katapultiranja, no to se nije dogodilo.
Posle toga je sleteo na drugu pistu, dalju od obale. Potraga je trajala duže od tri dana usled lošeg vremena i teško pristupačnog terena. Šta su spasioci mogli da vide? Samo su ostaci pukovnika Grigorjeva pronađeni kako vise na konopcima padobrana koji se zapetljao u drveće na litici. On je inače bio repni vodeći u grupi prilikom akrobacija. Ostala dvojica su ostala u kabinama svojih aviona.
Tako se dogodila nesreća koja se definiše u međunarodnom komunikacijskom standardu kao CFIT (controlled flight into terrain), odnosno udar u zemlju prilikom kontrolisanog leta. Do njega dolazi ne zbog neispravnog aviona ili greške u navođenju od strane tornja, već procene pilota. Dok se nije sudski raspravilo prvi je po službenoj dužnosti bio osumnjičen rukovodilac letova u bazi, potpukovnik Aleksandar Arbuzov.
Tokom istrage utvrđena je njegova nevinost. Krivac za katastrofu bio je general-major Vladimir Grebenjikov (Гребенников, Владимир Дмитриевич). Osuđen je na šest godina zatvora, da bi ubrzo bio amnestiran. Za ovaj tragični događaj dobro znaju svi u svetu akro-grupa, ali to nije velika uteha. Lekcija je plaćena životima, a piloti su sahranjeni na groblju sela Nikoljsko u blizini poznate vazduholovne baze Kubinka, dok je na mestu katastrofe podignut spomenik.
