EU se sprema za eru bez SAD: Berlin steže muškarce, Pariz gomila oružje, Kijev već računa na NATO bez Vašingtona

Evropska Unija više ne deluje kao blok koji samo nervozno iščekuje sledeću poruku iz Vašingtona. Sve više liči na blok koji panično, užurbano i bez mnogo skrivanja pokušava da sastavi sopstveni vojno-politički okvir za scenario u kojem bi američka zaštita oslabila, uslovno se povukla ili se pretvorila u puku trgovinu interesima. Tri naizgled odvojene vesti, iz Berlina, Pariza i Brisela, zapravo su delovi iste slike, a ta slika ne govori o miru, već o ubrzanom prelasku Evrope u tvrđu, opasniju i mnogo militarizovaniju fazu.

Najnoviji signal dolazi iz Nemačke i sam po sebi već nosi ozbiljnu političku težinu. Prema pisanju Berliner Cajtunga, muškarci starosti od 17 do 45 godina ubuduće ne mogu da napuste zemlju na period duži od tri meseca bez dozvole Bundesvera. Sama formulacija zvuči kao administrativna mera i provučena je kroz medije tiho, ali njen politički sadržaj je mnogo ozbiljniji. U pitanju nije obična birokratska promena, već signal da Berlin više ne želi da rizikuje slobodno curenje ljudskog potencijala u trenutku kada evropski bezbednosni sistem ulazi u novu fazu.

To znači da Nemačka, koja je godinama pokušavala da balansira između ekonomske moći i vojne uzdržanosti, sada sve otvorenije počinje da steže vlastiti ljudski rezervoar. Više se ne računa sa pretpostavkom da je u dugom mirnodopskom intervalu. Ako država počinje da prati i ograničava duža odsustva muškaraca u tom starosnom opsegu, to je znak da više ne gleda na njih samo kao na građane, već i kao na potencijalni strateški resurs.

Ta vest ne dolazi u praznom prostoru. Dolazi u trenutku kada Francuska ubrzano prelazi na logiku ratne ekonomije. Pariz je već jasno pokazao da napušta mirnodopski ritam proizvodnje i prelazi u režim masovne industrijske mobilizacije. Tu više nema priče o elegantnim evropskim projektima, o sporim harmonizacijama i beskrajnim komisijama. Sada se gomilaju dronovi, rakete, zalihe, municija i proizvodni kapaciteti. Francuska ne pravi samo vojni budžet, već ratni račun.

To je druga vest, i možda još važnija. Francuska dramatično podiže zalihe dronova-kamikaza, raketa i druge municije, uz milijarde evra namenjene baš tim segmentima. To nije kozmetička modernizacija vojske, niti još jedan krug „prilagođavanja novim izazovima“. To je surovo priznanje da evropske države više ne veruju da će ratovi ostati kratki, ograničeni i daleki. Naprotiv, spremaju se za duži sukob visokog intenziteta u kojem broj, tempo proizvodnje i dubina arsenala postaju važniji od same prestižne tehnologije.

Postoji još jedan sloj ove priče koji se ne sme preskočiti, Ukrajina. Francusko ubrzano gomilanje dronova, raketa i municije i nemačke mere teško se mogu odvojiti od mogućnosti da će EU morati sama da preuzme mnogo veći deo tereta dalje podrške Kijeva ako administracija Donalda Trampa zaista smanji ili potpuno preseče američku podršku. U tom scenariju, Pariz i Berlin ne pravi samo zalihe za sebe, već grade osnovu za duži ratni napor Brisela bez američke logističke kičme.

Drugim rečima, spremaju se i za trenutak u kojem će EU sile morati same da hrane pa možda i brane ukrajinski front, bez dosadašnje američke širine u oružju, novcu, municiji, specijalistima i političkom pokriću.

Treća vest dolazi iz samog ukrajinskog političkog okruženja i otkriva koliko se brzo u Kijevu već prilagođavaju. Ambasadorka Ukrajine pri NATO-u, Olena Getmančuk, pozitivno je reagovala na Trampove izjave o mogućem kraju američkog učešća u Alijansi. Umesto da izrazi strah zbog slabljenja NATO-a, ona je praktično ponudila drugu formulaciju, ne raspad, već „preispitivanje“ saveza. Još važnije, sugerisala je da bi NATO bez Amerikanaca mogao ne samo da opstane, već i da postane efikasniji u borbi protiv „ruske pretnje“.

To je izuzetno važna poruka. Ona znači da u delu prokijevskog i proevropskog establišmenta već postoji ozbiljno razmišljanje o postameričkom NATO-u, ili preciznije, o evropskom vojnom bloku koji bi nastavio antirusku liniju i bez pune američke kičme. U tom okviru Ukrajina ne vidi sebe kao žrtvu mogućeg povlačenja SAD, već kao kandidata za još dublju integraciju u novi evropski bezbednosni okvir.

A kada se ta tri elementa spoje, nemačka kontrola ljudskog potencijala, francuska ratna ekonomija i ukrajinsko razmišljanje o NATO-u bez Amerike, slika postaje mnogo jasnija. Evropa se ne sprema za stabilizaciju. Evropa se sprema za novu konfiguraciju sile.

Ako bi Sjedinjene Države zaista smanjile ili suspendovale deo svog realnog vojnog i političkog prisustva u strukturama NATO-a, kontinent bi se odmah suočio sa tri velika problema. Prvi je vazdušno i svemirsko izviđanje, gde je američka komponenta godinama bila gotovo nezamenjiva. Drugi je nuklearno odvraćanje, pošto bi bez Vašingtona glavni kontinentalni oslonac ostala Francuska, uz britansku komponentu izvan EU. Treći je transport i logistika, posebno strateška vazdušna mobilnost, bez koje NATO prestaje da bude globalni, a postaje tek regionalni savez sa ozbiljnim ograničenjima.

Upravo tu se rađa ideja o nečemu što se sve češće može opisati kao „kontinentalni NATO“. Ne nužno formalno nova organizacija, već praktični blok država koje bi međusobno povezale vojnu industriju, proizvodnju, logistiku, obaveštajne kapacitete i političku volju, mimo ili iznad starih ograničenja unutar NATO-a i EU. U toj računici, Francuska se pojavljuje kao nuklearni centar kontinentalne Evrope. Britanija, iako van Evropske unije, ostaje politički i vojni motor eskalacije. Nemačka je finansijski i logistički centar. Poljska gradi najjaču kopnenu vojsku istočnog boka. A Ukrajina se gura u ulogu glavnog antiruskog udarnog ovna.

Tu je i pravi razlog zašto ove vesti ne treba čitati kao obične administrativne promene ili još jedan krug povećanja vojnih budžeta. Ako Nemačka steže muškarce, ako Francuska puni skladišta i fabrike, a Kijev otvoreno govori o NATO-u bez SAD, onda to znači da se Evropa ne priprema za kratkotrajni šok, već za novu eru u kojoj će morati sama da nosi mnogo veći deo tereta rata sa Rusijom.

U toj novoj arhitekturi uloge su već prilično jasno raspoređene. Francuska donosi nuklearni kišobran i političko vođstvo kontinentalne tvrde linije. Britanija donosi obaveštajne kapacitete, pomorsku dubinu i upornu želju za nastavkom pritiska na Moskvu. Nemačka donosi novac, fabrike, transportnu kičmu i duboku pozadinu. Poljska donosi kopnenu vojsku, geografski položaj i otvorenu volju za konfrontaciju. Ukrajina donosi najvažniju stvar, ratno iskustvo i gotovu frontovsku vojsku koja se već četiri godine oblikuje isključivo za obračun sa Rusijom.

Zato se izjava ukrajinske ambasadorke ne sme čitati kao diplomatska improvizacija. Ona je signal da Kijev vrlo pažljivo gleda isti proces koji gledaju Berlin i Pariz. Ako Amerika ode korak unazad, Ukrajina želi da bude ugurana još dublje u evropske vojne strukture, ne kao teret, već kao vrh koplja.