U trenutku kada se tenzije na Bliskom istoku ponovo povećavaju, nekoliko velikih pomorskih sila raspoređuje svoje udarne grupe nosača aviona u regionu. Objavljeno je da se treća američka udarna grupa nosača aviona, predvođena nosačem USS George H. W. Bush, priprema za raspoređivanje na Bliski istok u kontekstu sukoba sa Iranom. Istovremeno, Francuska i Velika Britanija su u istočni Mediteran poslale sopstvene nosače aviona.
To otvara pitanje koje se često pojavljuje u vojnim analizama i javnim raspravama, koliko su zapravo nosači aviona ranjivi u modernom ratovanju. U popularnim raspravama često se opisuje kao „velika plutajuća meta“, ali stručnjaci ukazuju da je realnost mnogo složenija.
Nosač aviona kao centralni čvor borbene mreže
Savremeni američki nosač aviona nije samo brod koji nosi borbene avione. On predstavlja centralni element složene borbene mreže koja povezuje brodove, avione i senzore u jedinstveni sistem.
Nosač aviona funkcioniše kao svojevrsni plutajući aerodrom i komandni centar. Na njegovoj palubi nalaze se lovci i jurišni avioni, ali i specijalizovani avioni za rano upozorenje i kontrolu vazdušnog prostora, poznati kao AWACS.
U američkoj mornarici tu ulogu obavljaju avioni E-2C/D Hawkeye, koji nadgledaju vazdušni prostor i prenose podatke drugim jedinicama.
Ovi podaci ulaze u mrežni sistem poznat kao CEC (Cooperative Engagement Capability), odnosno sistem koji omogućava brodovima i avionima da međusobno dele informacije o ciljevima u realnom vremenu.
U praksi to znači da nosač aviona nije izolovana platforma već deo široke odbrambene mreže.
Višeslojna zaštita udarne grupe
Udarne grupe nosača aviona obično čini više brodova koji zajedno formiraju zaštitni prsten.
Na udaljenosti od oko 20 do 25 kilometara od nosača nalaze se raketne krstarice, razarači i podmornice. Većina tih brodova opremljena je borbenim informacionim sistemom Aegis, koji integriše radarske podatke i omogućava koordinisanu protivvazdušnu i protivraketnu odbranu.
Zajedno sa avionima AWACS, ovaj sistem stvara takozvanu informacionu bezbednosnu sferu koja može da obuhvati prostor radijusa do oko 1.500 kilometara.
Spoljašnji sloj odbrane čine borbeni avioni sa nosača aviona, pre svega F/A-18E/F Super Hornet i F-35C Lightning II. Oni presreću potencijalne pretnje još na velikim udaljenostima.
U srednjem sloju odbrane nalaze se protivvazdušni raketni sistemi krstarica i razarača koji štite grupu nosača aviona.
Na kratkim udaljenostima koriste se sistemi poput RIM-7 Sea Sparrow, raketni sistemi RIM-116 i bliski artiljerijski sistemi Phalanx, koji koriste šestocevni top kalibra 20 milimetara.
Odbrana od podmornica
Podmornice predstavljaju jednu od najopasnijih pretnji za velike površinske brodove. Zbog toga su udarne grupe nosača aviona opremljene i snažnim protivpodmorničkim kapacitetima.
Na velikim udaljenostima tu ulogu imaju palubni helikopteri MH-60R Seahawk i patrolni avioni P-8A Poseidon koji polaze sa kopnenih baza.
Na srednjim i kratkim udaljenostima zaštitu obezbeđuju razarači, krstarice i sopstvene višenamenske podmornice koje prate udarnu grupu.
Brzina i manevarska sposobnost
Pored aktivne odbrane, važan faktor zaštite nosača aviona je njegova sposobnost kretanja.
Nosači aviona na nuklearni pogon mogu da razviju brzinu veću od 30 čvorova. Ta brzina otežava protivniku da precizno prati i gađa brod, jer je za uspešan napad potrebno ne samo otkriti njegov položaj već i kontinuirano ažurirati podatke o njegovom kretanju.
To zahteva sofisticirane sisteme izviđanja i nadzora.
Konstrukcija koja može izdržati udar
Čak i kada bi nosač aviona bio pogođen protivbrodskom raketom, to ne znači automatski da bi bio potopljen.
Ovi brodovi imaju izuzetno robusnu konstrukciju, uključujući dvostruko dno i dodatne zaštitne odeljke koji smanjuju posledice eksplozije. Dve snažne noseće grede protežu se duž celog trupa, što dodatno povećava strukturalnu čvrstoću.
Zbog toga nosači aviona mogu da ostanu na površini čak i nakon ozbiljnih oštećenja.
Sovjetske strategije protiv nosača aviona
Tokom Hladnog rata Sovjetski Savez je razvio posebne strategije za borbu protiv američkih udarnih grupa nosača aviona.
Raketne krstarice projekta 1164 Atlant, nuklearne krstarice projekta 1144 Orlan i nuklearne podmornice projekta 949 i 949A Antej nosile su snažne protivbrodske rakete poput P-500 Bazalt i P-700 Granit.
Ideja je bila da se ove rakete lansiraju u velikom broju, kao koordinisani roj, pri čemu bi jedna raketa vršila dodatno izviđanje i dodeljivala ciljeve ostalima.
Prema tadašnjim procenama, deset do dvanaest raketa Granit moglo je teorijski da onesposobi američki nosač aviona.
Međutim, najveći izazov bio je približiti se dovoljno blizu da bi se takav napad uopšte izveo.
Pomorska raketna avijacija
Sovjetski Savez je takođe razvio snažnu Pomorsku raketnu avijaciju, koja je koristila bombardere Tu-22 za lansiranje protivbrodskih raketa.
Takvi napadi mogli su potencijalno da pogode nosače aviona, ali su analize pokazivale da bi gubici bili izuzetno veliki.
Tokom kasnijih vojnih reformi u Rusiji ova grana avijacije je ukinuta, a avioni Tu-22 prebačeni su u sastav strateške avijacije dugog dometa.
Moderno oružje protiv nosača aviona
Danas se u ruskoj vojnoj doktrini kao potencijalni „ubice nosača aviona“ često pominju rakete Oniks i hipersonične rakete Cirkon.
Te rakete imaju potencijal da probiju protivvazdušnu odbranu, ali i dalje postoji ključni problem. Nosač aviona prvo mora biti pronađen i precizno praćen.
Sovjetski Savez je u tu svrhu razvio satelitski sistem Legenda, koji je omogućavao praćenje pomorskih ciljeva. Taj sistem je kasnije prestao da funkcioniše.
Naslednički sistem Lijana razvijan je kao zamena, ali njegova puna operativna sposobnost još uvek je predmet različitih procena.
Kineski pristup
Druga država koja je ozbiljno razvijala kapacitete za suprotstavljanje američkim nosačima aviona je Kina.
Narodnooslobodilačka vojska raspolaže modernim avionima za rano upozorenje, satelitskim sistemima za izviđanje i komunikaciju, kao i sopstvenim nosačima aviona.
U Indo-pacifičkom regionu kineski satelitski sistem Jaogan koristi se za praćenje pomorskih ciljeva na velikim udaljenostima.
Kina je takođe razvila specifičnu vrstu oružja namenjenu upravo protiv nosača aviona.
Balističke rakete protiv brodova
Jedan od najpoznatijih kineskih sistema je balistička raketa DF-21D, često opisivana kao „ubica nosača aviona“.
Ova raketa ima procenjeni domet između 1.500 i 2.000 kilometara i lansira se sa mobilnih kopnenih platformi.
Njena specifičnost je manevarsko vozilo u završnoj fazi leta koje koristi sopstvene radare za korekciju putanje i gađanje cilja koji se kreće.
Velika brzina projektila znači da napadnuti brod ima vrlo malo vremena za reakciju.
U teoriji, plotun od deset do dvanaest takvih raketa mogao bi da nanese kritična oštećenja nosaču aviona.
Geopolitički kontekst
Upravo zbog toga pojedini analitičari smatraju da je Kina danas jedna od retkih država koja raspolaže kombinacijom satelitskog izviđanja, senzorskih mreža i raketnih sistema potrebnih za ozbiljan napad na udarnu grupu nosača aviona.
To ne znači da bi takav scenario bio jednostavan ili verovatan, ali pokazuje koliko su nosači aviona i dalje ključni element globalne projekcije vojne moći.
Zbog toga njihovo raspoređivanje u regionima poput Bliskog istoka i dalje ima snažan politički i vojni značaj, bez obzira na to koliko se u javnosti često raspravlja o njihovoj ranjivosti u modernom ratovanju.
Niko ozbiljan nije pokušao da potopi nosače aviona,a kad se to prvi put desi svi će pisati kako su znali,kako su nosači relikt 2. svetskog rata i prevaziđeni…Setite se kako je samo 1 exoset rakete sa samo 165 kg eksploziva potopila naj savremeniji eskortni razarač dužine 125 m i specijalno napravljen za PA zaštitu.Od tada je svaki brod samo plutajuća konzerva koja čeka da je neka raketa potopi…
Salvo Granit P-700 projektila je za njih i mama i tata, a tek hipersoničnim projektilima. Granit je bio projektil ispred svog vremena. Prosto neverovatan projekat. Bilo bi lepo da nešto o ovom oružju napišete.
A to kako su nosači nepotopljivi je mit, odnosno bajka za natofile. Nepotopljivi su samo zbog toga što ih niko nije napao.
Zbog toga današnji hipersonični projektili se obrušavaju na meti, odnosno ne idu na trup leteći par metara iznad vode. Udare ga sa hipersoničnim projektilima poput Cirkona par puta odozgo, ima da mu sve delove iz šarke izvadi. Sva bi municija na nosača neminovno detonirala. Tačno da ukoliko bude gađan u trup, zbog pregrada, odnosno komora, teže bi bio potopljen. Međutim, u današnje vreme niko i ne cilja na potapanje. Dovoljno je da ga onesposobiš.
Normalno da ga nije lako potopiti, ali voleo bih da ga vidim blize, da dobijem potvrdu da je nepotopiv.
Onaj ko je pisao tekst ozbiljno se nalupao.
Kaže desetak raketa P-700 Granit može da napravi štetu. Druže raketa Granit ima bojevu glavu od 750 kilograma jakog eksploziva koji bi na telu nosača napravio rupu veću od 25 metara.
Rakete Granit su supersonične i skoro nezaustavljive. Podmornice klase Oskar 2 nise 24 takve rakete, dovoljno da masakriraju celu borbenu grupu nosača aviona. Krstarice klase Kirov nose po 20 istih raketa.
TU 22 M3 nosi tri protivbtodske rakete H-22, koje lete brzinom od 4 do 5 maha znači nezaustavljive, bojeva glava 1000 kilograma. Molim vas nemojte da laici pišu tekstove.
Slažem se da se je nalupao glupostima
Sve je to istina, ali nisu savremena torpeda ostala na tom nivou razvoja kao za vreme II svetskog rata.
Valjda su danasnji podmornicki takticari predusmotrili nekakav kombinovani napad- aviocioni+brodski+podmornicki+sve vrste dronova (leteci i ploveci))?
Mislim da Iranci nemaju u tome nikakvo borbeno iskusto, pa cak ni iskustvo vojnih nautickih vezbi.
Podmornici kojoj je osnovna namena lov na protivnicke ratne brodove nisu potrebna samo torpeda, takve podmornice imaju i protivbrodske rakete (a Rusi inaju i hipersonicne “Циркон”) dometa od 1000 km. Koliko znam kod Amerikanaca ne postoji ni jedan brodski PVO sistem koji je sposoban garantovano obarati nadzvuk, a kamoli hipersoniku. Kod Rusa postoji specijalni sistem “МРИС” za detekciju brodova na N pogon, satelit “Пион-НКС”, sistem “Лиана” (sateliti “Лотос”) koji su namenjeni za navigaciju u lovu na protivnicke nosace aviona. Nosac aviona razvija brzinu do 30 cvorova i nema super manevarske sposobnosti sto bi brzo menjati kurs radikalno, on moze usporiti ili se zaustaviti, ali ako se zaustavi onda je on 100% meta. Dakle, on svoj traektorij ne moze menjati kardinalno i to daje vece sanse proracunu leta rakete.
Sto se tice podmornickog napada na nosac aviona sigurno je da bi on bio napravljen u nocno vreme i tad avijacija ne igra vazniju ulogu u vizualnom pregledu mora, a i veiko pitanje je kako sonori rade sa savremenim bezsumnim podmornicama. Na primer Rusi u vezi toga imaju i tajni podmornicki sistem “СОКС”. Uostalom, nemaju Amerikanci na raspolaganju dovoljnog broja letelica iz pratece eskadre koji mogu u svakom momentu gusto pokrivati radijus do 1000 km. Sto se tice Kineza, ne bi im bilo lose prvo probati negde realno ratovati.
… ,
spomenuo sam unikalni ruski tajni sistem “СОКС” (система обнаружения по кильватерному следу) koji sve njihove podmornice poseduju i ne samo one, vec i njihova torpeda.
Ukratko, taj sistem 101% registruje tragove plovila (podmornica i nosaca aviona) na N pogon i po njemu ih i vodi, te pobeci od takvog torpeda nije moguce.