Kako se Staljinovo obezbeđenje izborilo s najvećim izazovom? Pored više incindenata slučajne ili zadesne prirode, na Staljina je izvršeno nekoliko atentata. U vreme njegove vladavine takve stvari nisu stizale u novine iz jednostavnog razloga – narod je trebalo da misli kako niko ne želi zlo hazjajinu.
On se panično bojao smrti i pred kraj relativno kratkog života (umro je u 75. godini) ušao je i u fazu paranoje. Vrlo malo ljudi je steklo njegovo poverenje dok je on stalno razmišljao o zaverama. Istorija, međutim, beleži svega nekoliko atentata. Staljin je, praktično, živeo kao zatvorenik; to što se ni službeno nije moglo lako stići do njega posebna je priča.
Podsetimo se pre toga još jednom naše lingvističke navike: često se koristi sintagma pokušaj atentata. Ova glagolska imenica (attentatus) dolazi od latinskog attentare – pokušati. Stoga atentat (tehnički gledano) može biti uspešan ili neuspešan. Rusi su usvojili kalk покушение i tako se rešili lingvističkih nedoumica.Kod nas ukorenila sintagma pokušaj atentata, pa ju je teško isterati iz javnog govora.
Engleska posla
Prvo ozbiljno iskušenje zbilo se 16. novembra 1931. godine kada je Staljina pokušao da ubije Leonid Agarjov (Леонид Огарев, poznat po pseudonimima Platonov i Petin). Leonid je bio nekadašnji belogardejski oficir, član velike emigrantske organizacije Ruski opštevojni savez (Русский общевоинский союз) koju je inicirao Vrangel. U vreme atentata njeno sedište bilo je u Parizu, sa ograncima u svim većim gradovima Evrope i Amerike. Agarjov je pri tom bio i saradnik britanske obaveštajne službe. Međutim, kada je stigao u Moskvu, odmah je došao pod prismotru OGPU, odnosno Objedinjene državne političke uprave.
Kako? U Rusiju je došao kao zvanični predstavnik petrohemijskog ogranka kompanije Trgovinski promet (Торгпром), ali to Sovjete nije zavaralo. On je već nekoliko puta boravio u Moskvi jer je kompanija imala predstavništvo u tada susednoj Rumuniji. Koliko je on bio u teškom položaju da izvrši nameru svedoči činjenica da je sasvim slučajno sreo Staljina koji je išao na posao Ilinskom ulicom. Pokušao je da izvuče revolver koji se nalazio u džepu pantalona ispod jakne i bunde. Zimska garderoba oduzela je dragoceno vreme, spetljao se, pa ga je Jusis u tome sprečio. O sudbini Agarjova zna se da je mu je suđeno, a da je 2021. godine Vojni kasacioni sud u Novosibirsku odbio molbu njegovih potomaka za rehabilitaciju.
Zapetljavanje
U istoriji ovaj slučaj poznat je kao ”Klubok” (klupče), ali i kao ”Kremaljski delikt”. Nekoliko pripadnika Komande Kremlja početkom 1935. godine optuženo je za veleizdaju i pripremu atentata. Smatra se da su oficiri Enukidze i Peterson s grupom saradnika zaista planirali hapšenje ili ubistvo Staljina i njegovog bliskog okruženja. Svi koji su optuženi su ubrzo streljani, a predmet je i danas nedostupan.
Istoričari tvrde da je ceo proces montiran s ciljem da se vođa konačno reši uticaja Politbiroa. Toj montaži prethodio je istorijski nedokazan atentat za koji se tvrdi da je izvršen u biblioteci Kremlja. Na Staljina je pucala grofica Orlova Pavlovna. Ona je ubrzo streljana, a zbog propusta koji je kasnije prekvalifikovan u zaveru, smenjeni su Enukidze i Peterson, da bi potom završili onako kako je već opisano.
Danilov i osvetnici Tuhačevskog
U francuskim arhivama posle skidanja oznake tajnosti mogao se naći jedan izveštaj francuske obaveštajne službe. U njemu se kaže da je 11. marta 1938. godine izvršen atentat na Staljina dok je šetao Kremljom. Poručnik Danilov, sa službom u tulskom garnizonu, ušao je na teritoriju Kremlja uniformisan kao oficir Glavne političke uprave. Tokom istrage priznao je da je pripadnik tajne terorističke organizacije koja je formirana s ciljem da osveti ubistvo maršala Tuhačevskog.
Operacija ”Medved”
Centralna figura novog atentata bio je Henrih Samojlovič Ljuškov (Генрих Самойлович Люшков). On je bio šef Dalekoistočnog ogranka NKVD kada je prebegao u Japan 1938. godine. Okupio je šest belogardejskih pripadnika Saveza ruskih patriota (Союз русских патриотов). Atentat je trebalo da se izvrši u Macesti (Мацестинский курорт), poznatoj banji kraj Sočija gde je Staljin ostajao sam u prostoriji koristeći terapijsku kupku.
Međutim, početkom 1939. godine na ovu grupu otvorena je vatra dok je prelazila tursko-sovjetsku granicu. Trojica pripadnika su ubijena a ostali su pobegli. Navodno je planove otkrio sovjetski agent Leo koji je delovao u Mandžuriji, kineskoj teritoriji okupiranoj od strane Japanaca. Spomenuti Leo (Леонид Линицкий) pripada najtajanstvenijoj lozi sovjetskih obaveštajaca koji su radili pod pseudonimom. O njemu se veoma malo zna. Tridesetih godina predvodio je rezidenturu u Harbinu (grad u kome je osnovana Ruska fašistička partija). Imao je značajan uvid u delovanje Kvantunške armije Japana i često ga mešaju s njegovim imenjakom, sovjetskim Džemsom Bondom, koji je delovao na jugoslovenskom terenu pred rat i u poslednjoj ratnoj godini, ali i u Austriji, Italiji, itd.
Japanska obaveštajna služba nije odustajala. Organizovala je 1939. godine još jedan atentat. Zamisao je bila veoma ambiciozna: trebalo je minu izuzetne snage postaviti u mauzolej na Crvenom trgu. Ona bi eksplodirala za vreme parade Prvog maja i pobila najviše sovjetsko rukovodstvo. Kako bi u tome uspeli, nije jasno. NKVD je dobio dojavu iz istog izvora. Pažljivi analitičari su posle svestrane analize uočili da je samo tog dana Klim Vorošilov, inače vanserijski strelac, sa sobom nosio revolver.
Beznadežni atentat koji je zamalo uspeo
Atentat o kome je reč izvršen je u krajnje nepovoljnim uslovima, šestog novembra 1942. godine, dan pred godišnjicu Oktobarske revolucije. Mesto pogubljenja (Лобное место) na Crvenom trgu, ruskom pandanu Golgote, centar je ove priče. Atentator je bio dezerter Savelij Dmitrijev (Саве́лий Тимофе́евич Дми́триев). On je inače bio desetar, komandir PA mitraljeske posade. U podne tog dana dobio je pušku i 45 metaka da bi stražario u pukovskoj garaži. Posle toga je dezertirao i krenuo na Crveni trg s namerom da ubije bilo koga od članova vlade, po mogućstvu i samog Staljina. Predstavio se kao vođa komandirske patrole pa je gotovo ceo sat stajao na ”stražarskom mestu” kod Spaskih vrata.
U Kremlju je trebalo da se održi svečana skupština povodom godišnjice Oktobarske revolucije. Tri sata pre toga kroz vrata je prošao automobil s Mikojanom, tada ministrom spoljne trgovine. Dmitrijev je zapucao, ali stražari su brzo savladali teroristu, pri čemu niko nije bio povređen. Smatra se da je Dmitrijev pomešao automobile. Utvrđeno je da je bio mentalno bolestan. Proveo je skoro osam godina po zatvorima NKVD gde su pokušavali da ustanove pravi motiv atentata. Tek 25. avgusta 1950. godine izdato je kratko saopštenje da je po presudi Vojnog kolegijuma Vrhovnog suda SSSR pogubljen. Do danas motivi nisu utvrđeni, ali postoje realne indicije da je baš Staljin bio njegova meta.
Nemački atentati
Atentati od strane sila Osovine u odnosu na lokalne, sovjetske, reklo bi se da su bili očekivani i normalni jer je vrhovni komandant neprijateljske strane legitiman cilj, mada teško dostižan. U to su se uverili atentatori na Hitlera, Čerčila, pa i Staljina. Dve najpoznatije operacije, ”Skok udalj” i”Cepelin” (operacija ”Magla”) već smo opisali. One svedoče o tome koliko su sovjetske kontraobaveštajne službe bile spremne da se izbore i sa najdrskijim neprijateljima.
Takva praksa je dokaz da posao obezbeđenja počinje mnogo ranije od samog atentata, te da je najbolja zaštita – preduprediti događaj. I za jedno i za drugo Sovjeti su bili spremni. Da li je vredelo? Istorija je o tome rekla svoju reč.
