Tokom ceremonije povodom Dana Ratnog vazduhoplovstva Islamske Republike Iran, održane 10. februara 2026. godine u Teheranu, kineski vojni zvaničnici su iranskoj strani uručili maketu kineskog stelt lovca pete generacije J-20. Događaj je zabeležen fotografijama koje su se ubrzo pojavile u javnosti i izazvale pažnju, ne zbog same makete, već zbog trenutka i konteksta u kojem se ova simbolična razmena odvija.
Maketa J-20 uručena je komandantu IRIAF-a, brigadnom generalu Bahmanu Behmardu, u prisustvu stranih vojnih atašea. Zvaničnih saopštenja o konkretnim sporazumima nije bilo, ali sama odluka da se kao simbol saradnje prikaže najnapredniji kineski borbeni avion ne može se posmatrati kao puka protokolarna gesta.
Ovaj potez dolazi u trenutku pojačanog vojnog pritiska Sjedinjenih Država u Persijskom zalivu, gde se nalazi američka pomorska grupa predvođena nosačem aviona „Abraham Linkoln“. Vašington je istovremeno upozorio američke i savezničke brodove da se drže dalje od iranskih teritorijalnih voda, što dodatno ukazuje na ozbiljnost situacije.
U tom kontekstu, kineski gest poprima dublje značenje. Iran je svestan da u eventualnom direktnom sukobu sa SAD nema realnu šansu da se osloni isključivo na sopstvene snage. Svaka poruka koja sugeriše podršku ili strateško pokriće velikih sila, poput Kine, ima za Teheran ogromnu političku i psihološku vrednost.
Važno je naglasiti da nema potvrde o prodaji ili transferu lovaca J-20 Iranu. Za sada je reč isključivo o simboličnom aktu. Ipak, simbolika izbora baš tog aviona govori mnogo. J-20 predstavlja vrhunac kineskih ambicija u oblasti vazdušne dominacije i jedan je od ključnih elemenata kineskog pokušaja da smanji tehnološki jaz u odnosu na Sjedinjene Države.
J-20 je lovac pete generacije sa velikim doletom, naprednom avionikom, snažnim senzorskim paketom i naoružanjem smeštenim u unutrašnjim spremnicima radi očuvanja stelt karakteristika. Najnovije varijante, uključujući dvosede J-20S, predstavljene su početkom 2026. godine kao platforme sposobne ne samo za vazdušnu borbu, već i za precizne udare po pomorskim ciljevima na velikim udaljenostima.
U poređenju sa tim, iransko ratno vazduhoplovstvo je u izrazito nepovoljnom položaju. Njegovu flotu i dalje čine uglavnom avioni F-14, F-4, F-5 i MiG-29, čiji je dizajn star nekoliko decenija. Iako su Iranci uspeli da održavaju ove letelice u operativnom stanju zahvaljujući lokalnim modernizacijama i kanibalizaciji delova, razlika u odnosu na savremene avione pete generacije je ogromna.
Nedavni udari izraelskih i američkih snaga dodatno su ogolili slabosti iranske protivvazdušne odbrane i infrastrukture, uključujući gubitke aviona čak i na utvrđenim aerodromima. Upravo zbog toga, svaka naznaka da bi Iran mogao dobiti pristup modernijim platformama ima potencijal da promeni regionalnu računicu.
Kina, s druge strane, ubrzano širi svoju flotu J-20 zahvaljujući stabilnoj industrijskoj bazi i visokoj stopi proizvodnje. Od ulaska u operativnu upotrebu 2017. godine, J-20 je postao jedan od najbrojnijih lovaca pete generacije van Sjedinjenih Država. Naoružan raketama dugog dometa, poput PL-15, i oslonjen na AESA radare, ovaj avion je projektovan za borbu u visoko zasićenom i snažno branjenom vazdušnom prostoru.
Uprkos svemu, treba biti oprezan sa zaključcima. Čak i u slučaju da Kina jednog dana odluči da Iranu isporuči avione pete generacije, malo je verovatno da bi to bili sistemi bez ozbiljnih ograničenja, ili da bi bili odmah predati iranskim pilotima. Realističniji scenario, ukoliko do takvog razvoja ikada dođe, podrazumevao bi dug period obuke, prisustvo kineskog osoblja i strogu kontrolu upotrebe.
U ovom trenutku, poput nedavne ruske, i ova poruka je pre svega politička. Kina pokazuje da Iran nije izolovan i da Peking ima interes da se uključi u bezbednosnu dinamiku Bliskog istoka na način koji ide dalje od trgovine energentima. Istovremeno, SAD dobijaju signal da kinesko-iranski odnosi ulaze u novu fazu, makar na simboličkom nivou.
Ako se ovakvi gestovi budu nastavljali i pretočili u konkretnije oblike saradnje, Bliski istok bi mogao da uđe u novu fazu strateške neizvesnosti, gde vazdušna dominacija više neće biti isključivo zapadna privilegija. Za sada, međutim, maketa J-20 u Teheranu ostaje snažan znak upozorenja, ali ne i dokaz neposredne promene ravnoteže snaga.
