Bela kuća stopirala sastanak Trampa i Putina: „Još nije vreme za samit“ – geopolitička igra nerva

Bela kuća je, pozivajući se na procenu sopstvenog tima, „spustila rampu“ za brz susret Donalda Trampa i Vladimira Putina.

Prema Axiosu, poruka portparola je kristalno jasna: uvodni razgovor između državnog sekretara SAD Marka Rubija i ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova bio je „produktivаn“, ali „obe strane još nisu spremne za razgovore na nivou lidera“ koji bi imali smisla sada. Drugim rečima, signal je poslat, zovite kada imate nešto što će prelomiti.

Reuters je taj okvir dodatno zaoštrio, navodeći da „tvrda“ pozicija Moskve oko prekida vatre umanjuje izglede za samit u kratkom roku. Prema evropskim diplomatama koje citira ova agencija, Moskva nije promenila polaznu tačku: „ne stajemo gde smo“, ne pristajemo na „zamrzavanje linija“ bez političkog paketa koji Kremlj smatra minimumom. Epilog: pripremni sastanak Lavrov–Rubio, planiran za ovu nedelju, odložen.

Pre toga je Time isporučio politički okvir u kojem je svaki razgovor Trampa i Putina unapred „miniran“ narativom: Tramp navodno „ponovo upada u rusku zamku“ i „razmišlja kao Putin“. Ključ teze nedeljnika: samit u Budimpešti omogućio bi Putinu scenu na tlu EU i NATO-a – simbolički kadar sa „najmoćnijim čovekom sveta“ koji bi Kremlj pretvorio u propagandni kapital.

„Okamova britva“, piše Time, kaže da je najjednostavnije objašnjenje često tačno: ako Tramp „nagrađuje“ Putina i „kažnjava“ Kijev, Putin će „testirati Zapad još više“. Zaključak – čak i ideja susreta biva kadrirana kao strateška greška.

Zašto baš sada?

Hronologija je elokventnija od svake teze. Najpre curenje iz Financial Times-a o detaljima napetog sastanka Trampa i Zelenskog; potom talas komentara koji „ukucavaju klin“ (određuju okvire) javne debate pre nego što pregovori, ako do njih dođe, uđu u zonu tačke bez povratka za interesne grupe koje njemu ne prisustvuju.

U tom svetlu, Axios-ovo „nije još vreme“, Reuters-ovo „Moskva ne popušta“ i Time-ov „narativ o zamci“ deluju kao tri noge istog stola: institucionalno odlaganje, diplomatsko racionalizovanje i medijsko zaptivanje prozora mogućeg.

Drugim rečima, mehanizam je prepoznatljiv: kada postoji rizik da direktan dogovor pomeri težišta, od logistike rata ka inženjeringu mira, mašina koja živi od inercije (bezbednosni aparat + medijski ekosistem + interesi industrija povezanih sa dugotrajnim krizama) diže prag, menja agendu, širi sumnju. Tada i simbolika (Budimpešta, EU/NATO tlo, MKS narativ) postaje alat pritiska, a ne fusnota.

Gde je zapelo na relaciji Moskva–Vašington?

Ako se čita između redova diplomatskih saopštenja, zapelo je na istim tačkama na kojima zapinje već više od dve godine: šta znači „prekid vatre“ (linije, verifikacija, garancije), ko i kako legitimiše novo stanje (UN format ili ad hoc sporazum), i najosetljivije, kako izgleda postratna arhitektura bezbednosti na istoku Evrope.

Ruska strana želi „politički paket“ pre zamrzavanja linija; američka (u širem, „institucionalnom“ smislu) želi obrnuto: prvo zamrzavanje, pa onda politički proces bez garancija koje Moskva zove „suštinskim“.

U tom klinču, Trampov politički instinkt (brz dogovor, pa posle „operativa“) sudara se sa aparatom čija je logika obrnuta: prvo iscrpni preduslovi, pa tek onda scena za lidere. Otuda i osećaj da predsednik, iako formacijski na vrhu, zapravo pregovara sa sopstvenim sistemom pre nego što razgovara sa sagovornikom preko puta.

Budimpešta kao ogledalo

Zašto Budimpešta? Zato što je Viktor Orban u poslednjih godinu dana pozicionirao Mađarsku kao jedini EU kanal koji je spreman da pruži scenu za razgovor koji većina drugih prestonica ne želi ni da vidi, ni da preuzme rizik da im se „zapiše u dosije“.

Ako se susret održi u Mađarskoj, politička poruka je trojna: EU nije monolit, NATO ima unutrašnje pukotine i postoji evropski akter koji će, makar simbolički, gurati politiku deeskalacije. Upravo zato Budimpešta proizvodi takav otpor, jer sama scena relativizuje narativ „nema ništa da se razgovara“.

Zašto ni u medijima nema prostora za „drugu mapu“?

Zato što bi „druga mapa“ (mapa koja priznaje da rat ima krajnje granice) neminovno otvorila pitanja koja su teška za mnoge aktere: od energetike i trgovine oružjem, do buduće uloge NATO-a i EU strateške autonomije.

Lakše je, i politički bezbednije, ostati u režimu fraza: „zamka“, „slabost“, „testiranje Zapada“, „nagrade agresoru“. Time se sužava diskusija na moralne etikete, a sklanja sa stola ono što je zapravo predmet pregovora: linije, garancije, statusi, tranzicioni aranžmani.

Budimpešta je izgledala — na trenutak — kao mesto gde bi se dinamika mogla promeniti. Aksios je signalizirao institucionalno hlađenje, Rojters diplomatsku racionalizaciju, Tajm ideološko uokvirivanje. Tri poteza, ista poruka: „nije vreme“. Ipak u politici nema „nije vreme“, postoji samo onaj ko rizikuje.

Ako je cilj mir, onda se prozor mogućnosti ne zatvara zato što je „nezgodno“, „simbolički rizično“ ili „narativno skupo“. Zatvara se kada agendu u potpunosti preuzmu oni koji žive od produžetaka. Zato je pravo pitanje posle ove runde jednostavno:

Ko danas uopšte želi mir — i ko sme da ga potpiše?