Povratak iz penzije: Da li legendarni sovjetski tenk T-54/55 može preživeti rat u Ukrajini?

Mnogo puta smo spominjali porodicu tenkova T-54/55 i to iz sasvim opravdanih razloga. U tekstu Sovjetski Savez je razvio neke od najmoćnijih i najinovativnijih tenkova na svetu – Evo najboljih 5!navedeni su podaci koji svedoče o tome koliko je ovaj tenk bio uspešan, tražen, i koliko se naratovao. Njegovoj ratnoj karijeri izgleda još nije kraj.

Sa čuvanja, magacina RR i ledina pristižu ponovo na ratište, uporedo sa svojim vršnjacima iz novoprimljenih članica NATO, nekadašnjih država Istočnog bloka. One se na taj način rešavaju viškova, dok zapadnim vojno-industrijskim kompleksima donose profit kupujući tenkove koji im možda i nisu potrebni, ali standardizacija opreme to traži. Kako vidimo, Rusima oni nisu višak. U tekstu o evoluciji tenkovskog ratovanja pisali smo o novim iskustvima iz SVO.

Ovde ćemo se baviti onim što je u vojsci uobičajeno – kako se iz nekog sredstva, pre nego što se konačno otpiše, može izvući maksimum. Kako se još mogu koristiti čelični oldtajmeri?

Kada su se pre izvesnog vremena na internetu pojavile fotografije dugih kompozicija tenkova T-54/55, bilo je samo pitanje kuda su se tačno zaputile uz dilemu: da li su gubici u SVO toliko veliki, pa su Rusi morali da zagrebu po dnu lonca, ili je u pitanju preraspodela i čuvanje strateških rezervi za druge sukobe?

Kada su se posle izvesnog vremena pojavili u Zaparožju, mnogima to nije bilo iznenađenje, ali fleksibilnost njihove upotrebe jeste. I oni su opremljeni specifičnim rešetkama radi zaštite od dronova, novim maskirnim sredstvima, poboljšanom dinamičkom zaštitom, itd. Nisu se oni pojavili na bojištu kao spomenici sovjetske industrije. Reč je o više desetina tenkova koje niko ne bi tek tako poslao u dejstvo pretvarajući ih u glinene golubove. 

Čime mogu da opravdaju svoju pojavu u zoni SVO? 

Ovi tenkovi su i po ljudskim standardima za penziju jer su kao platforma zamišljeni i razrađivani još za vreme Staljina. Ukrajinci imaju svoje razloge (koji su svima poznati) što su prihvatili i slovenačke M-55S. Njihovi topovi L7 u kalibru 105mm, nove vrste municije, set komunikacija i SUV, dinamička zaštita, sigurno su poboljšali (za izvesno vreme) ove tenkove. Ako pritom tenkisti računaju i s uvežbanošću, pravilnom taktikom i prilagodljivošću, uz dozu sreće mogu se nadati da će biti na bojištu opasan protivnik. 

S čim to onda računaju Rusi? Pođimo od najvećeg nedostatka; kad već spominjemo dinamičku zaštitu, podsetimo da je kod T-54/55 u osnovnom modelu reč o golom čeličnom oklopu koji pod uglom daje zaštitu čeonom delu proporcionalnu debljini do 200 mm. To je ujedno i najzaštićeniji deo tenka jer se debljina zaštite kreće od 160 mm na kupoli do 80 mm na trupu, dok o zadnjem delu i krovu ne treba ni govoriti.

Tradicionalno, to su, uz pod, oduvek bila najslabija mesta svih tenkova.  Pre šezdeset, sedamdeset godina to je bilo dovoljno. Danas to nije dovoljno ni protiv PT topa SPG-9 (koplje, odnosno čizma, kako ga popularno zovu vojnici). Čak i drugi veteran, legendarni RPG-7, s lakoćom može da dejstvuje protiv ovih tenkova, da ne spominjemo nova sredstva, ili potkalibarne granate tenkovskih topova. Oklopna zaštita može posadu ovih veterana da zaštiti od šrapnela, krhotina i streljačkog oružja –i to je sve.     

Čime raspolažu tenkovi T54/55?

Olučeni top 100mm, stabilizovan, bio je u svoje vreme odličan, koristeći niz različitih granata. Među njima su bile i stabilizovane, operene potkalibarne granate (popularni pajseri). One su mogle (mogu) probiti čelični oklop do 150 mm debljine na udaljenosti od dva kilometra i pod uglom od 60°. Uz njih su išle i kumulativne granate koje su probijale oklop za tri do četiri svoja kalibra. No, to je sve u svoje vreme.

Danas one ne mogu da probiju ni oklop T-72M1 koji je s raznih strana stigao ili stiže u Ukrajinu. Ne mogu ništa ni novijem T-64BV, a o zapadnim tenkovima da ne trošimo reči jer su to odlično oklopljene tvrđave. Sve u svemu, veterani mogu sa svojim arsenalom računati na pogodak s boka i zadnje strane, kao i uspešno dejstvo na laki oklop raznih borbenih vozila pešadije. Treba biti pravičan u kritici, jer visoko-fragmentarne granate ovih tenkova i dalje su ekstremno opasne za pešadiju, laka vozila, utvrđenja, itd.

Kad je reč o sistemu za upravljanje vatrom, svojevremenu se prilično lutalo jer su konstruktori menjali modele. Bez modernizacije SUV, T 54/55 ni slučajno se ne može približiti savremenim tenkovima. Na ovoj porodici tenkova nije postojala automatska ili poluautomatska korekcija, balistički računar, senzori za spoljne uslove paljbe, sve ono što danas olakšava rad tenkista.  Oni su imali samo zglobni nišan bez laserskog daljinometra za dnevno gađanje.

Za originalni nišan postoje odgovarajuće skale dometa, ali da bi se pogodio neprijatelj van dometa direktne vatre potrebna je naporna, duga i skupa obuka, a to bez razvijene intuicije i dobrog oka nije moguće izvesti. Noću se dejstvo svodilo na nišanjenje kroz elektrooptički konvertor s aktivnim IC osvetljenjem s kupole. To, naravno, nije termovizijska kamera, pa je pogodak na samo 800 metara bio već pitanje puke sreće ili izuzetne uvežbanosti. Taktika tog vremena nije preporučivala noćno dejstvo zbog izrazito demaskirajućeg efekta. Sve u svemu, T54/55 ne mogu se danas koristiti kao tenkovi u punom smislu te reči. 

Da li je sve tako crno?

SVO je (nadamo se) otreznila vojnu birokratiju, jer niko više ne može da neko sredstvo tretira po njegovim tt podacima, navedenim u priručniku. Odustalo se i od optimističkih prognoza da se ovi tenkovi mogu koristiti kao teška BVP ili samohodna artiljerija. Poznato je da je izvestan broj T-62M  prerađen u samohodno oružje. Zašto, to verovatno znaju samo oni koji su u dubokoj pozadini smišljali način kako da potroše tenkove na čuvanju.

Na prvoj borbenoj liniji, podučeni praksom, komandanti postupaju u skladu sa svojim novostečenim iskustvima i ovlašćenjima, pa se optimističke prognoze raznih analitičara tamo i ne razmatraju. Niko ne žuri da pošalje na prvu liniju veterane izvučene iz penzije, jer je praksa odavno pokazala da i najsavremeniji tenkovi stradaju od stotinama puta jevtinijih sredstava. Neki optimisti  čak su predlagali da se posade smanje, ali to niko ozbiljno nije razmatrao.

Mogu li stari tenkovi biti zamena za samohotke? U ratu je sve dobro došlo, pogotovo što postupak artiljerizacije tenkova nije složen. Može se gađati direktno na vidljivog neprijatelja kroz standardni nišan, a posredno ili na veće udaljenosti putem bočne libele. Sve, naravno, sa tabelama paljbe i uz korekciju pomoću dronova. Dobra strana ovakvog dejstva je ta što su tenkovi o kojima pišemo ovakvom vrstom dejstva znatno zaštićeniji nego kada bi iskakali u kratkotrajne okršaje s drugim tenkovima.

Tada možda ne bi imali priliku ni da ispale granatu. Načelno, problem svih tenkova, pa i najsavremenijih, kada se primenjuju kao samohodna oruđa, jeste mali vertikalni ugao gađanja i uzak izbor municije, koji ni izbliza nije kao kod klasičnih samohodnih oruđa. Naravno, sve to se može ignorisati, ali je surovost novog načina borbe odučila i komandante i posade od samoubilačkog, hazarderskog dejstva.  

Šta iz svega navedenog možemo zaključiti, a da pri tom odbacimo upotrebu ovog tenka kao očajničke mere? Nije tajna da su mnogi tenkovi ove porodice koji su poslati na front modernizovani. Većina je dobila laserske daljinometre, što drastično povećava konkurentnost na ratištu, visokom verovatnoćom pogađanja. Top, čak i sa nekadašnjim spektrom municije (koje ima u velikim količinama), bez problema će uništiti bilo koje vozilo iz porodice oklopnih borbenih vozila (transportera, izviđača, itd).

Sam tenk ima mnogo bolju oklopnu zaštitu od specijalizovanih samohodnih topova, da ne spominjemo vučene topove. Čak i u direktnom okršaju, ako uspeju da dejstvuju prvi, tenkovi T-54/55 imaju veće šanse jer poseduju znatno superiorniji top od nemačkog leoparda 1A5, kog ima u značajnom broju na ukrajinskoj strani.   

I ova kratka analiza može nam približno predstaviti da dejstvo bilo kog oruđa predstavlja skup mnogo činilaca – tt osobina, veština posada, talenta komandanata, sticaja okolnosti na ratištu, koordinacije i sadejstva s drugim činiocima. Da li više ne važi izreka u rukama Mandušića Vuka…?

O tome nam svedoče spaljene olupine novih zapadnih, ali i ruskih tenkova. Sigurno je da su Ukrajinci iskusni tenkisti, ali je takođe izvesno da bi neka posada, koja je provela godine u abramsu, leopardu ili čelendžeru drugačije delovala. To, naravno, važi i za T-54/55, samo što su njihove posade takođe veterani, odnosno penzioneri. To će reći – svakom svoje.