Kako je iskustvo iz Afganistana koristilo i koristi Oružanim snagama Ruske Federacije tokom SVO? Prošlo je već 36 godina od povlačenja sovjetskog kontingenta iz Afganistana, a preispitivanje iskustava i pouka još traje.
Bez obzira na to što je oko tog rata na Zapadu podignuta velika medijska buka, u prethodnom tekstu smo pokazali da gubici ni slučajno nisu bili toliki kakvim su predstavljani.
Za razliku od sovjetskih političara, školovani vojnici, odrasli na tradicijama burne istorije ratovanja, umeli su da svoja iskustva prenesu kako trupi u domovini, tako i proizvođačima.
Kako su na specifičnom terenu, protiv gerilskih boraca, korišćeni tenkovi?
Kada su konstruisani, na njima sigurno nije pisalo uputstvo koristiti samo protiv regularnih snaga, u ravnici, itd. Svi su morali da se prilagođavaju i da iz opreme, koja im je bila na raspolaganju, izvuku najviše što mogu, uzdajući se da je neko, na nekom poligonu pre uvođenja u naoružanje, iskušavao tenkove i na taj način.
Znajući praksu, rekli bismo da su inžinjeri temeljno opitovali svoje proizvode. U Afganistanu su tenkovi korišćeni samo od strane regularne armije i sovjetskih snaga u sastavu 40. armije. Oni su pridodavani kao pojačanje motostreljačkim (padobransko-desantnim, desantno-jurišnim) bataljonima i četama, dejstvujući u sastavu voda, a ponekad i čete.
Osnovni tenkovi koji su korišćeni bili su T-55 i T-62 u različitim modifikacijama, prilagođavajući se lokalnim iskustvima uz radioničke improvizacije. Ovaj rat pokazao je njihove nesporne kvalitete, ali je i označio koja su to bila slaba mesta.
- Tenkovski top i spareni mitraljez mogli su da dejstvuju pod najvišim uglom od 30°, što ih je činilo bezopasnim za protivnike koji su vrebali s visova i litic
- Navedeni tenkovi proizvođeni su masovno za uslove evropskog bojišta, gde je bilo moguće sistematsko razminiranje terena. U Afganistanu je maštovitost gerilaca bila bezgranična, pa je najveća opasnost pretila od mina, a od njih su ovi tenkovi imali slabu zaštitu. Korišćeni su u sadejstvu s oklopnim transporterima, borbenim vozilima i pešadijom, jer bilo koji pokušaj opravka gusenice ili duže zadržavanje na jednom mestu značilo je sigurnu smrt za posadu tenka.
- U brdsko-planinskim uslovima, izloženi prljavštini i razređenom vazduhu, tenkovi su imali stalne probleme s motorom i transmisijom.
Kakva je taktika primenjivana?
Osnovni zadatak sastojao se iz blokiranja glavnih pravaca napada i češljanja sumnjivih područja. Tenkovi su korišćeni u sadejstvu motorizovane pešadije, a mnogo ređe samostalno. Masovnih tenkovskih napada nije bilo. Pešadijske jedinice jačine voda zauzele bi položaj i vatrom sprečavale povlačenje protivnika. Tenkove je štitila zavesa automatske paljbe i minobacačka dejstva.
Koordinaciju dejstava predvodio je komandant tenkovske jedinice koji bi se nalazio na komandnom punktu motorizovanog bataljona, ili nekoj od njegovih četa. Tenkovi bi najčešće direktnim gađanjem štitili dejstvo pešadije, a u povoljnim trenucima bi pregazili neprijateljske položaje. Taktika je podsećala na grčke hoplite koji su kao falanga u obliku klina nastupali štiteći jedni druge. U zaštitu su bili uključeni i inžinjerci – mineri, a pešadija bi dejstvovala za njima.
Neprijatelj je uništavan zahvaljujći velikoj vatrenoj moći tenkova, a od položaja do položaja teren su osvajalipadobranci, odnosno desantne trupe. Taktika parnog valjka svela je gubitke oklopa na minimum, iako su gerilci do poslednjeg trenutka dejstvovali ručnim raketnim bacačima.
Pokretljivost tenka, njegova vatrena moć s jedne strane, a izloženost gerilaca s druge, davali su rezultat. Duhovi su veoma kratko mogli da se suprotstave takvoj borbenoj mašineriji, posle čega bi se povlačili prethodno utvrđenim pravcima, rizikujući da ih i tu napadnu jurišni helikopteri.
Kada bi naišli na protivnika koji se utvrdio u prilagođenim skloništima pogodnim za duži otpor, tenkovi su korišćeni kao podrška jurišnim grupama. To su bili surovi, nemilosrdni bojevi. Zahvaljujući relativno velikoj brzini, pokretljivosti i vatrenoj moći, Sovjeti su neretko uspevali da pregaze položaje, probijajući prolaze u barikadama i rušeći kuće u naseljima.
Značajnu ulogu tenkovi su imali prilikom pratnje kolona i zaštite objekata (zgrada, komunikacija, raskrsnica, strateški važnih položaja i kota). Kada bi pratili kolone s vozilima, napred bi se kretala dva minočistača, dok bi se ostali ravnomerno rasporedili u poretku kolone.
Pri napadu (koji je najčešće bio zasednog tipa), oni bi odmah silazili s puta i dejstovali štiteći vozila koja su najvećom brzinom prolazila kroz ugroženu deonicu. Korišćeni su i u sklopu stražarskih punktova, na rasksnicama i zaštiti važnih objekata. U tom slučaju dejstvovali bi kao artiljerijsko i manevarsko sredstvo.
Sovjeti su bili oprezni i čuvali su ljude i sredstva. Takva taktika dovela je do neočekivano malih gubitaka. Tek svaki dvadeseti tenk bio je oštećen lakše ili teže. Najčešće su stradali od mina i fugasnih granata, pri čemu je više od pola pogođenih moralo na kapitalni remont, ili bi bili otpisani.
Sovjetska komanda je reagovala profesionalno i operativno, pa je borbeno iskustvo korišćeno radi prilagođavanja novoprispele tehnike, ali i prilikom konstruisanja novih modela. Kao rezultat borbi u Afganistanu, pojavili su se modernizovani obrasci T-55M1 i T-62D, s poboljšanom zaštitom od mina i pojačanjima na oklopu. Ta iskustva su direktno primenjena u razradi novih modifikacija na modelima T-72 i T-80.
Ukupno je bespovratno izgubljeno 147 tenkova.
Avijacija na nebu Afganistana
Pošto nisu imale protivnika s kojim bi vodile vazdušne bitke, sovjetske vazdušne snage su kao osnovne zadatke imale izviđačke letove, dejstva po kopnenim ciljevima i transport žive sile, tehnike i zaliha.
Početkom 1980. godine sovjetsku vazduhoplovnu grupu prestavljao je 34. mešoviti vazduhoplovni korpus (kasnije preimenovan u Ratno vazduhoplovstvo 40. armije); imao je dva puka i četiri samostalne eskadrile. U svom sastavu imali su 52 frontovska lovca-bombardera Su-17 i lovce presretače MiG-21.
Sredinom 1984. godine u sastavu RV 40. armije nalazile su se tri eskadrile MiG-23 MLD koji su došli na smenu avionima MiG-21; pored njih angažovani su jurišni puk s tri eskadrile Su-25, dve eskadrile Su-17M3, samostalna eskadrila Su-17M3R (izviđač), mešoviti transportni puk i helikopterske eskadrile (Mi-8 i Mi-24). S teritorije SSSR dejstvovali su frontovski bombarderi Su-24 i avioni strateške avijacije Tu-16, TU-22M2 i Tu-22M3.
U malo spominjane epizode treba nabrojati i sukobe s ratnim vazduhoplovstvima Pakistana i Irana. Prvi protivnici u vazduhu bili su helikopteri Irana i Pakistana koji su izviđali u prigraničnom pojasu. To se dešavalo relativno često, pri čemu su oni i sletali na afganistansku teritoriju.
Znalo se i za konkretna, uobičajena mesta sletanja. Treba napomenuti da ni Sovjeti, ni PVO Afganistana nisu previše obraćali pažnju na ove aktivnosti. Bez obzira na to što su imali zadatak da obaraju te letilice, nekako se prećutno tolerisala njihova aktivnost. Sovjetskoj avijaciji bilo je mnogo važnije dejstvo po kopnenim ciljevima.
Prvi slučaj borbenog kontakta avijacije 40. armije sa avijacijom u susedstvu Afganistana povezan je s lovcem-bombarderom F-4 fantom II Ratnog vazduhoplovstva Irana. Aprila 1982. godine sovjetski helikopterski desant greškom je spušten na iransku teritoriju. Dežurna para F-4 uništila je na zemlji jedan helikopter i proterala iz svog VaP desantni An-30. Niko od tog nije pravio pitanje jer se događaj mogao svesti pod granični nesporazum.
Prva vazdušna bitka odigrala se 17. maja 1986. godine. U reonu afganistansko-pakistanske granice F-16 Ratnog vazduhoplovstva Pakistana oborio je afganistanski Su-22. Pakistanska avijacija često je pokušavala da presretne ili bar provocira afganistanske letilice. Tako drzak pristup rezultatirao je obaranjem jednog F-16 nad teritorijom Afganistana 29. aprila 1987. godine.
Nešto kasnije, četvrtog avgusta dogodio se presedan koji je postao svetski poznat – raketa s pakistanskog lovca oborila je jruišnik Su-25 grač zamenika komandanta Ratnog vazduhoplovstva 40. armije, pukovnika A. Ruckog, koji je koordinirao napad na zemaljske ciljeve na šest kilometara od granice. To je bio jedinstven slučaj, posle čega je diplomatija morala da stupi na scenu.
Sve gubitke sovjetska avijacija imala je od dejstva sa zemlje, pri čemu su najveću opasnost predstavljali prenosni raketni sistemi stinger, ali i kopije sovjetskih modela poslatih iz Kine. Bez obzira na veliki protok godina, u stručnoj literaturi vidova i rodova Oružanih snaga SSSR i Ruske Federacije ostalo je mnogo stručnih zapažanja i članaka koji su svakako koristili tokom SVO koja dalje, na svoj način, unosi nova iskustva. Kao svaki rat, uostalom.
