BEZUSLOVNA KAPITULACIJA TREĆEG RAJHA: Zašto je Nemačka morala da potpiše predaju dva puta?

Već dve godine, povodom Dana Pobede, u Nemačkoj je zabranjeno isticanje sovjetskih i ruskih zastava. Na taj dan pre 80 godina Treći rajh je bezuslovno kapitulirao.Koliko puta smo iskoristili tu frazemu, u raznim prilikama?

Osim uobičajenih trivijalnosti, o njoj najveći broj ljudi ne zna mnogo. Reč je o vrlo složenom i odgovornom procesu. Čak i kada jedna strana nadmoćno dobije rat, ovaj postupak ne gubi na svojoj složenosti i obimu.

Autor ovog teksta bio je u prilici da vidi kako izgleda primerak bezuslovne kapitulacije Nemačke. Nalazi se u izložbenoj sali CaMo RF (Centralni arhiv Ministarstva odbrane Ruske Federacije) u Podoljsku, gradskoj oblasti Moskve. Reč je o knjizi od više desetina stranica na kojima su definisani svi aspekti bezuslovne kapitulacije. 

Krenimo stoga korak po korak. Kapitulacija (capitulare – dogovoriti uslove) je akt potpune predaje jedne strane. U literaturi ćete naći razne eufemične izraze (sporazum, pakt, dogovor, primirje, prestanak ratnih dejstava, mir, itd).

Sve te reči imaju svoj pravni okvir, ali istina je daleko rečitija i svodi se na latinsku izreku Vae victis – teško pobeđenima. Bez obzira da li su prvi počeli sukob ili ne, objavili rat ili napali bez objave, za poražene čin kapitulacije znači potpun prestanak oružanog otpora, predaja teritorije, ljudstva, opreme, materijalnih sredstava, prirodnih bogatstva, rezervi dragocenosti itd.

Ni to nije sve. Kapitulacijom se poraženi dovodi u situaciju (pristaje) da mu pobednik određuje kakvo će mu biti društveno uređenje, politički život, pa i teritorija. 

Tako je bilo i sa nacističkom Nemačkom, naslednicom Vajnmarske republike (1919-1933). Pozabavimo se, radi lakšeg praćenja teme, tim nazivom jer i tu ima mnogo neznanja i površnosti u njenom imenovanju.

Hitlerova tvorevina imala je čak tri imena – dva službena i jedno neslužbeno: od 1933. do 1943. godine nazivala se Deutsches Reich, odnosno Nemački Rajh. Ona je trebalo da bude naslednica Prvog Rajha (Svetog rimskog carstva, 800 -1806) i Nemačkog Carstva (Drugi Rajh, 1871-1918).

Nacisti su svoju tvorevinu nazivali neslužbeno Hiljadugodišnji Rajh (Tausendjähriges Reich), po ugledu na Prvi Rajh.Tek od 1943. do 1945. godine nosi naziv Treći Rajh (Drittes Reich). Potrajala je nešto manje od 12 godina, odnosno 83 puta kraće nego što je planirano. 

Na san o hiljadugodišnjoj vladavini stavljena je tačka Aktom o bezuslovnoj kapitulaciji nemačkih oružanih snaga (engl. German Instrument of Surrender, fr. Actes de capitulation de l’Allemagne nazie, nem. Bedingungslose Kapitulation der Wehrmacht, rus. Акт о капитуляции Германии).

Izraz pobedničke volje po svojoj formi predstavlja multilateralni pravni akt kojim je ustanovljeno primirje na linijama dodira na kopnu, moru i u vazduhu. Njime sе prekidaju sva borbena dejstva i nalaže razoružanje poražene strane bez prava uništavanja ili oštećivanja ratne tehnike. Nemačka je morala da istupi iz rata tako što je položila oružje i predala ga pobednicima na dalji postupak.

Dalji postupak sa oružanim snagama (zarobljavanje, trijaža, ispitivanja, suđenja, itd) posebna je tema. U tu posebnu priču uklapaju se svi dogovori saveznika (od Atlanske povelje, Kazablanke, preko Teherana, Jalte i Potsdama), kojima se propisuje posleratno društveno uređenje Nemačke, njena socijalna, ekonomska i građevinska obnova kako bi mogla samostalno da dohoduje, funckioniše i plaća reparacije; njime se uređuje i povratak zarobljenika, teritorijalne promene, formiranje novih, lojalnih bezbednosnih formacija radi održavanja javnog reda i mira na zauzetoj teritoriji, itd, itd. 

Najkraće – Akt o bezuslovnoj kapitulaciji bio je samo formalni početak ogromnog sveobuhvatnog procesa koji se već dešavao kroz vekove i brojne ratove. 

Prvo potpisivanje kapitulacije

Kod ovog akta postoji ipak značajna razlika. On je potpisan dvaput! Najpre su ga potpisali predstavnici Vrhovne komande Vermahta, Vrhovne komande Zapadnih saveznika i antihitlerovske koalicije, kao i predstavnici SSSR.

To se dogodilo sedmog maja u 02.41 po centralnom evropskom vremenu u gradu Remsu u Francuskoj. Stupio je na snagu osmog maja u 23.01 po centralnom evropskom vremenu, odnosno devetog maja u 01.01 po moskovskom vremenu. 

Međutim, tu slavodobitnu i sebičnu euforiju zapadnih saveznika suspendovao je i ”pokvario” Staljin. Da bismo izbegli pseudoistorijska tumačenja, proizvoljnosti pa i netačnosti, opišimo tu neobičnu situaciju, kako bi sve bilo jasnije.

Staljin je bio ogorčen potpisivanjem kapitulacije u Remsu! Ovde nije bilo reči o njegovoj sujeti, već o istorijskoj istini: prema grubim procenama sovjetske oružane snage nanele su Silama osovine na evropskom ratištu gotovo 80% ukupnih gubitaka, a kapitulaciju u Remsu zapadni saveznici organizovali su kao samopromociju. Odbio je da prizna ovaj pravni akt, što uopšte nije bilo pitanje kaprica, ili poteza bez posledica. Nepotpisivanje bilo kog pravnog akta dovodi do vrlo ozbiljnog pravnog i faktičkog stanja.

Staljin je zahtevao da se kapitulacija potpiše u Berlinu, kog je zauzela Crvena Armija. Pri tom je tražio od saveznika da se odredi embargo na ovu vest, odnosno ne saopštava javnosti dok kapitulacija ne stupi na snagu. Zahtev su najpre odbili i Čečil i Truman. Čerčil s napomenom da će Parlament tražiti od njega informacije o tom činu, a Truman s objašnjenjem da je zahtev stigao prekasno do njega. Staljinov je prozreo te birokratske izgovore; njegov odgovor bio je izričit, kratak, ali i diplomatski, odmeren od reči do reči: 

”Ugovor potpisan u Remsu ne može se opozvati, ali se ne može ni prihvatiti. Kapitulacija mora biti sprovedena kao najvažniji istorijiski čin i prihvaćena ne na teritoriji pobednika, već odakle je došla fašistička agresija – u Berlinu, i to ne jednostrano, već nužno od Vrhovnih komandi svih zemalja antifašističke koalcije”. 

Podsetimo na brojke, ona nikada ne lažu:

Od ukupnih gubitaka nemačke armade 74% je bilo protiv SSSSR, triput više nego protiv svih ostalih 25 zemalja zajedno. Na 16 poginulih nemačkih vojnika na Istočnom frontu, dolazio je jedan s nekog drugog ratišta. Samo u Kurskoj bici bilo je angažovano 50 nemačkih divizija, dvaput više nego na Zapadnom frontu tokom cele 1943. godine. U Staljingradu Nemci su izgubili sedam puta više vojnika nego u Africi tokom celog rata. Protiv sovjetskih trupa bilo je angažovano 80% aktivne vojske, 68% artiljerije, 64% tenkova i 48% aviona Luftvafe. 

Saveznicima nije ostalo ništa drugo nego da pristanu na ponovnu ceremoniju potpisivanja, ali u Berlinu. Podsetimo – u oblasti Berlina nalazilo se dva i po miliona sovjetskih vojnika, 41.600 topova i minobacača, 6.250 oklopnih vozila i preko 7.500 aviona. U Nemačkoj je u trenutku kapitulacije Vermahta bilo oko šest miliona pripadnika Crvene Armije, pa svakako nije bilo uputno dovoditi u pitanje sovjetski zahtev.

Ajzenhauer je obavestio Jodla da će kao vrhovni komandant OS Nemačke biti u protokolu koje će odrediti saveznička i sovjetska komanda. Tako se i dogodilo. Ponovno potpisivanje kapitulacije dogodilo se u noći osmog na deveti maj u Karlhorstu, predgrađu Berlina.

Bilo je to u oficirskom domu inžinjerije, u zgradi u kojoj se danas nalazi Muzej Berlin-Karlshorst (Museum Berlin-Karlshorst), ranije poznat kao ”Nemačko-ruski muzej istorije Drugog svetskog rata”. Zvanično objavljenje od strane evropskih država usledilo je osmog maja, a u SSSR devetog maja, i od tada se proslavlja kao Dan Pobede. 

Kako je pripreman tekst?

Kada je tok rata postao izvestan, predsednik Ruzvelt je 13. januara 1943. godine na konferenciji u  Kazablanki izložio nacrt dokumenta koji je postao i osnova za buduće Ujedinjene nacije. Pošto je reč o složenom pravnom dokumentu, njime su se pravnici bavili već od januara 1944. godine.

U tu svrhu formirana je Evropska konsultativna komisija ( European Advisory Commission, Европейская консультативная комиссия). Tekst koji se neslužbeno zvao Uslovi kapitulacije Nemačke (Instrument of Unconditional Surrender of Germany)bio je usaglašen krajem jula 1944. godine i odobren od strane predsednika vlada saveznika. Dokument je posebno poslat Glavnoj komandi savezničkih snaga (Supreme Headquarters Allied Expeditionary Force – SHAEF), ali u propratnom aktu nije definisan kao obavezna instrukcija, već kao preporuka. 

Ovaj detalj je imao uticaja na dalji tok događaja. Kada je početkom maja pitanje kapitulacije Nemačke postalo očigledno i stiglo na realizaciju, SHAEF nije koristio baš taj dokument (verovatno u želji da izbegnu političke nesporazume koji bi zakomplikovali pregovore s Nemcima).

Stoga je razvio svoj kratki, klasičan vojni dokument, bez mnogo pravnih finesi i mudrovanja. Ispostavilo se da je on na kraju i postao osnov za glavni tekst kapitulacije. Sačinila ga je grupa američkih vojnih pravnika i oficira iz pratnje Dvajta Ajzenhauera. Glavni autor bio je pukovnik Filimor (Reginald Henry Phillimore) iz Trećeg operativnog odseka SHAEF. 

Vojnici nisu bili toliko kruti, jer je Ajzenhauer imao i političkog dara, pa je vođeno računa da tekst ne bude u koliziji sa dokumentom koji je sačinila Komisija (EAC). Britanski diplomata, ambasador Vajnad, predložio je da se doda član četiri koji je sugerisao mogućnost da se akt kasnije zameni ”drugim opštim dokumentom o kapitulaciji koje bi zaključile Ujedinjene nacije, ili u njihovo ime”. Zauzvrat, dokument koji je uradila Komisija postao je osnov za proglašenje nemačkog poraza, koji je potpisan mesec dana posle potpisivanja akta vojne kapitulacije. 

Obratite pažnju – triput je potpisivan akt kapitulacije – dvaput je ponovljen, a treći put se odnosio na proglašenje poraza, čime je status primirja dobio pravo ime. 

Kao što se može videti, i ovde je pravno-birokratski aparat morao da dođe do izražaja. Nije bilo dovoljno vojnički do nogu potući neprijatelja, uz milionske žrtve i neviđenu materijalnu štetu, već je sve to trebalo sročiti i jezikom prava i paragrafa. Ako ste pomislili da je priča o aktu kapitulacije završena, moraćemo da dopunimo opšta znanja. Pored ove, završne kapitulacije, dogodio se i niz pojediničanih kapitulacija na terenu!

• U Italiji i Zapadnoj Austriji kapitulacija je potpisana u Kazerti 29. aprila 1945. godine između lokalnih komandanata. 
• Berlinski garnizon kojim je komandovao Helmut Veidling potpisao je drugog maja kapitulaciju. Istog dana u Fnesburgu novi kancelar Nemačke, admiral Karl Denic, održao je prvi sastanak vlade, čiji je jedini zadatak bio da na teritoriju pod kontrolom zapadnih saveznika prebaci što više vojnika kako ne bi pali u ruke Crvenoj armiji. 
• Na severozapadnim frontovima četvrtog maja u 18.30 sati admiral Hans Georg Frideburg potpisao je kapitulaciju o predaji svih nemačkih oružanih snaga u Holandiji, Danskoj, pokrajini Šlezvig – Goštajn i u Severozapadnoj Nemačkoj, predavši svoje snage Montgomeriju. Kapitulacija je stupila na snagu petog maja u 08.00 sati. 
• U Bavarskoj i Zapadnoj Austriji američkom generalu D. Deversu predao se general Vermahta F. Šulc, komandant grupe armije ”G”. Svejedno, na jugu Rajha ostala je još velika grupa armija ”Centar” i ”Austrija” (nekadašnja grupa ”Jug”) kojom je komandovao feldmaršal Keselring. 

Prvi akt o kapitulaciji, samo za deo ratišta na Zapadu

Nemačka vlada trudila se da na sve načine izvuče separatnu kapitulaciju pred zapadnom Alijansom. Kada je četvrtog maja admiral Frideburg potpisao pomenutu kapitulaciju Severne grupe armija, po naređenju Denica odmah se uputio u Rems. U štabu Ajzenhauera trebalo je da precizira kapitulaciju na Zapadnom frontu. Na putu je, usled vremenskih neprilika, morao najpre da sleti u Brisel, pa je automobilom ova delegacija stigla u Rems tek petog maja oko 17 sati.

Nemačka nada da će pregovaračkim trikovima nešto postići pala je u vodu; Ajzenhauer je svom načelniku štaba Volteru Bedelu Smitu (Walter Bedell «Beetle» Smith) saopštio da neće biti nikakvog susreta pre potpisivanja kapitulacije. Tehničku realizaciju kapitulacije naredio je generalima Smitu i Strongu (Karl Strong imao je već iskustva s organizovanjem kapitulacije Italije 1943. godine). 

Šestog maja u štab Vrhovne komande savezničkih snaga (SHAEF) pozvani su predstavnici savezničkih komandi, Sovjetskog Saveza i Francuske. Ajzenhauer je na se načine pokušao da ublaži očiglednu podozrivost sovjetskih predstavnika,  jer su oni bili upućeni u ranije pokušaje separatnih pregovora nacista i Angloamerikanaca koji su najpre započeli u Švajcarskoj.

Sovjeti su oprezno došli u nižem komandnom rangu. S francuskim predstavnikom nije bilo nikakvih problema jer je bio svestan svoje pozicije – među silama pobednicama našao se voljom drugih, a ne zvog vojnog doprinosa Francuske; ona je imala razloga da se ne hvali previše svojom ulogom u Drugom svetskom ratu. Sam Ajzenhauer odbio je da prisustvuje, jer je u ceremoniji potpisivanja s nemačke strane bio zastupljen predstavnik u nižem rangu – načelnik štaba, a ne glavnokomandujući.

Sumirajmo činjenicu: kapitulacija u Remsu bila je organizovana na nivou načelnika štabova, što nikako nije odgovaralo ovom istorijskom događaju. 

Nemci su vrlo brzo, pred kartama, ubeđeni u bezizlasnost situacije i apsurd pokušaja da se pregovorima ona poboljša, pa je ceremonija zakazana za sedmi maj u 02.30 sati po centralnoevropskom vremenu. Nemci su bili dužni da prekinu sva dejstva osmog maja u 23.01 sat, gotovo dva dana posle potpisivanja kapitulacije (!).

Denic se nadao da će tu prazninu iskoristiti da prebaci što više vojnika i izbeglica na zapad. Ne čekajući saopštenje o održanoj ceremoniji, već u 01.35 sati Denic naređuje feldmaršalu Keselringu, generalu Vinteru, komandantu grupe armija Centar Šerneru, komandantu snaga u Austriji Rendulicu i komandantu snaga na Jugoistoku Leru: 

”Naređujem da na zapad izvučete što više žive sile koja je dejstvovala na Istočnom frontu, ako treba i po cenu da se borbom probijaju kroz sovjetske linije. Smesta prekinuti svaki sukob s angloameričkim snagama. Ajzenhauer je obećao Jodlu da će sva borbena dejstva biti prekinuta devetog maja u 00.00 sati po letnjem nemačkom vremenu”. Isti takav tekst poslao je i Kajtel sedmog maja u 01.35 sati, samo što je vreme za prekid borbenih dejstava određeno takođe devetog maja, ali u 01. 00. 

Embargo na vest

Sovjeti nisu bili naivni. Bez obzira što je potpisivanju prisustvovalo 17 novinara, oni su insistirali da se odloži objavljivanje ove vesti da bi mogli da pripreme pravu ceremoniju kapitulacije u Berlinu.

Novinari su potpisali zakletvu da će vest objaviti tri dana kasnije u tri sata osmog maja. Ipak, urednici ”Asošjeted Presa”, preko svog novinara Edvarda Kenedija, nisu ispoštovali ovu zakletvu, želeći po svaku cenu ekskluzivu. Kenedi je dobio otkaz i ćutanje na Zapadu potrajalo je kako je dogovoreno. Kod Sovjeta je ono, naravno, ispoštovano do kraja. 

Konačno – kapitulacija

U spomenutom gradu Karlshostu, predgrađu Berlina, u zdanju oficirskog kluba nekadašnje inžinjerijske akademije, potpisan je akt u noći između osmog i devetog maja. Potpisnici su bili: s nemačke strane načelnik štaba Vrhovne komande Vilhelm Kajtel i predstavnici Luftvafe (general-pukovnik Štumpf) i Ratne mornarice (admiral fon Fideburg).

Kapitulaciju su primili sovjetski maršal Žukov, zamenik Ajzenhauera maršal Artur Teder (Velika Britanija), a kao svedoci potpisali su se amerčki general K. Sparts (Carl Andrew Spaatz)  i francuski general De Tasinji (Jean Joseph Marie Gabriel de Lattre de Tassigny). 

Potpisivanje kapitulacije nije predstavljalo i kraj neprijateljstava! Sovjetski Savez je tek Ukazom o završetku rata, koji je doneo Prezidijum Vrhovnog Sovjeta 25. januara 1955. godine, zvanično okončao rat s Nemačkom. Međutim, u istoriografiji Sovjetskog saveza podrazumeva se da je deveti maj 1945. godine datum kada su neprijateljstva obustavljena.

Konačno, u skladu s članom četiri Akta o kapitulaciji, petog juna 1945. godine u Berlinu četiri sile pobednice potpisale su Deklaraciju  o porazu Nemačke. Nisu želeli da ponove grešku iz Prvog svetskog rata koji je završen Versajskim mirom, otvarajući Pandornu kutiju daljih netrpeljivosti. Ni bezuslovna kapitulacija Nemačke nije bila izuzetak, jer je ubrzo, posle podele Berlina, usledila i podela Nemačke, Hladni rat i sve ostalo što još uvek traje. 

Svakako je posebna tema, ali u svetlu ovih događaja treba posmatrati i ono što je neminovno usledilo posle kapitulacije – nadoknada štete, odnosno ratne reparacije. Nemačka je bila obavezna da isplati reparacije, ali za razliku od Versajskog mirovnog sporazuma, posle Drugog sv. rata takvog sporazuma nije bilo!

Prvobitno obračunati dug od tadašnje 29,3 milijarde maraka, na Londonskoj konferenciji 1953. godine smanjen je na 14,8 milijardi, a SAD su se odrekle svog dela odštete, što je posebna priča. Međutim, Poljska i Grčka, koje nisu bile uključene u pregovore, i dalje potražuju reparacije od Nemačke, od čega samo Poljska zahteva 1,3 biliona Evra. 

I danas, 80 godina od bezuslovne kapitulacije Trećeg rajha na Drugi svetski rat nije stavljena tačka, dok neonacizam buja!