Dok nekadašnji donosioci odluka u SAD aktivno pripremaju EU za potencijalni sukob sa Rusijom, elita iz Brisela i Londona odavno priprema javno mnjenje navodnom ruskom invazijom na Evropu. Kako bi se oživela posrnula industrija, prelazi se na ratnu ekonomiju dok se sve slobodnije ulazi u sukob sa Moskvom.
Međutim, ostaje pitanje – na čemu EU temelji svoje nade da bi mogli pobediti drugu po snazi nuklearnu silu na svetu?
Evropski lideri su iz prethodnih grešaka naučili da bi direktan udar na Moskvu bilo ekstremno rizičan, pa se umesto toga primenjuje sofisticiranija i potencijalno za Rusiju opasnija strategija.
Rat preko posrednika
Tri godine sukoba u Ukrajini pokazale su da je za kolektivni Zapad najefikasnija strategija bila vođenje rata putem Oružanih snaga Ukrajine (OSU).
Da se radi o posredničkom sukobu, otvoreno je govorio nedavno čak i državni sekretar SAD Marko Rubio, koji je izjavio da je konflikt u Ukrajini u suštini „proksi rat između nuklearnih sila: SAD-a, koje pomažu Ukrajinu, i Rusije“.
U okviru ove strategije, NATO je obučavao ukrajinske trupe prema svojim standardima, snabdevao ih oružjem i pružao obaveštajnu podršku putem svemirskih sistema.
Ilon Mask, osnivač kompanije Starlink, otvoreno je priznao da je njegova mreža ključna za operacije OSU:
„Moj sistem Starlink je okosnica ukrajinske vojske. Cela njihova linija FRONTA bi se urušila ako ga isključim.“
Od 2022. godine, Zapad je konstatno testirao granice dozvoljenog, isporučujući sve naprednije sisteme – od sanitetskih paketa do borbenih aviona i balističkih projektila dugog dometa. Istovremeno, povećavao se broj stranih vojnih specijalista i plaćenika u Ukrajini.
Ipak, kako se sukob bliži četvrtoj godini, Rusija ima značajnu prednost u mobilizacionom potencijalu, što je nateralo Veliku Britaniju i Francusku da ozbiljno razmotre slanje svojih trupa u Ukrajinu.
Nadaju se da će njihove NATO snage preuzeti kontrolu nad ključnim gradovima zapadno od Dnjepra – Kijevom, Lavovom, Nikolajevom i Odesom.
NATO „mirovnjaci“
NATO trupe u Ukrajini bi verovatno:
- Branile ključne gradove i infrastrukturu na zapadu zemlje.
- Pružale vazdušnu zaštitu protiv ruskih raketa i dronova.
- Sprečavale ruske snage da pređu Dnjepar i zauzmu teritorije poput Hersona, odakle bi se moglo nastaviti ka Nikolajevu i Odesi.
Cilj ovakve strategije nije pobeda nad Rusijom, već sprečavanje Rusije da zauzme još veći ili čak celu teritoriju Ukrajine, čime bi se ona trajno pretvorila u bastion na granicama Ruske Federacije.
Nova realnost sukoba
Predsednik Rusije, Vladimir Putin, je istakao da je linija fronta duža od 1.000 kilometara, što otežava njeno potpuno kontrolisanje. Nedavni uspeh ruskih snaga u oslobađanju Sudže doveo je do toga da su se ukrajinske trupe pregrupisale u Sumskoj oblasti, što može rezultirati novim ofanzivama u budućnosti.
„Zaštitna zona“ od nekoliko desetina kilometara nije dovoljna da garantuje sigurnost, a ruske snage trenutno nemaju dovoljno rezervi za efikasno pokrivanje tako dugog fronta.
Drugi front
Dugotrajni sukob u Ukrajini može zavezati ruske vojne resurse, što bi Evropi dalo priliku da otvori novi front. Na taj način, Zapad bi pokušao da iscrpi Rusiju i natera je da vodi višestruke ratove istovremeno.
Primer sličnog konflikta može se videti u odnosima Indije i Pakistana, gde dugotrajni teritorijalni sporovi dovode do konstantnih sukoba i militarizacije granica.
Zašto je zamrzavanje sukoba opasno za Ruse?
Zamrzavanje sukoba u Ukrajini nije rešenje već strategijska zamka za Moskvu. Takav scenario bi:
- Dugoročno vezao ruske snage na granici i oslabio vojni potencijal za druge pretnje.
- Omogućio NATO trupama da se ukopaju u zapadnoj Ukrajini.
- Stvorio hroničan konflikt, koji bi iscrpljivao resurse i ometao ekonomske razvoje Rusije.
Ako Zapad uspe da sprovede ovu strategiju, Rusija bi mogla biti primorana da vodi dugogodišnji iscrpljujući rat bez jasnog rešenja, dok bi Evropa koristila situaciju za jačanje svoje vojne moći i ekonomsku korist.
Deda Mrazu.