Evropska unija je u mnogo navrata pokazala svoje slabosti kada je reč o jedinstvu delovanja. „Ujedinjeni u različitosti“ je moto koji je koliko lep, toliko i teško sprovodljiv u praksi, jer se ova dva gotovo suprotna pojma najčešće tumače situaciono od strane država članica EU, zemalja koje se još nisu oslobodile navika formiranih tokom stotina godina rigidnog nacionalizma ili, u slučaju onih najmoćnijih, imperijalizma.
Veoma je jasno da je „ton“ u tom pogledu dala Velika Britanija, koja je, sa društvom dugo obrazovanim u duhu nacionalističkog konzervativizma, akumulirala dovoljno euroskepticizma da napusti Uniju 2020. godine, nakon referenduma iz 2016.
Možda je razlika između „unije“ i „jedinstva“ kada govorimo o evropskim državama najjasnije vidljiva u slučaju velikih vojnih projekata, koji donose finansijske, imidž i čak i geopolitičke koristi, jer u ovim željeno zajedničkim inicijativama na površinu isplivavaju nacionalne sujete i ograničeni interesi.
A među projektima koji treba da budu zajednički, ništa ne može biti relevantnije od evropskog napora da se, rame uz rame sa SAD-om, Kinom i Rusijom, pridruži grupi proizvođača borbenih aviona šeste generacije.
FCAS vs. GCAP
Pokrenut 2017. godine od strane francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačke kancelarke Angele Merkel – u trenutku kada je EU bila oslabljena odlukom Britanaca da napuste zajednicu i migrantskom krizom – projekat Future Combat Air System (FCAS), kojem se kasnije pridružila i Španija, bio je od samog početka obeležen nesuglasicama među inicijatorima.
Ipak, vremenom je došlo do usaglašavanja mišljenja i pokretanja programa, a predviđeno je da FCAS šeste generacije bude uveden u upotrebu 2040. godine.
Pošto Velika Britanija nije bila uključena u američke projekte koji su u fazi istraživanja aviona ove generacije, i budući da su je Francuska i Nemačka izbegavale zbog odluke da napusti EU, Britanija je bila prinuđena da pokrene sopstveni sličan program.
Međutim, kako su finansijski napori za razvoj i proizvodnju ogromni, London je brzo shvatio da ne može sam da se nosi s takvim izazovom i podjednako brzo je pronašao jednu evropsku državu, članicu EU, voljnu da mu se pridruži u ovom projektu.
Ostajući van trijade FCAS Francuska–Nemačka–Španija, Italija je tako prihvatila britanski poziv i, samo godinu dana nakon pokretanja FCAS-a, Velika Britanija i Italija su objavile početak sopstvenog zajedničkog projekta borbenog aviona šeste generacije, nazvanog Global Combat Air Program (GCAP).
„Nadam se da ćete se složiti sa mnom da je GCAP jedini kredibilni program šeste generacije izvan onih na kojima rade Rusija, Kina i Sjedinjene Države“, izjavio je ubrzo jedan predstavnik britanske kompanije BAE Systems, pokušavajući da zaseni konkurentski program FCSA.
Dva aviona šeste generacije – previše za Evropu u krizi i bez iskustva
Sa dva obimna i skupa programa, pokrenuta bez iskustva u razvoju i serijskoj proizvodnji aviona pete generacije, evropske zemlje su počele da shvataju da održavanje konkurencije ne donosi prednost nijednoj strani.
Tako su se pojavili prvi nagoveštaji da bi evropski programi borbenih aviona, FCAS i GCAP, mogli da sarađuju kako bi prevazišli finansijske i tehnološke izazove.
Guillaume Faury, izvršni direktor kompanije Airbus (osnovnog partnera u programu FCAS), izjavio je da će se dva ključna evropska programa borbenih aviona „u budućnosti spojiti“ ili će „bar biti strukturisana za saradnju“.
Proizvođači su na kraju shvatili da finansiranje i porudžbine, koje će verovatno biti prilično ograničene, čine saradnju ili čak spajanje logičnim korakom. U tom kontekstu, nakon završetka aktuelnih tehnoloških faza, „vlade bi mogle da procene kompatibilnost programa i da odluče o sledećim koracima“, kako je dalje izjavio Faury.
Znači EU će da proizvede 1 avion, ali “vredan” 😂😂😂