Najveći izdajnici među izdajnicima: Oni koji su obukli neprijateljsku uniformu i krenuli na svoje saborce – Jagdverband

O Skorceniju je naš portal objavio svojevremeno odličan tekst iz pera Branka Bogdanovića, bogat manje poznatim detaljima (Prvi Hitlerov specijalac).

Međutim, u njegovoj karijeri postoji i jedna kratka, ali veoma interesantna epizoda koja se retko spominje jer nije bila atraktivna kao što je to bilo spasavanje (otmica) Musolinija, ili njegovo bekstvo i aktivnost u famoznoj družini ‘ODESSA’ (Organisation der ehemaligen SS–Angehörigen – organizacija bivših esesovaca); za nju mnogi veruju da je proizvod mitomanije i mašte.

O njoj je napisana bar jedna knjiga i snimljen odličan film. U ovom tekstu bavićemo se i njegovom ulogom u organizaciji formacije ”Jagdverband”, ali daleko više njom samom i njenim banditsko-terorističkim namerama. U bukvalnom prevodu to je lovačko udruženje.

Međutim, reč je o nečemu mnogo delikatnijem i opasnijem. Ovo bi mogla da bude i priča o tome zbog čega bi trebalo izvršiti denacifikaciju ”baltičke trijade”, ali time smo se već bavili, pa neka ovo bude samo kamičak u tom mozaiku.

Ipak, glavni ”junaci” ove priče su najveći izdajnici među izdajnicima – oni koji su obukli neprijateljsku uniformu i krenuli na svoje saborce.

Koren ideje

U brojnoj i šarolikoj nemačkoj armadi, sastavljenoj od vojnih, paravojnih i policijskih formacija, bilo je ljudi koji su se aktivno pripremali za otpor nadolazećim trupama antifaštitičke alijanse.

Deo tih saznanja objavili smo u tekstu ”Nemački partizani – od zla oca pa do gore majke”. Ovde je reč o diverzantsko-terorističkoj jedinici ”Waffen SS Jagdverband”. Nju su sačinjavali dobrovoljci, ljudi spremni na sve; posebno dobro obučeni za ilegalne, subverzivne aktivnosti u pozadini dolazećeg protivnika.

Napomenimo da su tu praksu oni imali tokom celog rata (kao i suprotna strana) i da se događalo, čak i na našem ratištu; nemački vojnici ili esesovci, s odličnim znanjem našeg jezika, preoblačili su se u građanska odela ili partizanske ”uniforme” i nanosili štetu u pozadini. Te jedinice popunjavane su folksdojčerima, uglavnom iz Banata.  

Prvo odeljenje radi izvođenja diverzija u pozadini Crvene armije bilo je osnovano po nalogu Himlera i RSHA (Reichssicherheitshauptamt – Glavna uprava bezbednosti Rajha) u maju 1944. godine. Dobilo je ime ”Jagdferband” što je trebalo delom da prikrije njegovu pravu ulogu, ali delom (u bliskim krugovima) da stavi do znanja da jedinicu sačinjavaju ljudi posebnog instinkta da nemilosrdno i vrlo vešto love i uništavaju plen.

Njihov komandant bio je već proslavljeni Oto Skorceni. On je u to vreme bio načelnik grupe (amt) VI C u VI upravi RSHA i grupe D vojnog dela RSHA (nekada Abver za inostranstvo), zadužen za teror i diverzije. 

U jedinice ovog sastava regrutovani su isključivo borci koji su već imali određeno iskustvo u subverzivnoj i protivpartizanskoj borbi stečeno u Abveru, ”Cepelinu”, ”Branderbugu – 800” i ”Zonderkomando SS”. 

Kako je tekla obuka?

Posebno se uvežbavalo miniranje pruga, upoznavanje s vitalnim delovama industrijskih preduzeća i njihovim uništavanjem, taktikom terora protiv vladinih struktura i partijskih organa. Načelnik škole bio je školovani obaveštajac, rođen u Rigi, kapetan Herbert Hil. Formirane su samo dve grupe.

Njihov zadatak nisu bile samo diverzije, već i dugoročno stvaranje mreže agenata. Za te svrhe oni su uvežbavali metode koje su već upoznali u nepreglednim šumama Belorusije, gde su Jevreji i partizani pravili prave male gradove.

U njima su se nalazile bolnice, obdaništa, magacini s opremom, itd. To su bila privremena naselja čiji su se stanovnici vrlo brzo uvežbali da ih napuste i naprave nova, pa su Nemci računali da nikome neće biti iznenađenje ako naiđe na tako neko stanište u šumi.  

Pošto su odlično znali jezik, a neki od njih su čak bili i pripadnici posebnih jedinica Crvene Armije, kapetan Hil je jednostavno preslikao formaciju sovjetskih specijalnih grupa jer je u njih i njihove promene bio odlično upućen.

Nemci su presretali radio poruke, često su znali lozinke, imena komandnog sastava, pa bi prosečan crvenoarmejac vrlo lako propustio tu grupu misleći da je to jedinica Crvene Armije. Kapetan je uhvaćen 20. maja 1945. godine ne stigavši da upotrebi svoja znanja kako bi bar sebe spasao.

Islednici SMERŠA (Смерть шпионам – kontaobaveštajna služba formirana dve godine pre Jagdferbanda upravo s najvažnijim ciljem  – da otkrivaju preobučene špijune) otkrili su da je on pre zarobljavanja uspeo da u sovjetsku pozadinu prebaci 120 ”odmrznutih” diverzanata, danas popularno nazvanih ”spavačima”. 

Glavni štab ove formacije nalazio se u naselju Fridental, nekoliko kilometara od Oranienburga (predgrađe Belina). Načelnik štaba bio je hauptšturmfirer SS Fon Felkerzam (Adrian Freiherr von Fölkersam). Štab se sastojao iz sledećih delova: 

• Odeljenje 1A (razrada planova divezija, ubacivanje agenata i borbenih grupa, rukovođenje njihovim dejstvima).
• Odeljenje 1B (materijalno-tehničko obezbeđenje).
• Odeljenje 1C (prikupljanje i obrada obaveštajnih podataka, kontraobaveštajni rad u samoj jedinici i nadzor nad operativnim odeljenjem posebne namene – izbor i priprema agenata).  

Štabu su neposredno odgovarala dva bataljona: 502. lovački bataljon i 600. padobranski bataljon. Ceo sastav obučavan je specijalnim veštinama: teorija i praksa diverzantskog delovanja, uništavanje industrijski važnih postojenja, detaljno upoznavanje sa savezničkim oružjem i njegovim finesama.

Posle te obuke ovi agenti mogli su bez opasnosti da budu komandiri odeljenja ili vodova u nekoj ruskoj jedinici na obuci; a obuka je tekla neposredno u jedinicama, ali i u posebnim vojnim školama SS, kao i u školi sagrađenoj po Skorcenijevom naređenju blizu mesta Trutnovo u Čehoslovačkoj.

Neposredni ciljevi posle obuke bile su pre svega železničke komunikacije u reonima Vitebska, Smolenska, Minska i Bobrujska. Sledeći zadatak bili su atentati na državne rukovodioce, partijske vođe, više oficire Crvene Armije. 

Širenje mreže

Pokazalo se da je SMERŠ odlično organizovan, ali nije mogao fizički da postigne sve, niti su svi njegovi članovi bili talentovani kontraobaveštajci. Stoga su se Nemci ohrabrili i na teritorije pribaltičkih republika i severnog dela Poljske iz kojih su proterani, počeli su da šalju pripadnike ogranka ”Vaffen SS Jagdferband Ost” (”Lovačko udruženje Istok”).

On je imao štab, tri čete posebne namene i nekoliko diverzantskih grupa, dislociranih u odnosu na štab. Svaka četa imala je svoj zadatak i sa štabom je bila u kontaktu onoliko koliko mora.

Tako je jedna četa bila usmerena na banditske operacije u pozadini sovjetske vojske. Druga, kompletirana folksdojčerima štitila je štab. Treća četa kojom je komandovao izdajnik, bivši građanin Lenjingrada, oberšturmbanfirer Igor Rešetnjikov u svom sastavu imala je bivše sovjetske zarobljenike i borila se protiv partizana.

Pored toga, uz štab su bile dve manje grupe (ne više od 17-18 ljudi) pod komandama unteršarfirera SS Aleksandra Rubina – Baška i oberšturmfirera Bruna Tonija. Oni su pripremali diverzante za prebacivanje u pozadinu u grupama od tri do četiri čoveka. 

”Jagdferband Ost” je bio veoma aktivan, pa se zbog manje uočljivosti podelio na dve grupe: Baltičku i Opšterusku. Baltička grupa je vrbovala i organizovala bande u Pribaltiku, a takođe pravila mrežu agenata. Sada možemo da razumemo i korene nacizma u pribaltičkim državicama.

U avgustu 1944. godine u Letoniji osnovana je diverzantsko-teroristička organizacija ”Meža Kati” ili ”Divlja kokoška” koja je ušla u sastav Baltičke grupe. Nju su činile grupe zemljaka, pripadnici letonske SS divizije, policijski i nacistički saradnici kao i članovi letonske nacionalističke organizacije ”Aizagi” (Aizsargi -zaštitnici).

Oni su po šumama pravili tajne baze i zemunice s oružjem i municijom, da bi po kapilutaciji Nemačke mogli da nastave otpor sovjetskoj vlasti. 

Pored ”Divlje koke” u Baltijskoj grupi nalazili su se letonski diverzanti rotenfirera SS Ionesa Rudinskisa i ”Estonska četa SS”, na čelu s unteršturmfirerom SS Gustavom Alupkreom. Grupa ”Ost” imala je u svom sastavu ”Južnorusku podgrupu” Rešetnikova pri štabu, podgrupu Suhačova iz škole u Trutnovu i ukrajinsku podgrupu koju je predvodio ukrajinski nacionalista Brovc (”Taras Buljba”).

Štab ”Jagdferband Ost” je morao da se januara 1945. godine prebaci u grad Inovroclav. Kada su i tu stigli Sovjeti, ova grupa je bila na prepad gotovo u celosti uništena, a najveći deo komandnog sastava ubijen ili zarobljen. Od njihovih ostataka s proleća 1945. godine u Čehoslovačkoj bile su osnovane dve grupe koje su brzo bile likvidirane.   

Post festum

Na saslušanju kod islednika Smerša 28. armije, koje je započelo po njegovom zarobljavanju 20. maja 1945. godine, Hil je izjavio da je škola bila predviđena za 800 polaznika, ali nije bila u potpunosti kompletirana. On je imao svega 120 ljudi.

Oto Skorceni i Aleksandar Auh ( šturmbanfirer SS koji se rodio 1900. godine u Sankt Peterburgu i još 1917. emigrirao u Nemačku) obećali su mu kompletiranje škole, ali od toga nije bilo ništa. Kako je praktično izgledala priprema za prebacivanje neke grupe?

Svako odeljenje dobilo bi veliku zalihu suve hrane, oružja i municije. Podelili bi između sebe tri tone plastičnog eksploziva, naoružali bi se faust patronima, minama razne namene (magnetne, s odloženim dejstvom, itd), ličnim oružjem, bešumnim pištoljima itd.

Skorceni im je naredio da ostanu u Čehoslovačkoj i da se bave partizanskim ratom protiv Crvene Armije gde će biti potčinjeni delovima snaga generala Štrahvica. On je, naravno, na vreme uspeo da se skloni od sovjetske ruke.  

Kao kuriozitet rata i čuda koje on sa sobom nosi, događalo se dugo posle rata da su sovjetski građani slučajno ili uz pomoć službi, otkrivali nekadašnje pripadnike ove jedinsvene formacije.

U Pskovu (centru VDV) 1962. godine u upravi KGB pojavila se jedna žena koja je rekla da je u vozu prepoznala zločinca iz kaznene ekspedicije koja je izvršila zločin u njenom selu. Sumnjivog su uhapsili i posle serije veštih, unakrsnih pitanja, on se raspričao.

Interesantno je da je KGB imao za njim aktivnu poternicu. Sateravši ga u ćošak, on je priznao imena svojih saboraca i potkazao ih. Neke od pripadnika pronašli su i slučajno kao mirne građane, radnike u fabrici, kolhoznike. Podsvest nije mogla da ih zaštiti.

Pažljivi profesionalci i visok bezbednosni stepen kulture građanstva umeo je da prepozna i gotovo nevidljive detalje u njihovom ponašanju.