U pokušaju da se tenk učini što sigurnijim, razmatrane su sve opcije: Spoljni rezervoari kao zaštita tenka?

Obradili smo u nedavnom tekstu dopunsku zaštitu tenka. Međutim, Sovjetima (pa ni drugim korisnicima) nikad nije bilo dovoljno zaštite, pa su razmatrali sve raspoložive mogućnosti.

Jedna od njih je vrlo neobična – dizel gorivo u spoljnim rezervoarima kao moguća zaštita od kumulativnog mlaza. Da li je to moguće? Pogledajmo u ovom kraćem osvrtu.

Svima je poznato da je tenk najveći potrošač goriva na ratištu, kako u jedinici vremena, tako i pređenom putu. U mnogim armijama njegova potrošnja izračunava se kroz kilometar/čas, dok se pređeni put može samo približno proceniti, jer zavisi od mnogo faktora.

No, sve je to već odavno apsolvirano, kao što je notorna i činjenica da je svaki tenk, ako stoji na mestu, samo jedna čelična otporna tačka. Ogromna snaga motora traži i velike količine goriva koje se mere u stotinama litara i raspoređene su po unutrašnjim rezervoarima, ali i u spoljnim rezervoarima.

Oni se ne nalaze se na svim tenkovima, ali ih na većem broju ima, pogotovo na onim iz sovjetskog, pa i ruskog perioda. Problem je što se teško povezuju na zajedničku liniju goriva (to nije neizvodljivo, kao što se može saznati iz prakse), pa su to u principu samo skladišta za rezervu, ali to je druga priča. Takođe, jedan pogodak težim kalibrom, ili šrapnel, dovoljan je da ih zapali.

Međutim, spoljno curenje ne može naštetiti posadi. Ako se gorivo i zapali, može doći do zagrevanja oklopa, ali ni to nije garantovano. Modifikovani tenkovi imaju i mogućnost prespajanja i priključka na glavnu liniju rezervoara, pa su bezbedni za tenkove.

Na zapadnim tenkovima oni se uopšte ne praktikuju, a razlozi nisu nigde striktno navedeni ili dostupni javnosti, pa neki kolega, koji je tenkista, može da nam pomogne svojim pretpostavkama.

Ništa novo nećemo reći ako napomenemo da je dizel gorivo višestruko upotrebljivo. Osnovna namena je, naravno, pokretanje agregata na vozilu. S druge strane, ono pruža zaštitu od opasnosti koje vrebaju na ratištu.

Malo ljudi zna da dizel, zbog visokog sadržaja vodonika, znatno slabi protok neutrona koji prodiru u vozilo tokom eksplozije nuklearne ili neutronske bombe.

Međutim, ono što je najvažnije, s obzirom na gabarite, rezervoari s gorivom značajno smanjuju prodor kumulativnog mlaza. To je ispitano i dokazano.

Ako je to tako, da li se dopunski rezervoari koji podsećaju najčešće na bure, mogu koristiti kao antikumulativni štitovi ili kao deo kombinovanog oklopa?

Suština dileme 

Treba najpre istaći jedan važan detalj, koji će možda razočarati neke čitaoce: predmet ovog teksta neće biti unutrašnji rezrevoari, jer se oni ne mogu smatrati pouzdanim i nezavisnim sredstvom zaštite.

Štaviše, oni su izvori povećane opasnosti pa se moraju posebno izolovati od borbenih odeljaka. Potpuno je drugačije s dopunskim rezervoarima koji su ojačani tako da pretrpe udarce šrapnela ili antimaterijalnih kalibara streljačkog oružja i nalaze se, najčešće, okačeni na zadnji deo tenka, dajući mu prepoznatljivu siluetu.

Njihova antikumulativna svojstva tada su mnogo interesantnija jer ona eliminišu mogućnost uništenja kompletnog vozila ako je gađano sa zadnje strane. Takav dizajn ojačanih rezervoara razmatra se u celom svetu, bez obzira što se na njega gleda sa sumnjom.

Razlog je jednostavan – opet je nezaobilazna SVO poremetila mnoge zamisli, kompromitovala mnoge ”sjajne” i skupe ideje, a potvrdila neke koncepte za koje se smatralo da su odavno ostali u istoriji naoružanja. 

Kako se ponaša kumulativni mlaz u dodiru s gorivom?

Kako dizel gorivo smanjuje prodor kumulativne municije? Odgovori su vrlo različiti. Najmaštovitiji su oni koji se bave usporavanjem kumulativnog mlaza zbog količine tečnosti, kao i njegovo hlađenje, zbog čega mlaz ne može da progori osnovni oklop.

Ustvari, rezervoari za gorivo najpre obavljaju ulogu razmaknutog oklopa (neka vrsta ”sendvič oklopa”) i tada izazivaju prevremenu detonaciju, jer kumulativni mlaz se kreće kroz sredine s različitom gustinom (zidovi rezervoara, sloj goriva, osnovni oklop tenka). To naravno samo po sebi utiče na probojnost ometajući zamišljeni proboj mlaza kroz prepreku.

Ako rezervoar ima malu zapreminu i robustan dizajn, onda on može da izazove lutanje kumulativnog mlaza koji bi rikošetirao od njegovih zidova. I treći momenat nije zanemarljiv: gorivo ima sposobnost da ugasi kumulativni mlaz.

Kao što znamo, mlaz je nastao kao rezultat kolapsa oklopa tokom detonacije, udarom koji se kreće ogromnom brzinom. Najviša brzina mlaza je 7-9 km/sec, srednja je 4-6 km/sec, a najmanja 1,5-3 km/sec.   

Takva snaga, kao što znamo, u zoni kontakta mlaza i oklopa izaziva toliki pritisak i temperaturu, da  dovodi do loma napadnutog mesta i daljih posledica, paljenja pa i uništenja tenka. Kada udari u rezervoar, mlaz se usporava i širi, raspršava, udaljavajući se kupasto od zone najvišeg pritiska, formirajući neku vrstu zavese.

To možete i sami probati ako imate crevo s mlaznicom i gomilu peska. Prodiranjem u pesak mlaz vode gubi kinetičku energiju i rasipa se već na vrlo kratkom rastojanju od površine navedene gomile.

Možda ovo nije pravo poređenje (na štetu kumulativnog mlaza) jer mlaz vode iz creva je, uslovno rečeno, beskonačan element. Ako ste dovoljno uporni i ne brinete o računu za vodu, možete bilo koju gomilu peska da za relativno kratko vreme raspršite. 

Kumulativni mlaz, naprotiv, ima veoma kratko vreme da učini ono zbog čega je izmišljen. Što više prodire u oklop, njegov pritisak i efekat slabe. Slično je i s gorivom. Pošto je gorivo kompresibilno (kao i voda), u zoni njegove zapremine i kumulativnog mlaza formiraju se zone visokog pritiska  koji ostvaruje anti-reakciju.

To nije tako brzo usporavanje kao kod oklopa, pa ipak, u slučaju ugradnje rezervoara na tenk ili unutar njega (kao komponente kombinovane zaštite), efekat je značajno primetan: onog momenta kada dodirne zid rezervoara, tada se i mlaz kumulativne struje značajno degradira, oslabi, pa se može računati s tim da će ga ovaj rezervoar u potpunosti oslabiti i učiniti nedelotvornim.

Napomenimo, usput: kod udarca granate sve je suprotno: to što je prednost prilikom direktnog udara u glavni oklop, jeste velika mana ako ona pogodi rezervoar. 

Testovi i iskustva

Ranih osamdesetih, stručnjaci sovjetske tenkogradnje, vodeće po mnogim parametrima, počeli su istraživanja i eksperimentisanja s kumulativnim udarom u rezervoar.

Naravno, nisu korišćeni standardni rezervoari jer su bili beskorisni usled svojih dotadašnjih fizičkih svojstava (to je nešto manje bure, dovoljno kruto da posluži osnovnoj nameni, okačeno na ”krmu” tenka).

Na poligonu je simulirana kupola ekvivalenta 107mm debljine, i rezervoar debljine 267 mm. Zadnja ploča iza rezervoara bila tako ojačana da kumulativni mlaz ne može prodreti u nju, kako bi se mogao proceniti efekat nakon proboja rezervoara. Prilikom ispitivanja, bez obzira na mnoštvo zapaljivog materijala, nije došlo do požara.

Dobijeni su uprosečeni efekti: rezervoari bi bili razvaljeni, gorivo bi se raspršilo (kao kad bacimo kamen u vodu) u približnom radijusu do šest metara, a iznad mete se nakon eksplozije formirao plavičasti oblak. To je bilo pouzdan znak da je gorivo delimično isparilo i pretvorilo se u aerosol, ali nije bilo požara! 

Izvedeno je devet eksperimenata. U svakom od njih najpre je procenjivan prodor mlaza kroz oklop bez goriva, a zatim i s gorivom, s ciljem da se pronađe i optimalna debljina zida rezervoara.

Prosečne vrednosti su bile ustaljene i nisu odstupale od proseka eksperimenta, pa se moglo sa relativnom sigurnošću zaključiti: bez goriva, kumulativni mlaz prodro bi kroz oklop 222 mm.  Kada bismo dodali gorivo, prodor mlaza smanjen je na 134 mm.

Drugim rečima, sloj goriva debljine 267 mm smanjio je prodor kumulativnog mlaza za 88 mm. Na osnovu ovih eksperimenata proračunato je da rezervoar standardne debljine 500 mm (pola metra) ima ekvalent od 185 mm homogenog oklopa.

Da li je to mnogo ili malo?

Uzimajući u obzir da je gorivo mnogo teže od oklopa, ovo može izledati mnogo. Međutim, neracionalno ga je koristiti ga kao komponentu kombinovanog oklopa na prednjem delu tenka.

U pogledu antikumulativne sposobnosti ono značajno zaostaje za laminatom od fiberglasa, o čemu smo već pisali. Jasno je da dizel gorivo neće biti ”čudotvorno” u zaštiti tenka, ali za dodatnu zaštitu bokova ili opreme od municije manje snage, rezervoari bi mogli biti korisni, naravno, pod uslovom da imaju dovoljno debele zidove.

Na poljima bitke SVO nismo videli mnogo  snimaka sa pomoćnim rezervoarima. Razloga ima više: relativno kratka rastojanja koje tenk prelazi, logistička snalažljivost i urednost prilikom dotura goriva, promena taktike napada usled neprekidne opasnosti od dronova, itd.

Jasno je da su ovom prilikom konstruktori i istraživači na poligonima pravilno razmišljali i sve uradili kako treba, ali ratna praksa je rekla svoje. Nije kumulativni mlaz jedino što može uništiti tenk. Ako mu je dizel gorivo i kakav-takav usporivač i protivnik, svim drugim sredstvima ono je idealno za uništenje tenka.