Pored gardista i padobranaca, u KoV JNA mitski oreol imala je Škola rezervnih oficira pešadije u Bileći

ŠROP u Bileći je bila izvanredna vojna školska ustanova, te posvetimo ove redove školovanju rezervnih oficira, Bileći i njenim pitomcima, ljudima koji su tamo bili, a potom i nastavili svoju vojnu obavezu u rezervnom sastavu ratne armije. I drugi vidovi i rodovi imali su svoje škole rezervnih oficira, ali je Bileća bila najpoznatija.

Model besplatne (jeftine) vojske uveo je Napoleon, tako što je propisao neku vrstu obaveznog služenja vojnog roka. Do tada su ratovali isključivo profesionalci (najamnici).

Takav pristup vojnoj obavezi postao je praksa, pa su se, pored aktivne stajaće vojske (redovni kadar ili ročna vojska, kako se to ranije zvalo) države starale i o rezervnom sastavu. I naša država u tome nije bila izuzetak. Štaviše, za laike iznenađujuće deluje činjenica da se srpska država veoma brzo transformisala i pratila zbivanja. Od hajdučko-ustaničke vojske, brzo postaje savremena armija.

Na osnovu Zakona o vojsci (1883. godine) kada je uvedena opšta vojna obaveza, počinje da se planira i školovanje rezervnog starešinskog sastava. Tako je u Velikoj školi, već iduće, 1884. godine, uvedena nastava iz vojnih predmeta. Diplomirani studenti  su posle petomesečnog služenja u stalnom kadru i položenog ispita, dobijali čin rezervnog pešadijskog potporučnika.

Kraljevina Srbija imala je sistem poziva: Prvi poziv (od 21. do 31. godine), Drugi poziv (od 32. do 37. godine), Treći poziv (od 38. do 45. godine) i Poslednju odbranu (stariji maloletnici od 18 do 20 godina i muškarci od 46 do 50 godina). Svi oni su morali da imaju i rezervni starešinski sastav za slučaj rata.

Prve škole (kursevi) za rezervne oficire organizuju se tokom XIX veka u Rusiji, Austro-Ugarskoj i Italiji. U Kraljevini Srbiji ulogu škole rezervnih oficira imao je Đački bataljon u Skoplju. U jesen 1914. godine 1.300 kaplara (svršenih srednjoškolaca), stekli su činove rezervnih pešadijskih podoficira-kaplara. Već u novembru bačeni su u vatru Kolubarske bitke. Bataljon je rasformiran 1915. godine usled teške ratne situacije, a pripadnici su raspoređeni po drugim jedinicama.

Po završetku Prvog svetskog rata, stvaranjem Jugoslavije, značajno su povećane potrebe za tim kadrom, pa su formirane škole svih rodova i struka. Najveći deo oficirskog kadra ratne formacije imao je status rezervista.

Ovaj sastav popunjavan je ili školovanjem pitomaca u školama rezervnih oficira ili penzionisanjem aktivnih oficira ”sa prevodom u rezervu i pravom nošenja uniforme”. Deo te rezerve činilo je oko 5.000 rezervnih oficira bivše austrougarske vojske koji su ukazom primljeni u vojsku Kraljevine SHS, kao i nekoliko hiljada oficira srpske vojske koji posle demobilizacije nisu aktivirani zbog potrebe službe.

Bileća je mesto koje je bilo predodređeno svojim položajem i tipologijom zemljišta. Na temeljima starih turskih kasarni, Austrijanci koji su došli 1878. godine sa 1.330 vojnika, žandarma i građanskih lica, formirali su garnizon. Najpre je niklo šatorsko naselje da bi od 1885. do 1914. godine bilo sagrađeno 16 objekata.

Inače, Kraljevina Jugoslavija izgradila je još osam, a nova Jugoslavija 29 objekata. Nikao je još jedan grad. Imao je kasarne, strelišta, magacine, poligone i terene za obuku. Za vreme Prvog sv. rata Austrijanci su kasarnu koristili kao magacine. Posle završetka Velikog rata, u njoj su izvesno vreme bili pripadnici Donskog kadetskog korpusa, od 1921. do 1926. godine. Pred Drugi svetski rat tu je kratko vreme bio smešten i koncentracioni logor za komuniste, ali o tome ćemo nešto kasnije, pišući o istorijatu pesme čiji se stihovi nalaze u naslovu ovoga teksta. 

Kako je Kraljevina SHS rešavala sistem obuke rezervnih oficira pešadije? Za potrebe rezervnog oficirskog sastava kopnene vojske formirane su 1923. dve vojne škole: u Sarajevu je bila smeštena Škola za rezervne pešadijske i artiljerijske oficire, a u Bileći posebna Škola za rezervne pešadijske oficire.

Uslov za prijem bila je školska sprema od srednje do visoke. Malo mesto u istočnoj Hercegovini (sada u Republici Srpskoj) postalo je poznato širom Jugoslavije baš po toj školi. Školovanje je trajalo devet meseci, posle čega su polaznici odlazili u trupu.

U toku Drugog sv. rata formiraju se vojne škole i kursevi, onom brzinom kako su rasle snage NOV i POJ (Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije), a slobodna teritorija bivala sve veća.

U ratu nije bilo mnogo vremena za školovanje, pa su u tim ”školama” (kursevima) sticana osnovna znanja, a uporedo sa stvaranjem starešinskog kadra stvaran je i kostur buduće JA.

Prva vojna škola u Narodno-oslobodilačkom ratu bila je Partizanska oficirska škola Glavnog štaba Hrvatske. Ona je počela s nastavom već 21. II 1942. godine na Kordunu, zatim je premeštena u Korenicu, pa u  Donji Lapac gde je 9. XII 1942. prestala s radom. Posle nje formirano je više škola različitih namena i sadržaja. U završnoj ratnoj godini svi vidovi i rodovi ubrzano su dobijali svoje školske centre.

Pre ponovnog pokretanja Škole u njoj su ponovo bili logoraši, ovaj put ”informbirovci” koji su tu boravili od 1951. do 1956. godine, kada se prvog oktobra ponovo aktivira Pešadijska škola za oficire. Pre toga ona je bila u Vipavi, Novom Mestu i Bitolju.

U Bileći je školovanje počela 11. klasa ŠRO. Od 1947. do 1950. godine rezervni oficirski kadar pešadije školuje se pri komandama Armija gde su se nalazili nastavni bataljoni (Inače, u periodu od 1944. do 1954. postojale su čak 23 oficirske škole za aktivne starešine svih vidova, rodova i službi, pa je i potreba za rezervnim oficirskim sastavom povećana).

Sledeće, 1951. godine, formirane su dve Škole za rezervne pešadijske oficire. Uslov za prijem bilo je obrazovanje od najmanje šest razreda gimnazije, odnosno srednje, više i visoko obrazovanje, a školovanje je trajalo godinu dana. S obzirom da je u to vreme vojni rok bio dve godine, to je bilo srazmerno dovoljno vreme da se pitomci temeljno obuče.

Pitomci su prvi oficirski čin sticali posle uspešno završenog školovanja i dvomesečne vežbe posle odsluženja vojnog roka. Pre rezolucije IB u našim vojnim školama školovali su se i pitomci iz Bugarske i Albanije. Škola je smeštena u kompleksu kasarne ”Moša Pijade”, a prostor koji je koristila (zajedno s poligonima i strelištima) iznosi preko 70 hektara.

Posle raspada Jugoslavije preimenovana je u ”Bilećke borce” i kroz nju je, dok je postojala Vojska Republike Srpske, prošlo 14.000 boraca. Praktična obuka je održavana na Gatačkom polju i okolnim brdima.

Školovanje je skraćeno na šest meseci i najviše je bila usmereno na ono što je bilo i najpotrebnije – taktičku obuku i nastavu gađanja. Sledećih šest mesecu stažiralo se u trupi. Podsetimo se da je vojni rok skraćivan u tri navrata.

Šezdesetih godina skraćen je na 18 meseci, a zatim, početkom osamdesetih, na petnaest, a zatim i na dvanaest meseci. Shodno tome, prilagođavala se i dužina školovanja rezervnog oficirskog kadra, pa se u dokumentima mogu naći različiti podaci i izjave o boravku u toj Školi, u zavisnosti od toga ko je i kada tamo boravio.

Godine 1973. usvajanjem koncepta ONO i DSZ (opštenarodna odbrana i društvena samozaštita) i ovaj vid školovanja morao je da se modernizuje. Kriterijumi su dobili drugačiji redosled, pa je na prvom mestu bila potreba ratne armije, zatim moralno-politički kvaliteti, srazmerna nacionalno-teritorijalna zastupljenost, a onda i kvalifikaciona struktura. Podignuto je i niz novih, kapitalnih objekata koji su poboljšali kvalitet nastave.

Škola je imala čak tri strelišta, od kojih je jedno bilo najsavremenije u Jugoslaviji. U Školu za rezervne oficire u Bileći (u koju su načelno najviše upućivani obveznici sa završenim fakultetom ili višim obrazovanjem), tako su mogli da se pošalju i manje obrazovani slojevi i svrstaju u oficirske redove.

Teoretski minimum obrazovanja bila je osnovna škola. Ono što je bilo dobro u novom pristupu jeste da je školovanje i stažiranje u trupi spojeno u jedinstven, homogen nastavno-obrazovni proces. Školovanje je trajalo šest do sedam meseci, posle čega su pitomci odlazili u jedinice i formacijski primali vod.

Polaznici su imali zvanje pitomca. Činovi su sticani u kratkom razmaku: pred kraj završetka obuke, a pre prekomande, dobijao se čin pitomca-razvodnika; posle mesec, mesec i po dana dobijao se čin  pitomca-desetara, pa pitomca mlađeg vodnika i vodnika. Posle toga su svršeni pitomci dobijali raspored u trupi, odnosno jedinicama KoV.

Izuzetak je bila Gardijska brigada u kojoj nije u dužem periodu nije bilo stažista, već isključivo profesionalnih starešina. Vodnici stažisti razlikovali su se od profesionalnih podoficira po uniformi i nekim delovima oprema, kao i ukrštenim mačevima (”mačićima”) koje su imali na reverima bez rombova.

I tada je važilo pravilo da se prvi oficirski čin dobije posle uspešne dvomesečne vežbe. Postojao je i izuzetak: pitomci koji su se posebno istakli tokom školovanja i ostali u Bileći kao komandiri odeljenja, dobijali su čin potporučnika već na kraju školovanja, kao priznanje za njihovu uspešnost. Komandiri vodova u  Školi  bili su isključivo oficiri, čime se naglašavao značaj Škole i važnost obuke. Time je i za njih ona bila odskočna daska za dalje napredovanje.

Sve škole za rezervne oficire (bez obzira na vid, rod ili službu) imale su zajedničke opštevojne predmete, a sa njima i specijalističke, ideološko-političke s marksističkim obrazovanjem, kao i TV (telesno vežbanje).

Po završetku vojnog roka, posebno se obraćala pažnja na stalno usavršavanje putem redovnih vežbi po planu Oružanih snaga i potrebama ratne armije. Organizovana su predavanja i seminari u nadležnosti Saveza rezervnih vojnih starešina, obuka u radnim organizacijama i drugim oblicima koje je obuhvatao koncept ONO i DSZ. Cilj je bilo da rezervni oficirski kadar po obučenosti i spremi bude, koliko je to moguće, bliži aktivnom starešinskom sastavu.

Nivo obrazovanja rezervnog pešadijskog oficira koji bi se odškolovao u Bileći vodio se u vojnoj katalogizaciji kao VŠ – viša sprema. Prosečni podaci svedoče da je godišnje Bileća mogla da odškoluje 750 polaznika. Nastavnika je bilo 100, a osoblja koje je opsluživalo Školski centar bilo je 460.

Od 1956. do 1992. godine kroz nju je prošlo 107 klasa, koje su dale oko 56.000 rezervnih oficira pešadije. Struktura Školskog centra se menjala u zavisnosti od potreba, ali najduže se zadržala formacija od dva školska bataljona, sa po četiri čete u kojima su bila četiri voda.

Pitomci su primani u smaknutom vremenskom rasporedu, tako što je drugi bataljon primao novu klasu tri do četiri meseca posle prvog. Četvornu formaciju je imala i većina jedinica KoV, s izuzetkom Gardijske brigade (trojna formacija) i nekih službi. Jedan bataljon bi obučavao neparne, a drugi parne klase.

Kako je izgledala nastava?

Školovanje je imalo dva dela – stručni i metodološki. Kao nastavne celine izučavani su sledeći predmeti:

● Pešadijsko naoružanje s nastavom gađanja (PNNG).

• Taktička obuka sa teorijom taktike (TO/TT) sa podvrstama čije su ocene ulazile u zbir za ocenu TO/TT:
  • Teorija taktike.
  • Obaveštajno obezbeđenje.
  • Elektronsko izviđanje i PED (protivelektronska dejstva).
  • ABHO (u nekim dokumentima i PNHBO – protivnuklearno-hemijsko-biološka odbrana).
• Pravilo službe.
• Vojna topografija.
• Strojeva obuka.
• Fizičko (telesno) vaspitanje.
• Moralno vaspitanje.

Škola je bila odlično opremljena. Nastava (obuka) odvijala se od 8 do 14 sati u specijalitovanim kabinetima ili na poligonima koji su bili tematski pripremljeni i prilagođeni. Posle ručka sledio bi odmor, a zatim popodnevna nasatva ili, veoma česte noćne vežbe. Pitomci su mogli da uče i u noćnim satima, pripremajući ispite.

Izučavala se, kako vidimo, stručna građa, ali i metodika nastave, odnosno obuke, kao bi se stečeno znanje pravilno prenelo trupi. Najvažnije tematske jedinice izučavane su dvaput – u ulozi komandira voda, i u ulozi nastavnika (prenošenja znanja potčinjenom sastavu). Tako je pitomac mogao da ovlada i jednom i drugom stranom određenog taktičkog postupka.

Kako se ocenjivalo?

Primenjen je fakultetski, brojčani način ocenjivanja. Petica je bila nedovoljna, a desetka najviša ocena. Da bi  ostao na školovanju tokom svih šest meseci i stekao prve činove, pitomac je morao da ima minimalno prosek šest iz svih predmeta.

Na kraju školovanja polagao bi za čin mlađeg vodnika, pod uslovom da nema nijedne petice u dnevniku. Komisija je bila u najvišem sastavu: pomoćnik komandanta Škole (formacijski rang potpukovnika) i dva načelnika katedri (minimalni čin je bio major).

Od tri pitanja jedno je obavezno bilo iz metodike nastave. Pitanja su izvlačena, a komisija je mogla da postavlja potpitanja. Mnogo poznatih imena i uglednih građana završilo je ovu školu (Danilo Kiš, Ljuba Tadić, Đuza Stojiljković, Jovan Janićijević, Danilo Lazović, Zdravko Šotra, Voja Mirić, Mića Orlović, Vojislav Kostić, Dragoslav Šekularac, Vujadin Boškov, Ljuba Popović, Relja Bašić, Ali i političari Milorad Dodig, Stipe Mesić, itd).

Oružane snage, posebno administrativno-planski deo koji se starao o stanju ratne armije, trudile su se da rezervni oficiri budu u toku svih promena (taktičkih radnji, uvođenja novih sredstava, itd).

Оbuka, vežbe i kursevi održavani su češće nego kod drugih obveznika iz redovnog sastava. Ponekad su to, u zavisnosti od značaja teme, bili i veoma značajni oblici obogaćivanja znanja.

Pored Saveza rezervnih vojnih starešina i odseka ratne armije, posebno specijalizovan bio je Školski centar KoV JNA u Sarajevu u kome su periodično održavani kursevi usavršavanja aktivnih i rezervnih oficira pešadije (između ostalih i šestomesečni kurs za ratne komandante pešadijskih bataljona).

Koncept rezervnog komandnog sastava je veoma ekonomičan jer i do 80% starešinskog kadra u ratnoj armiji predstavljaju rezervne starešine, pa ovakav pristup nikada nije dovođen u pitanje.  Tako je i u mnogim drugim armijama sveta.    

Da bi bili spremni da se prvi odazovu na poziv, rezervni oficiri su po dobijanju RR zaduživali i komplet u kome se nalazila: radna uniforma, porcija, maska, oficirska torbica sa priborom (štabni lenjir, razne olovke, gumica); tu su bili i borbeni ranac, oficirski opasač, šlem, čizme, matrikula, komplet za ličnu zaštitu, rukavice, potpapa, šatorsko krilo, komplet od osam zvezdica sa rezervnim epoletama, itd.

Lično oružje zaduživano je na zbornom mestu ratnog rasporeda. Vojna knjižica takođe se razlikovala od knjižica vojnika, razvodnika i desetara i zvala se ”Legitimacija rezervnih i penzionisanih oficira, generala i admirala JNA”, da bi početkom osamdesetih godina svi počeli da dobijaju istu, zelenu knjižicu.  

Mada je Škola u Bileći centralni deo ovog teksta, važno je napisati i nekoliko redova o veoma važnoj organizaciji – Savezu rezervnih vojnih starešina jer je on bio aktivna komponenta permanentne obuke.

Ova organizacija nastavlja tradicije sličnog sastava koji je osnovan na prvu godišnjicu proboja Solunskog fronta, kada je Savez imao 500 članova. Danas se taj broj procenjuje na oko 17.000 članova.

Vojvoda Stepa Stepanović inicirao je petog septembra 1919. godine osnivanje Udruženja rezervnih oficira i ratnika. U njemu su se nalazila mnoga velika imena – Milutin Milanković, Mihajlo Petrović – Alas, Stevan Jakovljević, braća Ribnikar, Nikola Pašić, itd.  

Vratimo se Bileći. Ono što se malo spominje, jeste to da je svaki vod imao svoju koračnicu, a da su dve koračnice vokalno i ritmom bile prilagođene marševskom koraku: ”Bilećanka” i ”Pešadijo”. One su, na neki način, bile i himne ove Škole.

Nije čudo što je pesma ”Bilećanka” bila toliko popularna. Ona je podsećala na vreme kada je u Bileći decembra 1939. godine u starim austrijskim kazamatima pripreman koncentracioni logor za komuniste, antifašiste i protivnike režima. Prvi logoraši dovedeni su u januaru 1940. godine. Zbog velikog otpora javnosti (to mesto je uređeno po uzoru na koncentracione logore Nemačke i Italije) on je ubrzo krajem godine zatvoren. Ostala je pesma čiji tekst je napisao Milan Apih, učitelj iz Celja.

Na osnovu zbornika sećanja ”Muzika i muzičari u NOB” (više izdavača, 1982) koji je priredio Andrija Tomašek, Apih je bio i kompozitor. Melodija je setna, izvanrednog muzičkog sadržaja (tempa, dinamike, harmonije), pa  ostaje otvoreno pitanje da li je Apih nju originalno komponovao, ili prilagodio neku od ruskih partizanskih pesama (najpoznatiji primer adaptacije je ”Marš sibirskog puka” koji je kod nas pevan na istu melodiju, ali sa tekstom ”Po šumama i gorama”).

U tom zborniku nalazi se i njegov kraći, autobiografski zapis u kome se ne objašnjava kako je nastala kompozicija i da li je on nju adaptirao ili samostalno komponovao. Ako jeste, onda je reč o značajnom muzičkom talentu. 

Da zaokružimo ovu temu pitanjem: šta je danas sa školovanjem rezervnih oficira Vojske Srbije? U novim okolnostima, bez obaveznog služenja vojnog roka, na Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane pod sloganom ”Čast je naša imovina” održava se kurs slušalaca za rezervne oficire, u skladu sa novom doktrinom i izmenjenim geostrateškim i političkim okolnostima.

Napomena: U izradi teksta korišćeni su sledeći izvori: ''Vojna enciklopedija'', Monografija ''Srpsko vojno školstvo'', Zbornik ''Muzika i muzičari u NOB'', Zavičajni filmski i književni zapisi iz Bileće, Svedočenja brojnih pitomaca sa specijalizovanih portala ili ličnog kontakta.

U zavisnosti od toga kada je ko pohađao Školu, ima i različitih podataka (trajanje i način nastave i obuke, program,brojnost i formacijski raspored, itd). Zato smo opšti smer članka bazirali na potvrđenim informacijama iz navedene literature i izvora.