Američki mediji priznaju sposobnosti S-400: Tvrde da ruski PVO sistem može da prati stelt lovce poput F-35

Ugledni američki mediji priznali su ogromne sposobnosti ruskog sistema protivvazdušne odbrane S-400, priznajući njegov potencijal za gađanje stelt borbenih aviona, uključujući visoko hvaljeni avion F-35 Lightning II.

Ruski S-400 ističe se kao globalni vrhunac sistema protivvazdušne odbrane, koji se može pohvaliti neuporedivim mogućnostima. S druge strane, F-35 je hvaljen kao najuspešniji stelt lovac pete generacije koji dominira na zapadnom tržištu borbenih aviona.

S-400 Trijumf, takođe poznat kao SA-21 Growler u krugovima NATO-a, može se pohvaliti impresivnom lepezom sposobnosti, uključujući sposobnost raspoređivanja različitih projektila prilagođenih za različite vazdušne pretnje.

Sa dometom od skoro 400 kilometara i visoko hvaljenim protiv-stelt sposobnostima, Trijumf je stekao reputaciju strašnog protivnika sposobnog da izazove američku dominaciju u vazduhu.

Sposobnost S-400 da se suprotstavi bilo kom avionu bila je značajan faktor u njegovom izvoznom uspehu. Na primer, Indija, koja je potpisala ugovor za pet eskadrila raketa S-400, dala je poverenje ovom naprednom ruskom sistemu protivvazdušne odbrane kako bi se suprotstavio kineskom lovcu pete generacije, J-20.

Priznanje Vašington posta, pozivajući se na vojne stručnjake, signalizira odstupanje od tradicionalnog zapadnog skepticizma u pogledu sposobnosti ruskih sistema naoružanja i svojevrstan je presedan.

Da li S-400 može da otkrije F-35?

Koreni tehnološke sposobnosti S-400 se mogu pratiti do njegovog prethodnika, sistema S-300. Dok S-400 deli veliki deo svog hardvera sa S-300, napravljene su značajne nadogradnje radarskih sistema, softvera i tipova projektila. Ova poboljšanja pružaju S-400 povećanu fleksibilnost u presretanju meta i proširenog dometa.

U srcu anti-stelt sposobnosti S-400 je radarski sistem Nebo-M, koji se sastoji od tri različita niza koji rade na različitim frekventnim opsezima.

Korišćenjem niskofrekventnih radarskih nizova kao što su Nebo SVU (VHF-opseg) i Protivnik G (L-opseg), Nebo-M sistem može da otkrije prisustvo stelt lovaca dok se približavaju. Iako ovi nizovi niske frekvencije možda ne pružaju potrebne parametre za ciljanje, oni igraju ključnu ulogu u početnom otkrivanju i praćenju.

Da bi upotpunio mogućnosti niskofrekventnih nizova, Nebo-M sistem integriše ruski Gama S1 niz koji radi u S i X-opsezima. Umrežavanjem ovih nizova, Nebo-M sistem nudi sveobuhvatan i slojevit pristup otkrivanju i praćenju stelt aviona.

Iako su savremeni stelt lovci dizajnirani da minimiziraju otkrivanje u odnosu na visokofrekventne radarske opsege, oni nisu u potpunosti imuni na detekciju. Veličina njihovog radarskog poprečnog preseka određuje njihovu mogućnost otkrivanja.

Na primer, F-35 ima radarski poprečni presek od približno 0,0015 kvadratnih metara, dok je kod F-22 još manji, u rasponu od 0,0001 do 0,0002 kvadratnih metara. Uprkos ovom napretku u stelt tehnologiji, nijedan savremeni lovac ne može potpuno da izbegne detekciju na niskofrekventnim radarskim opsezima.

Međutim, bitno je napraviti razliku između otkrivanja i ciljanja. Dok su tvrdnje S-400 za anti-stelt sposobnosti zasnovane na njegovim mogućnostima detekcije, uspešno gađanje stelt aviona ostaje složen i izazovan zadatak.

U praktičnom smislu, stelt tehnologija ima za cilj da odloži otkrivanje dovoljno dugo da pilot stigne ili da se bori sa neprijateljem ili pobegne od pretnje. Efikasnost prikrivenosti zavisi od različitih faktora, uključujući rastojanje između aviona i radarskog niza.

SAD ne dozvoljavaju da F-35 priđe S-400

Iako se mogućnost konfrontacije između ova dva vrhunska sistema naoružanja može činiti malo verovatnom, zabrinutost oko njihove moguće konfrontacije je vrlo realna.

Suština problema leži u strahu da bi S-400 mogao da ugrozi osetljivu tehnologiju i operativne sposobnosti F-35. Diplomatske posledice kupovine S-400 od strane Turske, članice NATO-a, služe kao pravi primer tenzija oko ovog pitanja.

Spor između Turske i Sjedinjenih Država oko kupovine S-400 2019. godine rezultirao je izbacivanjem Ankare iz programa F-35, čime su praktično obustavljeni svi procesi obuke i isporuke u vezi sa ovim avionima.

Ovaj raskol naglašava ozbiljnost sa kojom Sjedinjene Države gledaju na potencijalne rizike povezane sa kolokacijom F-35 i S-400.

Tadašnji vršilac dužnosti pomoćnika ministra odbrane SAD, Ketrin Vilbarger najbolje je opisala ovu zabrinutost kada je otvoreno priznala da je S-400 posebno dizajniran da cilja i neutrališe avione poput F-35. Prema njenim rečima, „neverovatno je zamisliti da Rusija ne iskoristi tu mogućnost prikupljanja obaveštajnih podataka“.

Ovo mišljenje je ponovio i general Tod Volters, koji je predvodio Evropsku komandu SAD, naglašavajući fundamentalnu nekompatibilnost između F-35 i S-400.

On je istakao nemogućnost ovih sistema da međusobno komuniciraju i podvukao rizike koje predstavljaju pokušaji S-400 da iskoristi mogućnosti F-35. Mogućnost deljenja kritičnih radarskih i operativnih podataka sa Rusijom je scenario koji su Sjedinjene Države i njihovi saveznici odlučni da izbegnu po svaku cenu.

Uprkos maloj verovatnoći sukoba između ova dva vojna sredstva, samo prisustvo S-400 u regionima gde F-35 deluje predstavlja složen i višestruki izazov.

Stručnjaci iz oblasti sugerišu u Diplomatu da bi prisustvo S-400 u blizini F-35 moglo dodatno povećati kapacitet Rusije da poboljša radarsko otkrivanje američkih aviona. Pored toga, sa povećanim pristupom podacima F-35, vlasnici i operateri S-400 mogu lakše da identifikuju ranjivosti u avionu.

Pukovnik grčkog vazduhoplovstva i inženjer elektronike Konstantinos Zikidis rekao je za EurAsian Times: „S-400 koristi dva ili tri radara, koji se međusobno dopunjuju. Stoga, čak i ako glavni radar za pretragu možda ne može da dobije trag za oružje, on može da podstakne druge radare da dobiju tačan trag.

S-400 protiv F-35, ko bi pobedio?

Prema procenama, radarski sistemi S-400 mogli bi uočiti F-35 kada se približi na oko 30 kilometra. Međutim, F-35 je naoružan raketama vazduh-zemlja koje mogu da dostignu ciljeve udaljene do 60-100 kilometara.

Lansirajući je sa udaljenosti koja je daleko izvan dometa detekcije S-400, raketa F-35 ima velike šanse da pogodi svoj cilj bez rizika po avion. Ipak, stvarnost je daleko složenija, posebno kada znamo da S-400 ne stoji sam već je integrisan u širi sistem protivvazdušne odbrane.

Probijanje tako sofisticiranih slojeva PVO nije lak podvig. Različiti scenariji komplikuju zadatak da stelt lovci prodiru u integrisane mreže protivvazdušne odbrane.

Letenje na izuzetno malim visinama, sa ciljem da se izbegne otkrivanje neprijatelja, može izbeći otkrivanje radara S-400, ali će zato izložiti letelicu drugim pretnjama, kao što su sistemi poput Tor M1.

Sa druge strane, letenje na srednjim visinama može izazvati odgovore drugih elemenata mreže protivvazdušne odbrane, kao što su lovci u borbenoj vazdušnoj patroli, primoravajući stelt avione da odstupe od putanje leta ili da se izlažu ogromnom riziku.

Štaviše, prisustvo radara u vazduhu ili protivvazdušnih sistema na letelici dodaje još jedan sloj složenosti. Što je mreža protivvazdušne odbrane sofisticiranija, tim lovcima postaje teže da prodru i gađaju vredne ciljeve poput S-400.

Čak i ako stelt lovac uspe da priđe neotkriven i lansira svoje oružje, posada S-400 će verovatno otkriti lansiranje i preduzeti odbrambene mere.

Među potencijalnim mogućnostima su gašenje radara u letelici, ispaljivanje salva prema pretnji ili primena taktike mamaca. Ostaje da se utvrdi efikasnost ovih protivmera ali u stvarnim borbenim situacijama.

Slično tome, moć stelt lovaca da prodiru u integrisane sisteme protivvazdušne odbrane i neutrališu ciljeve visoke vrednosti kao što je S-400 zavisi od kontinuirane evaluacije, prilagođavanja taktike i dinamike ratovanja.

Turci možda jedini znaju odgovor

Turci su jedini koji su testirali i znaju rezultate. Prema turskim izveštajima, S-400 je mogao da otkrije F-16, F-35, pa čak i F-22. Međutim to niko osim Turaka ne može potvrditi. Poslednjih godina je takođe bilo prijavljenih incidenata u kojima F-35 nije mogao da otkrije S-300.

Stručnjaci ističu kako ključni faktor nije da li S-300 i S-400 mogu da otkriju stelt lovce, već da li mogu da održavaju praćenje dovoljno dugo da efikasno gađaju metu.

Stelt lovci poput F-35 poseduju tehnologiju koja rezultira promenljivim radarskim poprečnim presecima, što utiče na njihovu uočljivost. Štaviše, sposobnosti pilota za manevrisanje igraju značajnu ulogu u procesu otkrivanja.

Realno je pretpostaviti da bi avion mogao biti otkriven pre ili nakon što pilot ispali HARM anti radar rakete, imajući u vidu domet ovih raketa, kao što je nova AGM sa dometom od 300 km, koja zaista povećava sigurnost pilota.

Sa druge strane u Ukrajini su prisutna stalna zapažanja protivvazdušnih sistema sa obe strane koje se bore protiv stelt krstarećih raketa, ali ti rezultati se ne odnose na avione sa fiksnim krilima.

Dokle god se konkretan i direktan sukob ne dogodi, debata će trajati, međutim priznanje američkih medija o sposobnosti S-400 da izazove njihovu stelt tehnologiju dodaje novu dimenziju tekućem odnosu i ravnoteži snaga u modernom ratovanju.