Hotlajn (hotline), odnosno ”vruća linija” najpoznatija је po tom nazivu, bez obzira što asocijacira na filmove za odrasle. Ova sintagma stvarno postoji i upotrebljava se. U javnosti je ”vruća linija” mnogo poznatija kao ”crveni telefon”.
Istina je da ova linija jeste za odrasle, ali za najozbiljnije moguće razgovore vodećih ljudi država; kada taj telefon ”zazvoni”, već su pre njega mnoge lampice zasvetlele i mnoga zvona pozvala na uzbunu. Pozabavimo se ovom dragocenom posledicom Karipske krize.
Direktnu vezu između predsednika SAD i najvišeg rukovodstva Ruske Federacije Amerikanci zovu ”The Moscow–Washington hotline” (formalno poznata kao ”The Washington–Moscow Direct Communications Link”).
Sovjeti su je zvali ”Горячая линия Вашингтон – Москва”. Danas se u Rusiji ona zove ”Sistem direktne šifrovne veze” (система прямой шифрованной связи). Pre toga je imala i nazive ”Linija direktne veze” i ”tajna telefonska veza” (линия прямой связи, засекреченная телефонная связь).
Godina 1963. kada je svet bio na ivici apokalipse, ta kriza otreznila je mnoge i pokazala, prvi put posle Hirošime i Nagasakija, da nuklearno oružje nije samo predmet ravnoteže straha, već realna pretnja.
Nikome nije bilo lako: Hruščov se teško branio od sovjetskih ”jastrebova”, maršala punih sebe koji su živnuli posle Staljinove smrti, a na čijim grudima nije više bilo mesta za medalje i ordenje.
Nešto drugačiji problem imao je Kenedi jer su mu tekovine formalne demokratije omogućavale da obuzda svoje, ne manje ratoborne generale, željne dokazivanja moći. Dok su se brodovi s raketama primicali Kubi, nervoza rasla, a s njom i mogućnost da neko slučajno napravi neki nepromišljen potez, s diplomatijom je bilo drugačije.
U luksuznim ambasadorskim kabinetima i zgradama, eksteritorijama zaštićenim svim mogućim zakonima, sedeli su ljudi koji su imali samo formalno pravo na svoje mišljenje. Suština je da su oni bili glasnogovornici države koja ih je poslala.
Međutim, da bi išta rekli i saopštili, morali su da komuniciraju sa svojim vladama, a to je tražilo vreme – šifrovanje, slanje poruka putem složenih sistema veza, dešifrovanje, provere, itd, itd. Onda bi usledili istim putem i odgovori…Kao da imaju sve vreme ovoga sveta.
Karipske krize verovatno ne bi ni bilo da je u to vreme postojala direktna veza između dva predsednika, ili bi bar bila ublažena i rešena s manje drame. Ovako, Amerikancima je bilo potrebno celih 12 sati da dešifruju poruku Hruščova Kenediju koja je iznosila samo 3.000 slova (oko sedam stranica A4 formata).
Kada je kriza prošla i kada su svi (privremeno) odahnuli, 20. VI 1963. godine u Ženevi bio je potpisan memorandum o međusobnom razumevanju, predviđajući uspostavljanje direktne telefonske veze između predsednika država. Bilo je to ogroman napredak i svet ga je dočekao s odobravanjem.
Za razliku od uobičajenog i rasprostranjenog mišljenja, ova veza nije bila ni direktna ni telefonska. Zašto?
Linija veze išla je kroz treće države po maršruti Vašington – London – Kopenhagen – Stokholm – Helsinki – Moskva. Tek od 1978. godine ta veza je išla kroz međunarodni satelitski sistem. Nije, naravno, bila reč ni o telefonu, jer su poruke bile u obliku tekstova, a ne glasovne.
Ta praksa je ostala i do danas – savremeni lideri razgovaraju direktno samo u ličnim susretima, a ”vruća linija” se koristi za pisane poruke na svojim jezicima i na svom pismu. Najpre su se poruke slale pomoću teleprintera. Tek početkom sedamdesetih, za vreme Brežnjeva, teleprinteri su zamenjeni pravim telefonskim aparatom. Ali, ni tada predsednici nisu direktno razgovarali.
Razlog nije bio kapric, sujeta ili neka tehnička poteškoća: na taj način u potpunosti se eliminisala mogućnost greške prevodioca ili njegovog interpretiranja predsednikove izjave. Telefon je predsedniku služio da daktilografu diktira sadržaj. Zašto se izbeglo direktno obraćanje? Podsetimo da se prevođenje usmenog govora može vršiti na dva načina: simultano (istovremeno) i konsekutivno (prevodilac sasluša celovit deo iskaza koji može da zapamti, ”pauzira” govornika, pa prevede).
Kao svaki čovek, i taj prevodilac može da pogreši, a pri tom se gubi vreme da se snimljeni prevod prebaci u tekstualni oblik. Pošto se ovi ”razgovori” ne obavljaju baš svakog dana, predsednik ima vremena da sa svojim saradnicima sroči pismenu poruku i pusti je u proceduru pravovremeno.
Modernizacijom sredstava komuniciranja, ova veza je i zvanično 1978. godine postala satelitska i dobila nazive: ”Direktna linija veze – Прямaя линия связи”, odnosno ”Direktna komunikacijska veza – Direct Communications Link – DCL”).
U SAD je za satelitsku vezu odgovorna Uprava veze KoV SAD u Arizoni u Fortu Huačuka (Fort Huachuca). Kao rezervna veza predviđeno je bilo korišćenje komercijalnog podsistema; s američke strane to bi bio ”Intelsat”, a sa sovjetske ”Munja”, odnosno ”Moлния”. One su bile previđene samo za slučaj neipsravnosti jedne od veza. Ako bi jedna zakazala, druga bi nastavila primopredaju i obezbeđivala kriptovanu vezu.
Amerikanci su svoje poruke slali na engleskom i latinicom, a Sovjeti na ruskom i ćirilicom po sovjetskom pravopisu. Uvođenjem satelitske veze kablovski način razmene poruka nije povučen odmah, već su su se međusobno dopunjavali, u zavisnosti od vrste poruke.
Od 1986. godine počela je da se koristi još jednostavnija mogućnost – faks. On je i sada na snazi: faks dozvoljava predsednicima obeju država da brzo razmenjuju veliki obim informacija, pa i grafičkih (karte, dijagrami, tabele, itd).
Da bi se proverila ispravnost veze, po toj liniji se svakodnevno, 24 sata šalju tekstovi literarnih klasika (!). Danima, nedeljama, mesecima, godinama… To svakako govori o svesti koliko je važno da ta veza bude savršeno pouzdana i uvek dostupna.
Američki deo ovog kompleksa koji je koristio kablovsku liniju ugovoren je sa kompanijom ”American Cable and Radio Corporation”, a formalni ugovarač u ime vlade je Agencija za vojne veze kod koje se i nalaze uređaji i sredstva. Neprekidnu nadzemnu dupleks telegrafsku vezu i kablovsku mrežu putem kriptovane aparature opsluživala je filijala ”International Telephone & Telegraph (ITT)”.
Telegrafske poruke štampane su i dešifrovane sa beskrajne perforirane trake, s brzinom tumačenja od 66 slova u minuti. Uvođenjem satelitskog sistema veza ”vruću liniju” obezbeđivao je jedan satelit iz komercijalne mreže ”INTELSAT”. On se nalazio na geostacionarnoj orbiti visine 35.895 kilometara nad Atlantikom, u reonu ekvadora.
Objekti zemaljske komponente ove mreže nalazili su se u Lavovu (glavni prijemnik) i u Moskvi (pomoćni). Zemaljski objekti nadzemne infrastrukture veze nalazili su se u Fort Detriku (država Merilend) i u Etamu (Zapadna Virdžinija).
U Fort Deriku nalazila se stanica veze s antenama visine 18 metara koje je postavila korporacija ”Haris” po narudžbini Agencije za sateliske veze KoV SAD i opsluživali su je profesionalni vojnici. Stanicu u Zapadnoj Virdžiniji opsluživala je korporacija ”COMSAT” (Communications Satellite Corporation). Za obezbeđenje celovitosti direktne linije glavni, odgovorni saradnik bila je ”ITT World Communications Inc” koja je kompletno projektovala i izradila opremu terminala u Lavovu.
Sovjetski (ruski) deo kosmičog sistema veze opsluživali su sateliti sistema ”Munja”. U toj mreži bila su angažovana četiri satelita koji su uvedeni u visoku eliptičnu orbitu. Objekti nadzemne infrastrukture u vlasništvu sovjetske vlade nalazili su se u Podmoskovlju i takođe su opsluživani od strane profesionalnih vojnih lica.
Ova veza nije uvedena iz kurtoaznih razloga ili da se nadmudri protivnik. Više puta je korišćena i poslužila je svojoj nameni. Sva dokumentacija tokom održavanja komunikacione linije odvijala se i odvija u tajnosti u skladu sa propisima o zaštiti državne tajne i nije obelodanjena.
Slučajevi korišćenja bili su poznati samo ako su o njima saopštila lica koja su bila uključena u komunikaciju, ali nisu bila obavezna na čuvanje tajne. Reklo bi se – svaka država je na svoj način, sa nižih nivoa, dozirano slala medijima informacije, onoliko i onako kako je smatrala da će one biti korisne, pa i tada u skladu sa međunarodnim dogovorom. Najkraće rečeno, iz ove mreže vesti nisu mogle da ”procure” kako to danas često biva.
Evo nekoliko primera kada je ova veza poslužila svojoj nameni:
- Petog juna 1967. godine, u toku prvih sati Arapsko-izraelskog rata razmenjeno je oko 20 poruka.
- Godine 1971. veze su opet proradile u vreme tenzija između Indije i Pakistana.
- 25. avgusta 1979. godine Leonid Brežnjev je negodovao kod Džimija Kartera povodom zadržavanja sovjetskog putničkog aviona u Njujorku u kome su se nalazila dva poznata politička azilanta.
- U decembru iste godine preko ove linije Amerikanci su iskazali svoj protest protiv ulaska sovjetske vojske u Afganistan.
- Ronald Regan je 1986. godine zapretio Sovjetskom Savezu ozbiljnim i vrlo neprijatnim posledicama povodom privođenja američkog novinara Nikolasa Davidova.
- 31. oktobra 2016. godine Barak Obama insistirao je kod ruske strane da se ne meša u izborni proces u SAD. Američki predsednik je sumnjao da se iza hakerskih napada na informacioni sistem izbornog procesa nalaze ruske hakerske grupe instruirane od države.
Da li su se ove veze isplatile?
Očigledno da jesu, jer do sada nije ništa grunulo tako jako, zbog čega su one i uvedene. Inače, posle njih, uvedene su još tri ”vruće linije”, reklo bi se – na pravim mestima.
Godine 1971. uvedena je linija između Islamabada i Nju Delhija, a 2007. godine između Pekinga i Vašingtona. I ”najvrelija” granica na svetu ipak ima svoje načine da komunicira, bez obzira na neprijateljstvo i stalno ratno stanje na liniji dodira.
Između Seula i Pjongjanga ne postoji tako sofisticirana veza za samo dva korisnika, ali su se 1971. godine dve države dogovorile da otvore nešto preko 40 telefonskih veza, od kojih oko 30 ide u Pjongjang. U SFRJ, odnosno JNA, na objektima posebne namene korišćeni su takođe crveni telefoni.
Međutim, to nisu bili ”crveni” kao oni predsednički, već su sami telefonski aparati bili crvene boje, bez brojčanika. Onaj ko bi podigao slušalicu aktivirao bi zvono u operativnom centru i obratno. To mesto u rasporedu straže zvalo se ”požarni kraj telefona”.
Nismo u saznanju da li takva veza postoji između Moskve i Kijeva i da li uopšte komuniciraju (ukrajinski Ustav je zabranio bilo kakve pregovore s Moskvom), ali ne sumnjamo da postoje kanali preko kojih se, u krajnjoj liniji, može komunicirati. Pri tom ne mislimo na radio-saobraćaj preko kog pripadnici obeju strana povremeno pozivaju jedni druge na predaju.
Ne razumete. Politika više noje važna. Samo nuklearna sila. Pa vi razumite kako hoćete.