Japanski mačevi Drugog svetskog rata

Ni do danas teorije zavere nisu mogle, niti mogu da se usaglase oko toga ko je ”stvorio” Hitlera. Da li je on istorijska slučajnost koja je zgrabila sreću za gušu, sticaj okolnosti, ili svesno podgurkivana marioneta od strane svetskih antisemitista kakak je bio, recimo, Ford?

U često spominjanoj knjizi ”Tko je financirao Hitlera” Džemsa i Suzane Pul, nedvosmisleno se, u stilu pravog istraživačkog novinarstva, citirajući tekstove iz knjiga i dnevnih novina tog vremena, možemo uveriti u istovetnosti pogleda ova dva čoveka.

Ali, to čak ni za jednu prosečnu teoriju zavere nije dovoljno. Kako god, i ko god da ga je stvorio, omogućio mu je da za samo 12 godina vladavine unazadi čovečanstvo kao retko ko pre njega.

Međutim, ovde je mnogo interesantnije pitanje – ko mu odabra onakve saveznike za Sile osovine? Kako su zajednički interes našli Nemačka, Italija, Japan, a uz njih i nekolicina drugih? U tekstu ”Pešadijsko oružje Italije u Drugom svetskom ratu” videli smo samo deo manjkavosti te izvikane sile. O Rumunima, Bugarima (poznatim prozelitima), Mađarima, ukrajinskim frakcijama (UPA) da i ne govorimo.

Ovde je reč o trećoj sili Osovine koja je harala Dalekim istokom i usudila se da napadne SAD. Kod njih je stanje bilo još gore nego kod Italijana što je već ravno čudu! Jedanaest vrsta pištolja i revolvera koji su koristili različite kalibre i municiju; sedamnaest vrsta pušaka i četrnaest modela mitraljeza!

Sve to je trebalo dostavljati na ostrva i širom Indokine, dokle god su stigli. Ono što je pored ovog šarenila (ovom prilikom ne spominjemo kvalitet izrade, pouzdanost, ubojnu moć, itd) stvarno interesantno i vredno za istraživanje jesu njihovi mačevi (potomci katana).

I u drugim vojskama, posebno u konjici, koristile su se sablje i koplja (kozaci, čerkezi), ali japanski mač je bio ne samo oružje već i pitanje statusa, prestižni simbol. Kao u svim vojskama sveta, ali kod Japanaca posebno, mač je stvarno bio i oružje.

Stoga su mnogi američki oficiri obilazili ratišta ne bi li se, tobože, uverili u stanje na frontu; istinska želja im je bila da nekog vojnika koji je zasluženo došao do trofeja, nekako nagovore da im ga predaju ili prodaju. Jednu takvu epizodu opisuje Džejms Džouns u svom romanu ”Tanka, crvena linija”. 

Šta znamo o japanskim mačevima korišćenim u Drugom sv. ratu?

Japanske starešine (oficiri i podoficiri), za koje je formacijski vezano ovo hladno oružje, nosili su mačeve koji su bili isti ili slični mačevima koji su već decenijama pravljeni. Međutim, za razliku od ceremonijalnih prilika (kod kojih se mač dodeljuje kao počast, priznanje čina ili položenog ispita i nosi u određenim svečanim prilikama), Japanci nisu uzalud teglili taj komad gvožđa; njime su napadali, predvodili jedinicu, odsecali glave dezerterima ili zatvoenicima i, u krajnjoj liniji, za izvođenje psihološki strašnih banzai juriša. Nova oružja i njihova ubistvenost podsticala su ratne huškače na pripremu Velikog rata, pa je i Japan sledio taj primer. 

Prve promene u društvenom sistemu i kontroli naoružanih vitezova (samuraja) dogodile su se sredinom XIX veka, naročito s raspuštanjem samuraja tokom perioda Midži (1868-1912), a ozvaničene su Haitorei ediktom koji je zabranjivao nošenje mača u javnosti.

Ova promena je za tradicionalni Japan bila veoma bolna, dramatična i teško prihvatljiva. Šire gledajući, njih je ostatak sveta doživljavao kao ”izolovano feudalno društvo”, arhaičnog, nerazumljivog načina življenja. Međutim, japanski lideri su umeli da nađu mesto mačevima i da ozvaniče njihovu ulogu.

Napomenimo da su po brojnosti i formacijskom rasporedu Sovjeti dugim hladnim oružjem nadmašivali Japance. Konjički puk SSSR koji je brojao 1.428 ljudi imao je čak četiri bataljona koji su zvani ”sabljarski”, odnosno – uz vatreno oružje dužili su i sablje – ”šaške”. Za konjičke jedinice u naletu to je bilo izuzetno efikasno oružje jer je tražilo korišćenje samo jedne ruke.

Prethodnik mačeva kakve poznajemo iz brojnih filmova koje obrađuju temu rata s Japancima (”Zastave naših očeva”, ”Pisma s Ivo Džime”, itd, itd) bila je katana. Ony je bila standard za veličinu, odnosno dužinu i bila je malo zakrivljena, za razliku od starijeg tačija koji je bio još krivlji. Dužina sečiva bila je veća od 60,6 cm.

Bilo je to zakrivljeno, britko i vitko jednobrido sečivo sa okruglim ili četvrtastim štitnikom za šaku. Tipično za katanu je duga drška koja je mogla da se drži obema rukama. Kao i svaki  majstorski proizvod, katana i tači, imali su (ali ne uvek) i majstorski potpis (mej i nakago). Mej bi trebalo da bude urezan u stranu nakaga koja bi bila okrenuta k spolja za vreme nošenja.

Pošto se tači nosio s reznom ivicom nadole, a katana s oštricom nagore, mej bi se nalazio na suprotnim mestima na tangu. Važno je da je mogao da se vidi. Katanu su nosili samuraji u paru sa sličnim, kratkim mačem vakizaši. Ovi mačevi u paru nazivali su se daišo i predstavljali su, pored veoma opasnog oružja i simbol društvene moći, prestiža i časti. Kraći mač je češće korišćen za ritualno samoubistvo (sepuku). 

U raznim periodima pojavljivali su se i različiti mačevi pa su sami Japanci napravili klasifikaciju na periode: 

• Jokoto (drveni mačevi, proizvođeni do devetog veka).
• Koto (stari mačevi, pravljeni su od devetog do kraja XVI veka).
• Šinto (novi mačevi od kraja XVI do kraja XVIII veka).
• Šinšinto (noviji mačevi koji su pravljeni od kraja XVIII do pred kraj XIX veka).
• Gendajto (moderni mačevi koji se proizvode od 1876. godine do danas). 

Ko je u japanskim OS imao pravo na mač? U pripremi pred rat i u ratu svi japanski oficiri nosili su mač. Razlika u odnosu na gore pomenute, tradicionalne ručno kovane, bio je industrijski način proizvodnje pa su ti mačevi bili jevtini i bili znatno manje cenjeni od klasičnih samurajskih mačeva.

Oni se zovu ”gunto” i ne smatraju se ”pravim” japanskim mačevima kakve srećemo u filmovima Akira Kurosave i sličnim. Jednostavno, oružane snage imale su svoje specifikacije i potrebe, a davati u ruke oficirima skupo, dragoceno sredstvo, mnogo skuplje od bilo kog drugog oružja, nije bilo ni ekonomično, a ni praktično, jer je celo odeljenje trebalo da štiti nosioca takvog mača.

Najveći proizvođači tih jevtinih mačeva bili su u Sekiju kod Nikona u blizini Denšudžoa i u svetilištu Jasukuni u Tokiju. Grupa kovača u Jasukuniju osnovana je 1933. godine i svi kovači su uzeli imena koja počinju sa Jasu (Jasunori, Jasutoku, Jasukoki i slična). Njihovi mačevi su veoma traženi jer se predpostavlja da su rađeni ručno.

Očekivalo se da će i kovači Jasukunija modelirati svoje mačeve prema mačevima koje je stvorio Mitusutada iz provincije Bizen, sredinom XII veka. Oni su, jednostavno kopirali oblik gde se posebno pažljivim poređenjem hamona (zakrivljenog vrha minimalne razlike) moglo utvrditi poreklo i originalnost.

Pažljivo oko moglo je da zapazi i talasaste linije na čeličnim mačevima koji su različito kaljeni u kombinaciji profila mekog i tvrdog čelika, gde je kaljeni čelik odvojen od mekših delova baš od početka hamona. 

Za kolekcionare, pa i same Japance, interesantna je izvesna vrsta otpora prema tim mačevima. Svi mačevi iz Drugog sv. rata smatraju se novima, osim ako nisu modifikovani komadi nasleđa koje se prenosilo kroz generacije. Starije oštrice su pravljene od čelika i to se lako proveri bilo kojim magnetom. Te oštrice takođe imaju jedinstvenu liniju završnog zakrivljenja.

Novi mačevi za masovnu upotrebu, ”formacijski”, imali su serijski broj i pečate arsenala u blizini kragne sečiva. Veoma je važno i stanje u kome se mač, ponuđen na nekoj aukciji, nalazi. Usled upotrebe u borbi, starosti, nepravilnog održavanja i čuvanja, mnogi mačevi imaju ”kize”, krnje delove i poderotine što znatno umanjuje njihovu vrednost.

Sasvim je sigurno da bi ti mačevi mnogo bolje izgledali da nisu neštedimice korišćeni u borbi (što im je i bila namena), prilikom sečenja prolaza u džungli umesto mačeta, udarcima o metal itd. Međutim, oni su pravljeni upravo s namerom da budu korišćeni a ne ritualno okačeni na neki zid, pa ima čak kolekcionara koji upravo traže takve ”izranavljene” veterane.

Nije čudo što su ti mačevi bili znatno lošijeg kvaliteta jer je Japan bio siromašna zemlja. Između ostalog, u rat su pošli iz pljačkaških namera. Podsetimo se da su SAD u svojim logističkim bazama imale četiri tone zaliha po vojniku, dok je Japan imao samo četiri kilograma strateških rezervi po vojniku!

Osnovni tipovi mačeva o kojima govorimo bili su:

• Kip gunto (stari vojni mač).
• Šin gunto (novi vojni mač).
• Tip 94.
• Tip 95.
• Tip 98.
• Kaigunto (mornarički mač).

Pogledajmo, ukratko, kakvi su to bili mačevi:

Kip gunto (stari vojni mač).

Stari tip obično nazivaju rusko-japanskim mačevima zbog njihove izrazite sličnosti s evropskim i američkim mačevima tog vremena. Bili su poznati po svojim kajiševima izrazito ruskog izgleda koji su korišćeni od 1855. do 1945. godine. Japanci su ih zvali Murata-to i mnogo su korišćeni u Kinesko-japanskom ratu (1994-1895) i Rusko-japanskom ratu (1904-1905).

Izdavani su mornaričkim oficirima, vojsci, konjici, a kao i kod mnogih mačeva tog vremena među njima je bilo i finih razlika. Neki su bili tradicionalno pravljeni (kovani), dok su drugi štancovani mašinski.

Među koricama takođe je bilo razlike – neke su bile od hromiranog metala, dok su  druge imale lakirano drvo ili mesingane delove. Naravno, najuočljivija razlika u poređenju s tradicionalnim mačevima bila je štitnik za ruke na dršci. 

Šin gunto (novi vojni mač).

Ovaj novi tip pojavio se 1935. godine i korišćen je do kraja rata. On je, istovremeno, i najčešći japanski vojni mač koji se može sresti u to vreme. Razlika u odnosu na Kip gunto je bila očigledna: rastući nacionalizam i sveopšta psihoza dolazećeg rata tražili su povratak tradiciji i korenima.

To je značilo da novi mač treba da što više liči na klasični samurajski, posebno tači, koji je bio uobičajen u periodu Kamakura (1185-1332). Mnogima je ovaj mač neodoljivo ličio na katanu kao ”krovni mač” koji se pogrešno koristi kao ime za šin gunto. Svakako je to bio prvi masovno proizvođen mač u Japanu.

Zbog velike potrebe za ovim mačevima nije bilo moguće primeniti tradicionalne, mukotrpne majstorske metode kovanja, pa su se ovi mačevi veoma retko, ili nikada, ručno kovali. Većina japanskih mačeva korišćenih u toku Drugog sv. rata bila je mašinski pravljena.

Mnoge je proizveo Toiokava Naval Arsenal, glavni proizvođač lakog oružja i municije za carsku mornaricu.   Ipak, neka sečiva su ručno rađena, ali ne i tradicionalnim metodama. U svakom slučaju imali su bolji kvalitet i klasifikikovani su kao:

• Murato.
• Shovato.
• Jotekuto.
• Mantetsuto.
• Hantazo. 

Može se s velikom verovatnoćom tvrditi da su visoki i najviši oficiri nosili mačeve zaista ”zlata vredne” iz porodičnog arsenala, pa se i na njih moglo naići prilikom predaje Japana. Oni su bili veoma retki i veoma cenjeni jer nisu predstavljali samo vrhunac majstorstva već je svaki imao i svoju istoriju.

Kako je opadao kvalitet industrijske proizvodnje, tako je slabio i kvalitet formacijskih mačeva. Drške su pravljene od alumuminijuma i farbane; to je jedan od najlakše vidljivih padova u kvalitetu.

Na kraju rata pravljeni su jednostavno od manganovog drveta koje bi, provučeno kroz vatru, dobijalo znatno veću čvrstoću od običnog drveta…ali je ipak to bilo drvo.  Zbog toga postoji i nekoliko jasno razgraničenih tipova mača Šin gunto.

Tip 94 Šin Gunto.

Dizajniran je za upotrebu od strane oficira, predstavljen je 1934. godine i imao je mnoge tradicionalne karakteristike. Imao je klasičnu dršku poznatu kao cuka. Ona je omotavana zrakastom kožom ili svilom.

Korice su obično bile metalne i imale su zaštitnu drvenu oblogu, ali su imale i kožnu oblogu za one jedinice koje su bile neposredno u borbi, jer je takva obloga ublažavala zveket i demaskiranje prilikom prikrivenih napada. 

Tip 95 Šin Gunto

Bio je to podoficirski mač i predstavljen je 1935. godine. Ličio je na oficirski mač, ali je bio posebno konstruisan za jevtinu i masovnu proizvodnju. Skoro svi mačevi ove serije imali su mašinski pravljena sečiva sa serijskim brojevima.

Za razliku od oficirskog mača, drška nije imala tradicionalnu opremu. Umesto toga, jednostavno je izlivana od metala, bakra ili aluminijuma i ofarbana da liči na pravu.

Do kraja rata i ovaj model je pretrpeo srozavanje kvaliteta usled opšte nestašice kvalitetnog materijala. Uvedene su drvene drške i korice, a u velikoj meri nedostajali su pravi čelik, gvožđe i mesing. 

Tip 98 Šin Gunto 

Ovaj tip pojavio se krajem 1928. godine kao pojednostavljena verzija oficirskog mača tipa 94. U početku su razlike bile veoma suptilne i teško uočljive, ali kako je rat odmicao razlike su postajale drastične.

Od 1938. do 1945. godine na tipu 98 izvršene su mnoge izmene. Jevtini materijali, brza proizvodnja i opšti siromašni izgled bili su rezultat toga što su svi ti dragoceni materijali bili potrebni na drugom mestu, pre svega u industriji aviona.

Do kraja rata to su ostali jevtini i jednostavni mačevi, u potpunoj suprotnosti sa dobro izrađenim mačevima predratnog perioda

Kaigunto pomorski mač.

To je bila retka i nešto drugačija verzija Šin guntoa poznatog kao Kaigunto i bila je pravljena za mornaričke oficire. Obično je imala luksuzne i atraktivne korice od zrakaste kože koje su bile lakirane crnom ili tamno plavom bojom.

Mnogi od ovih mačeva imali su sečivo od nerđajućeg čelika koji je izlivan u zavodu Tenshozan Tanrenjo u oblasti Kangava, gde se nalazio proizvodni pogon za mnoge potrebe carske mornarice. Oficiri su mogli uz dozvolu da ih kupe u fabričkoj prodavnici.

Postojala je još jedna vrsta mornaričkih mačeva koji su po sličnom šablonu proizvođeni u Toiokava Naval Arsenalu. 

Kraj jedne tradicije

Kapitulacija Japana označila je i kraj jedne drevne i cenjene tradicije, izrade vojnih mačeva. Nekako je to došlo i prirodno jer je kvalitetet, kao što smo više puta naglasili, kod svih modela bio sve lošiji.

Međutim, ništa od toga nije u očima japanskog vojnika umanjilo simboliku i značaj mača kao statusnog simbola i hladnog oružja. Današnji japanski vojnik ne nosi katanu. Ovi mačevi su odigrali važnu ulogu u istoriji jer su stalno podsećali ratnike na tradicionalne nacionalne vrednosti i na to da su čast i ponos nešto što nema cenu i što se mora negovati.

Oficiri su s njima kao s osnovnim oružjem kretali u bitku, potpuno svesni da su imali vrlo malo ili nimalo šansi da prežive, kao što ni taj mač nije mogao biti efikasan osim u vrlo retkim borbama prsa u prsa.

Međutim, ako ih ne koristi vojska, oni su svojevrsna turistička atrakcija i suvenir, pa se danas proizvode maksimalno slični samurajskim katanama i turisti ih masovno kupuju.

Naravno, veliki problem je i taj što cena (uz sve dozvole) prenošenja avionskim putem često prevazilazi cenu mača.

Malo je poznato da je naša poznata odbojkašica Jovana Brakočević vlasnik jednog takvog mača, a komplikacije da ga donese u domovinu opisala je u jednom interesantnom članku.