Američka ratna mornarica je dugo govorila da ima „veliku potrebu“ za laserskim oružjem za protivraketnu odbranu, ali su neuspesi u razvoju zaustavili njihovo raspoređivanje.
Ovo su izjavili predstavnici više komande snaga Ratne mornarice SAD, obraćajući se učesnicima godišnjeg specijalizovanog simpozijuma, i generalno izrazili razočaranje trenutnim tempom razvoja borbenih laserskih sistema.
Visoki troškovi sa niskom efikasnošću
Američka mornarica već dve decenije pokušava da razvije sposobnost koja bi omogućila ratnom brodu da laserskim snopom obori neprijateljski dron ili uništi čamac.
Kao primer takvog projekta, kontraadmiral Fred Pyle, direktor Surface Warfare, OPNAV N96 Office of the Chief of Naval Operations, pomenuo je eksperimentalni laser HELIOS kompanije Lockheed Martin, koji je trenutno raspoređen na USS Preble (DDG-88).
Međutim, i Pyle i viceadmiral Brendan Mclane, najviši oficir za Surface Warfare američke mornarice, izrazili su razočaranje trenutnim performansama sistema laserskog oružja američke flote. Mclane je naglasio da lasersko oružje mora ispuniti obećanje o „niskoj ceni svakog ispaljenog hica“, nešto što još nije dostignuto.
Pored ovoga, postoje i drugi nedostaci: ograničena „rezerva metaka“ i zabrinutost zbog cene i životnog veka sistema laserskog oružja. Tako američko izdanje Breaking Defense piše: „Nakon nedavnih operacija površinske flote u Crvenom i Sredozemnom moru, kao i povećanog interesovanja visokih mornaričkih oficira, postavlja se logično pitanje: Zašto američka mornarica ne obara operativne ciljeve, u Mediteranu ili negde drugde, laserima?“
Na terenu, ništa slično se ne dešava. Konkretno, američka mornarica je u Crvenom moru za uništavanje Huti dronova, koji koštaju samo 2000 dolara, aktivno koristila rakete Standard SM-2 vredne 2,1 milion USD. „Teoretski“, američki razarači mogli bi da koriste svoje protivavionske topove 127mm Mark 12 5″/38 za odbranu od bespilotnih letelica, ali njima mogu da pogode samo ciljeve udaljene do 18-19 km, što se smatra da je „opasno blizu“ brodova.
Pored toga, razarači američke mornarice takođe mogu da koriste rakete RIM-162 Evolved SeaSparrow Missile (ESSM) za pogađanje ciljeva udaljenih više od 5 nautičkih milja (18,5 km), ali takva raketa košta oko 1,8 milion USD.
Konačno, „poslednja linija odbrane“ razarača – artiljerijski sistem kratkog dometa 20 mm Phalanx Close-in Weapon System (CIWS) – sposoban je da pogodi ciljeve u krugu od jedne nautičke milje (1,8 km); no, što je neprijateljski dron bliže cilju, veće su šanse za uspešan napad.
„Uzevši u obzir visoku cenu i kvalitet, problemi će se nesumnjivo pogoršati ako SAD dođu u sukob sa Kinom oko Tajvana. Naime, Kina ima daleko veće proizvodne kapacitete i daleko naprednije dronove i rakete od Huta u Jemenu. Stoga se čini da je razvoj američkog laserskog oružja zaglavljen zbog različitih nerešenih praktičnih i tehnoloških problema“ zaključuje Breaking Defence.
Ne treba očekivati brz napredak
Uprkos optimističkim obećanjima konstruktora borbenih laserskih sistema, koji se u zapadnim medijima multiplikuju u vreme „podele“ budžetskih sredstava za razvoj naoružanja, nezavisni analitičari ističu da američki programi za razvoj laserskog oružja pate od problema tehnološke zrelosti.
Ovde se misli na sposobnost poboljšanja kvaliteta bima i kontrole, nemogućnost da se obezbedi specijalizovana oprema za servisiranje osetljivih komponenti i nedostatak odgovarajuće odbrambene industrijske baze za proizvodnju oružja u značajnom obimu. Sve ovo će, prema mišljenju stručnjaka, usporiti pojavu održivih brodskih borbenih lasera bar do početka 2030 godine.
„U izveštaju Kongresne istraživačke službe (Congressional Research Service, CRS) iz decembra 2023, navedeno je da su zagovornici vojnih lasera velike snage već dali razna predviđanja o tome kada će oružje biti raspoređeno, ali se ona više puta nisu ostvarila. Iako je američka mornarica postavila lasersko oružje na nekoliko svojih ratnih brodova, nejasno je da li ima strateški plan ili raspored za široko rasprostranjenje ove tehnologije“, ukazuje Asia Times.
Publikacija je takođe navela da su okosnica površinskih snaga američke mornarice – razarači klase Arleigh Burke – već iscrpeli svoj potencijal za modernizaciju, a njihove trenutne karakteristike ograničavaju ugradnju novih sistema za generaciju električne energije.
To, pak, znači nedostatak prostora za buduće senzore, komunikacione sisteme i oružje. Konkretno, najnapredniji razarači Arleigh Burke Flight III verovatno uopšte neće moći da prihvate lasersko oružje, pošto je većina njegovih resursa električne energije usmerena na instalirani radar za vazdušnu i protivraketnu odbranu AN/SPY-6 (AMDR).
Alternativno, stariji razarači Arleigh Burke (Tip 2.0) mogu postati poželjna platforma za integraciju samo prototipa laserskog oružja sve dok novi dizajn razarača Next-Generation Guided-Missile DDG(X), koji se trenutno razvija, ne počne da ulazi u borbenu upotrebu.
No, Sébastien Roblin je u časopisu Popular Mechanics napomenuo da se ovo očekuje tek 2032. godine. Po njegovom mišljenju, dizajn Arleigh Burke Tip 2.0 najverovatnije neće imati dovoljno slobodnog prostora za nadogradnju koja bi uključila dovoljno efikasno lasersko oružje.
Prema zvaničnim informacijama američke mornarice, planirana je modernizacija 20 razarača Arleigh Burke Flight IIA, koji su prvi put ušli u službu između 1998. i 2010. godine. Preliminarna procena je oko 850 miliona USD po brodu, a izveštava se da svaka popravka traje od 1,5 do 2 godine. Jedna od ključnih nadogradnji uključuje instaliranje naprednijeg sistema elektronskog ratovanja koje bi zamenilo AN/SLQ-32 (ili „Slick 32“) – sisem u upotrebi više od četiri decenije.
Roblin ističe da je tu i misteriozni modul za elektronsko ratovanje sa novom oznakom AN/SLQ-59koji je dizajniran specijalno za brodove 7. flote SAD u Tihom okeanu.
Pretpostavlja se da je ovo privremena mera namenjena protiv pretnji povezanih sa Kinom ili Severnom Korejom, kao što su ozloglašene protivbrodske balističke rakete. Šesta flota, koja deluje u vodama koje okružuju Evropu i Afriku, može biti konfigurisana da porazi rusko oružje kao što su supersonične protivbrodske rakete kao što je P-800 Oniks.
No, isti ekspert ne isključuje mogućnost da bi program modernizacije Arleigh Burke Mod 2.0 mogao doživeti istu sudbinu kao i neuspeli pokušaji modernizacije zastarelih krstarica klase Ticonderoga, gde su prekoračenje troškova i kašnjenje doveli ove brodove u stanje daleko od stvarne borbene sposobnosti.