U presudnoj ratnoj godini, kada je trebalo Nemačku poljuljati u njenom najvažnijem temelju – industriji i logistici, saveznici su planirali niz masovnih vazdušnih udara kako bi oslabili moć još uvek snažne Nemačke.
Nije bilo dovoljno rušiti lovce u vazduhu jer je iz brojnih fabrika i odlično utvrđenih podzemnih postrojenja neprekidno tekla, pa čak se i značajno povećavala ratna proizvodnja. Nemci su se uhodali, a to se moglo razbiti samo razaranjem industijske moći koja je postavljala rekorde proizvodnje, što su bombardovanja bila intenzivnija
Trebalo je nizom napada u periodu od 20. do 25. februara 1944. godine izvesti strateške udare teškim bombarderima na avionsku industriju Nemačke. Sama industrija bila je primarni cilj, no iza njega se krio još jedan, takođe važan: ovaj napad morao je da izmami nemačku lovačku flotu koja bi bila prinuđena da brani svoje izvore moći.
Saveznici su znali da će i u lovačkoj pratnji imati nadmoć, pa će na taj način uspeti da realizuju oba zadatka. Britanci su, pomalo ustežući se, ušli u ovu operaciju, jer su već imali svoj sistem ”područnog bombardovanja”, ali su obezbedili lovačku pratnju, dok se novi lovac ”P-51” ne uhoda i pokaže stvarne vrednosti u zaštiti Osme vazdušne armije.
Međutim, nezavisno od toga što je”Argument” bio aktivna, napadna vojna operacija, on je bio i reakcija na nemačke udare; O čemu je reč? Nemačka operacija ”Steinbock” ili ”Operation Capricorn” (”Unternehmen Steinbock”), ponekad nazivana i baby blitz izvođena je s istom namerom! Prvi napad na London Nemci su izveli u noći 21. na 22. januar 1044. godine, pošto je samo dvadeset četiri sata ranije britanska armada od gotovo 800 bombardera napala Berlin.
Usled kratkoće vremena između ta dva događaja, jasno je da nije bilo reči samo o osveti, već i o operaciji koja je sticajem okolnosti ranije planirana. Prvi napad na London te godine dobio je ime ”Unternehmen Mars”. Ciljevi, područja Londona, dobili su kodna imena po ranije razorenim nemačkim gradovima, kako bi se naglasio karakter odmazde za sve dotadašnje napade – Berlin, Hamburg, Hanover; prva meta, gradska oblast Vaterlo (u srcu Londona, na desnoj obali Temze, kod današnjeg ”Oka”) imala je kodni naziv Minhen.
Iako su napadi u toku nemačke operacije ”Bejbi blic” uključivali više aviona nego ikada od 1941. godine, stvari više nisu bile iste. Razrađen sistem ranog radarskog otkrivanja, odlično razvijena mreža ilegalaca i radio-amatera u Holandiji, Belgiji i Francuskoj koji su prvovremeno prijavljivali poletanja i pravce, kao i već moćna vazdušna i kopnena odbrana, u potpunosti su kompromitovale ovu akciju.
Pri tom treba podsetiti da su u avionima napadača sedele neiskusne, neuvežbane posade, a da je broj aparata bio manji nego pre. Englezi su stekli veliko iskustvo u noćnim presretanjima. Većina ciljeva je promašena od strane Nemaca. Napadi su naneli mnogo veću štetu napadaču, posle čega su se Nemci konačno okrenuli jedinoj metodi – razvijanju nekonvencionalnih napada raketama ”V-1” i ”V-2”.
Sve je bilo protiv tog avanturističkog pokušaja masovnog noćnog bombardovanja, pa to govore i brojke. Nemci su izgubili 270 aparata ”Junkers Ju 88”, 121 ”Dornier Do 217”, 35 ”Junkers Ju 188” i 46 ”Heinkel He-177A”: ukupno 524 bombardera!
Pri tom treba naglasiti da su ti aparati odavno po svojim tt osobinama zaostajali za savezničkim srednjim i teškim bombarderima. Ni to nije sve: iz lovačke pratnje uništeno je 27 ”Meseršmita Me-410” (teških lovaca/brzih bombardera) i 25 ”Foke Wulfa Fw 190”.
Britanci su imali sedam gubitaka iz nepoznatih razloga, jedan lovac je uništen u borbi, a pet je oštećeno. Jedan je srušen prijateljskom vatrom, a ukupno je uništeno 14 lovaca tokom iznenadnih akcija od januara do maja 1944. godine. Na zemlji je poginulo 1.556 građana.
Prava slika je u to vreme za saveznike bila daleko ozbiljnija, pa se stoga i pristupilo operaciji ”Argument”. Prema obaveštajnim podacima, Luftvafe je u leto 1943. godine imala stalno operativnih više od 2.200 lovačkih aparata. Nekoliko masovnih udara savezničke avijacije dočekivale su dobro usmeravane i koordinirane grupe od preko 500 lovaca – presretača.
Pouzdano se znalo da nemačka avioindrustija može mesečno da proizvede od 2.000 do 3.000 aviona, pa je želja da se skrši njihova proizvodna moć bila razumna i vredna žrtava. Tokom te, 1943. godine, napadani su sistematski fabrički kompleksi u Lajpcigu, Viner Nojštatu i Regensburgu, ali s malim efektom. Nemci su dobro zaštitili svoje kapacite, lako su ih opravljali, a pri tom su imali praktično neuništivu mogućnost različitih logističkih linija između fabrika.
Tokom 1943. godine Osma vazdušna armija SAD stalno je jačala i bivala iskusnija, pa je mogla da da napada po dubini Nemačke. Najpre se verovalo da će im odbrambena moć deset ili više mitraljeza kalibra 0.50 inča (12,7mm) na ”Letećim tvrđavama” (”B-17”) i ”Liberatorima” (”Consolidated B-24”) obezbediti dobru odbranu u pravilnoj, gustoj formaciji, s mogućnošću preklapanja mrtvih uglova po svim pracima.
Tokom prethodne godine koncept je bio uspešan, pa je stopa gubitaka bila zanemarljiva – manje od dva procenta. Međutim, Luftvafe uvodi više aviona, jače naoružanje, koordinirajući rad sa zemaljskim PVO jedinicama. Slikovit je primer napada na fabriku kugličnih ležajeva u Švajnfurtu 17. avgusta 1943. godine, kada je u bombardovanju učestvovalo 230 bombardera, uz koordiniranu akciju još 146 bombardera koji su napali fabriku aviona u Regensburgu.
Čak 60 aviona je izgubljeno nad Nemačkom, a 87 je rashodovano usled totalne štete. Prema nemačkim izvorima, izgubljeno je 27 lovaca Luftvafe, što je srazmerno malo za postignuti uspeh jer je 147 savezničkih aviona izbačeno trajno iz stroja! Drugi napad, izveden 14. oktobra 1943. godine, bio je ”crni četvrtak” za saveznike, kao i ceo ”crni mesec” u celini.
Od 291 aviona koji je poslat u napad, 60 je izgubljeno, a 17 otpisano. Koncept samoodbrambene formacije pokazao se nedovoljan i zastareo, sa neprihvatljivim gubicima. Nemci su zaključili da upotreba teških lovaca-razarača daje odlične rezulte. Stoga su tokom zime nastavili da jačaju naoružanje na avionima.
Amerikanci su privremeno odustali od dnevnih napada. Obe strane su analizirale nastalu situaciju i obe su primetile da su američki lovci bili prevaga u zaštiti bombardera i uništavanju nemačke lovačke avijacije. Stoga je Nemačka povukla gotovo sve svoje borbene snage u maticu kako bi mogla da probije lovačku odbranu bombarderskih formacija.
Amerikanci su, pak, shvatili da im treba lovac dugog dometa. Već u julu 1943. godine pojavljuje se punokrvni lovac ”P-51 Mustang”, sa velikim doletom i odličnim manevarskim sposobnostima na visini. Poseban kvalitet pokazao je kao pouzdana mašina, odličan proizvod američke industrije koja nije škrtarila ni u materijalu ni u broju.
Početak 1944. godine obe strane su dočekale sa spremnim planovima i čekale trenutak da ih sprovedu. Stoga su američki planeri smatrali da je najbolje da najpre napadnu i unište fabrike lovačkih aviona, jer bi Nemce doveli u situaciju da izgube vazdušni rat bez ispaljenog metka.
Ako bi, pak, pokrenuli svoje lovce-predsretače, Amerikanci su bili uvereni da bi njihovi novi lovci bili premoćni. Ispostavilo se da su im u toj premoći pomogli i Nemci koji su neumereno otežavali svoje lovce naoružanjem, onemogućavajući im povoljnu manevrabilnost.
Praksa iz 1943. godine pokazala je neobičan status kvo: američki lovci se nisu odmicali od svojih formacija, a nemački su se držali podalje, prepuštajući moćnoj PVO da obavi posao. General-major Džimi Dulitl (Jimmy Doolittle) prozreo je tu nameru i krajem 1943. godine naredio je da se počne s napadima na ključne fabrike, pri čemu nemački lovci ne bi mogli više da budu po strani.
Štaviše, naređeno je lovcima iz pratnje da krenu u ”slobodni lov”. Na taj način, primarna misija bombardovanja bila je namamljivanje nemačkih lovaca, a bombarderi su ionako izbacivali bombe, uz ulogu mamca.
Na čemu se zasnivao optimizam generala Dulitla? On je smatrao da bi svakog dana gubio od sedam do 18 procenata svojih aviona. U kampanji od šest dana učestvovao bi 981 bombarder. Američki komandant Frederik L. Anderson bio je spreman da žrtvuje tri četvrtine svih bombardera, oko 736 aparata.
Da bi se takav cilj ostvario, a žrtve opravdale, obaveštajna služba radila je punom parom kako ne bi bombe padale u prazno. Pri tom se računalo da bi bilo potrebno nekoliko dana vedrog vremena. U idealnom slučaju, sloj oblaka bi trebalo da bude oko 600 do 4.000 metara iznad Engleske, ali bez oblaka iznad Nemačke. Pošto je u zimskim uslovima takva kombinacija bila izuzetno retka, komanda se odlučila da pokrene operaciju pri minimumu prihvatljivih uslova.
Predviđeno je da se podigne armada od 981 bombardera. ”B-24 Liberator” obično je imao posadu od deset ljudi, ponekad sa dodatnim navigatorom. Svaka grupa imala je načelno po 36 aparata. Nemci su znali mnogo o svojim neprijateljima. Poznato je bilo da Amerikanci napadaju danju, a Britanski RAF noću.
RAF se priključio napadima pa je u noći između 24. i 25. februara poslato 734 bombardera od kojih je 685 stiglo nad cilj. Međutim, analize snimaka pokazale su da su samo 298 aviona (nešto manje od polovine) bacile bombe u krugu od tri kilometra od nišanske tačke. Kada je reč o samim ciljevima, situaucija je bila još gora: samo 22 aviona pogodila su ciljano područje.
Razlog za tako katrastrofalno gađanje bio je rad patfajndera (patfinders), nišandžija koji su obavaljali najteži deo posla kao prethodnica, bacajući markere nad zonom cilja. To su, usled žestoke odbrane sa zemlje radili vrlo kratko, pa su bombarderi izbacivali bombe već na prvim uočenim markerima, a ne u samom centru.
Pored noći i odlučnog dejstva zemaljskih posada, normalno je da je i strah učinio svoje, pa su posade žurile da se oslobode tereta i što pre krenu kući, znajući da će usput morati ponovo da se suoče sa noćnim lovcima. Dan kasnije, bombarderska komanda iznenada ponavlja napad, šaljući 600 aviona na fabriku za sklapanje aviona u Augsburgu. Ovaj put markeri su tačno bačeni, napad je bio precizan i to je rezultiralo uništenjem oko 60% površine i objekata ovog grada.
Kako se čija računica pokazala isplativom i kakvi su bili gubici?
Tokom ”Velike nedelje” Osma armija izgubila je značajno manje aviona nego što su pesimistični planeri predviđali: oboreno je 97 ”B-17”, 40 ”B-24”, a još 20 je rashodovano. Operativna moć pala je sa 75% s početka akcije na 54 %, a lovačke jedinice su sa 72% pale na 65%.
Petnaesta armija izgubila je 14, 6 % (devedeset bombardera), dok je bombarderska komanda RAF izgubila 5,7%, odnosno 131 bombarder. Iako su ovi broji apsolutno visoki, broj bombardera bio je mnogo veći nego ranije; shodno tome, gubici su predstavljali mnogo manji deo napadačkih snaga. Ranije misije na Švajnfurt odnosile su i do trećine aviona.
Kakvi su bili gubici Nemaca?
Sada znamo da su savezničke snage uspele u svojoj nameri, ali tada, u vreme zahutavanja plana za iskrcavanje (operacija ”Overlord”), u štabovima su s nevericom gledali u brojke, a one su bile neumoljive, po onome što je snimljeno foto-mitraljezima (što se inače jedino i računalo). Više od 500 nemačkih lovaca je uništeno.
Posebno su bili veliki gubici među dvomotornim lovcima, koji su praktično bili istrebljeni. Nemci su prijavili gubitak od 355 aviona, ali uz mnogo značajniji gubitak – skoro 100 pilota (oko 14% borbenog sastava).
Za razliku od ranijih operacija, gubici saveznika bili su nadoknadivi, dok su Nemci bili pod velikim pritiskom sa Istoka odakle su nepopravljivo potiskivani. Iako nije bila fatalna, ”Velika nedelja” bila je kranje zabrinjavajuća za trezvene profesionalce kakvih je bilo u Luftvafe.
Saveznički cilj bio je u potpunosti ispunjen – žrtvovanje bombardera i izmamljivanje lovačke avijacije Nemačke bilo je pogubno za Nemce. Pri tom se ”P-51” pokazao kao game changer, kako bi se danas reklo.
Konačne efekte i pogodnosti operacije ”Argument” saveznici su mogli da eksploatišu tokom invazije na ”Dan D”, kada su nad nebom Nemačke postigli potpunu nadmoć.
