Prolaze godine, a on se podmlađuje i sve je opasniji: PVO raketni kompleks srednjeg dometa Buk-M3

Ima li kraja uspešnim мodernizacijama sovjetskih i ruskih PVO raketnih sistema? Kada je počeo  razvoj ”Buka (bukve)”, koji je trajao od 1972. do 1977. godine, s tim da su borbena ispitivanja počela 1977. godine, malo njih je slutilo da će ovaj naslednik ”Kuba”, na čijoj osnovi je i urađen, dočekati da bude veoma velika, gotovo neotklonjiva opasnost za sve što leti.

Posvetimo nekoliko redova njegovoj pojavi. ”Buk1” . Kada se pojavio bilo je predviđeno da svaka od pet raketnih baterija puka ”Kub-M3” pored jedne samohodne jedinice za izviđanje i navođenje i četiri samohodna lansera dobije  jedan sistem ”9A38” iz porodice ”Buk”.

Tako je za oko 30% veću cenu povećan broj ciljanih kanala sa pet na deset, a broj brobeno spremnih taketa od 60 do 75. Pošto je taj sistem bio pušten u upotrebu 1978. godine kao komplementaran sistemu ”9M38”, prvobitna oznaka bila mu je  ”Kub – M4 (”2K12M4”).

Prvi primerci (sa formacijskom oznakom ”9K37- bukva”, NATO kod  SA-11 ”Goodfly”, vrsta insekta) stigli su na borbeno dežurstvo u jedinice 1979. godine. Projektant je bio ”Naučno-istraživački institut mašinogradnje” (”Научно-исследовательский институт приборостроения имени В.В. Тихомирова”) u reonu Žukovski, Moskovska oblast.

Kopnenu verziju rakete projektovao je ОКБ ”Novator” (Опытное конструкторское бюро «Новатор» имени Люльева Л. В.)  u Dolgoprudnom (Moskovska oblast), a brodsku verziju ”Altair” (Морской научно-исследовательский институт радиоэлектроники «Альтаир»), takođe u Moskvi).

Gusenični podvoz konstruisao je zavod u Mitišiju (”Мытищинский машиностроительный завод”), Moskva, a točkaš je proizvod čuvenog ”MZKT” u Minsku. Od tada ne prestaju pažljive i pravovremene modernizacije. Predmet ovog teksta je najnovija, ”Buk-M3”. Na njemu je učinjeno toliko mnogo modernizacija da se može smatrati i novim sistemom. 

Razrada naslednika ”9K317 Бук-M2” (SA-17 ”Grizzly”) započela je pod rukovodstvom E.A. Pigina 2007. godine. ”Buk – M3” sačuvao je osnovnu opštu spoljnu strukturu u odnosu na predhodnika, ali ga je značajno prevazišao po svojim tt karakteristikama, pre svega kompletnom digitalizacijom svih vitalnih sistema.

Vođena raketa ”9M317M” je unifikovana s raketom morskog kompleksa ”Štilj – povetarac”. Serijska proizvodnja teče u ”Mehaničkom zavodu” u Uljansku. Sistem je pažljivo projektovan i testiran, jer se već tada znalo da će se njegovi protivnici kretati od minimalnih do maksimalnih visina i brzina, a posebna pažnja je obraćena na BPL.

Stoga je ostavljena mogućnost modularne nadogradnje kako bi ”Buk” štitio najpre sebe, a zatim i druge. Pojavile su se karakteristike do tada nedohvatne kod sistema te kategorije. Sistem srednjeg dometa (kako je zvanično klasifikovan) postiže domete koji su nekada bili rezervisani za najreprezentativnije PVO sisteme. Već 2015. godine pokazalo se da raketa može biti lansirana u svim kursevima, kako iz vertikalnog položaja, tako i iz nagnutog kontejnera. 

Posle državnih ispitivanja prvi divizion uveden je u naoružanje 24. oktobra 2016. godine. Pre toga je prikazan na zatvorenom delu Međunarodnog vojno-tehničkog foruma ”Armija -2016” u Kubinki. 

Sistem se sastoji od sledećih osnovnih sklopova:

• Punkt borbene kontrole i upravljanja (PBU) ”9S510M” (komandno vozilo). 
• Radar za otkrivanje ciljeva ”9S18M3”.
• Do šest samohodnih borbenih vozila (SOU- самоходных огневых установок) ”9A317M” osnaženih po potrebi radarom  za ”osvetljenje” i navođenje u bilo kojoj kombinaciji.
• Dо 12 lansirnih rampi (PU) ”9A3216M”.
• Transportno-dopunjavajuća vozila (TZM) ”9T243M”. Vozila proizvodi AO ”Start” nazvano u čast A. I . Jaskina u Sankt Peterburgu.  Svako lansirno vozilo ”9A317M” može da ponese još jedan jedan lanser ”9A326M”,kao i dva lansera ”9A316M”. 

Kada uporedimo ”Buk-M2” sa ”Bukom-M3” možemo lako primetiti da su svojstva modernizovanog modela jedan i po put povećana: borbeni komplet, zona uništenja cilja, količina istovremeno gađanih ciljeva. Povećana otpornost na smetnje odnosno entropiju, žilavost kompleksa i svakodnevne eksploatacione karakteristike takođe su u tom rangu povećane. Kada je u punom borbenom sastavu (tri kompleksa lansirnih vozila), on može da istovremeno gađa do 36 ciljeva koji dolaze iz bilo kog pravca.

Punkt borbene kontrole i upravljanja ”9S510M” (komandno vozilo) obezbeđuje istovremenu obradu informacija o sistuaciji u VaP na osnovu svojih sredstava opažaja cilja i po podacima više drugih uparenih punktova i sredstava obaveštavanja  i izviđanja. Nalazi se na guseničnoj šasiji ”GM-5969”.

Autonomija samohodnog vozila gađanja (”SOU 9A317M”) je veoma važna osobina ovog sistema; u toku borbenog dejstva svako vozilo samostalno vrši detekciju, idntifikaciju, automatsko praćenje i prepoznavanje tipa cilja, razvoj letačke misije, rešavanje problema lanisiranja i samo lansiranje, ozračavanje cilja i prenos komandi preko radio lokacije na projektil i, konačno, procenjuje rezultat gađanja.

Vozilo je opremljeno višekanalnom stanicom za ozračavanje (”osvetljavanje”) cilja i navođenje, digitalnim računarom, telekodnim komunikacijskim sistemom, kompletom automatike za lansiranje i ubojnim sredstvom sa dvanaest transportno-lansisrnih kontejnera hermetičkog tipa koje nose rakete ”M317M”.

Sva instalacija se nalazi kompletirana na pomenutoj šasiji ”GM-5969” (proizvodnja АО “Мытищинский машиностроительный завод” – ММЗ) koja ima povećanu nosivost i upravljivost.

Stanica za ozračavanje cilja i navođenje rakete je po dizajnu slučna sistemu ”RPN 0S36M” i opremljena je faznom antenskom rešetkom sa elektronskim skeniranjem snopa. Domet stanice je do 120 kilometra za mete površine od jednog do dva kvadratna metra. Zona detekcije cilja po azimutu je ±45°, u elevaciji do +70°.

Nakon uspostavljanja putanje cilja, sektori posmatranja se povećavaju do ±60° po azimutu i do +85° po elevaciji. Ovo vozilo je sposobno da pogodi do šest ciljeva istovremeno, bilo autonomno, bilo na osnovu podataka dobijenih od ”9S510PBU”.

Da bi se povećala otpornost na smetnje u uslovima protivdejstava od neprijateljskih sistema za elektronsko ratovanje, sistem za upravljanje vatrom uključuje 24-časovni optičko-elektronski kompleks zasnovan na termoviziji i CCD – matričnim televizijskim kanalima. Ako zakaže elektronika, tu je optika.

Na ovakvim sistemima sve je važno, međutim, posebno se ističu svojstva rakete ”9M317M”. Za kompleks ”Buk-M3” razrađena je potpuno nova raketa sa povećanom daljinom i brzinom, povećanim pokazateljima za presretanje krilatih i taktičkih balističkih raketa. Pri tom je sačuvana mogućnost primene raketa ”9M317” kada se koriste lanseri iz sastava ”BukM2”. Eksporna varijanta rakete dobila je oznaku ”9M317MЭ”.

Sama raketa je jednostepena i pogonjena je čvrstim gorivom, pri čemu ima standardnu aerodinamičku šemu. U poređenju s ”9M317” nova raketa je ojačana dvorežimskim motorom s povećanim vremenom rada. Na račun toga daljina dometa nove rakete je oko 70 kilometara, visina pogađanja cilja čak 35 kilometara, a brzina 1.550 m/sec.

Daljina presretanja ciljeva velike brzine povećana  je za oko 30 kilometara. Osnovna etapa leta rakete ostvaruje se u inercijalno-korigujućem režimu, a prilikom prilaska cilju koristi samonavođenje. 

Rusi se nisu zaustavili na tome, kada je reč o raketi. Da bi je učinili još potentnijom i opasnijom, razvijen je specijalizovnai paket modularne nadogradnje glave samonavođenja:

● Multimudularna poluaktivna Doplerova radarska glava za navođenje (PARGSN) ”9E432” integrisana u računar na vozilu. Sistem je sposoban da funkcioniše uparen sa drugim sistemima različitog načina ozračavanja i radio-korektivnih signala.

Programiran je pre lansiranja za tip cilja koji se gađa (avion, helikopter, površina, stelt). Za korišćenje poluaktivnog sistema za navođenje potrebno je da se cilj ozrači radarom ”RPN 9S36M” (na teleskopskoj ”žirafi) ili sa ”SOU 9A317M” koji se nalazi na samom vozilu, ali se tada ograničava domet upotrebe raketa ovog tipa radio-horizontom.

● Aktivna radarska glava za samonavođenje (ARGSN) ”Slanjec” (škrinjac) koju je razvio Moskovski istraživački instittut ”Agat” je vitalni deo rakete. Detekciju i ”hvatanje” vazdušnih ciljeva vrši rešetkasti antenski sklop s monopulsnim radio-vodičem. ”Slanjec” može da primi i prikuplja označavanje cilja sa gotovo svih izvora (AVAKSA, lovaca-presretača, zemaljskih i brodskih radara sa određnom opremom za razmenu informacija, itd).

Energetska moć ”Slanjenca” omogućava da se cilj zaključa pomoću EPR  (Электронный парамагнитный резонанс) sa odgovarajućom razmenom informacija za ciljeve površine 0,3 m² na udaljenju od 35 km.

● Upotreba aktive radarske glave za za samonavođenje u projektilima ”9M31MA” omogućava dejstvo sa isključenim prekidačem napona kada se dejstvuje s ispresecanog zemljišta ili zaklona, što značajno povećava preživljavanje celog kompleksa. Sličan modularni paket zasnovan je na sistemu ”ARGSN 9B-110M – Shaiba” koji je razvijen za rane verzije raketa ”9M317A”. Te rakete su onda mogle slično da se koriste i na ”Buku M1” i ”Buku – M2”. Ta raketa (”9M317M”) dizajnirana je za sve klimatske uslove i dejstvuje u svako doba. Sama raketa se isporučuje u hermetički zatvorenom transportno-lansirnom kontejneru. Na vozilo stiže potpuno spremna za upotrebu i ne traži dodatnu proveru, niti ima zakazane periodične preglede. Kontejneri su cilindrični i zatvoreni su čvrstim poklopcima ili polukrutim dijafragmama. Poklopci štite raketu od spoljnih uticaja, pojednostavljuju transport i održavanje i obezbeđuju potpunu pouzdanost i borbenu gotovost kompleksa. 

Lansirno vozilo (Пусковая установка – ПУ 9А316М ) postavljena je na već spomenutoj šaisiji ”GM-5969” i ima dve pozicije za montažu 12 kontejnera s raketama. Pri radu na borbenom položaju za manevrisanje (okretanje, pomeranje) lansera koriste se hidrocilindri obezbeđujući veliku brzinu zauzimanja potrebnog horizontalog ugla.

Pošto svakog momenta hidropumpa radi samo za jednu polovinu lansirnog kompleta, opterećenost hidrosistema je dvostruko smanjena, što je omogućilo da se lansirni komplet udvostruči, pa lansirno vozilo nosi 12 umesto šest kontejnera.

Posle lansiranja svih dvanaest raketa lansirno vozilo se udaljava sa položaja i dolazi na poziciju tehničkog opsluživanja i dopune koja se obavlja  sledećim redosledom: Prvih šest kontejnera postavlja se na šine (po tri na svaku šinu) i učvršćuju se specijalnim klinovima-fiksatorima. Drugih šest kontejnera kače se direktno na kontejnere niže galerije (”sprat ispod”) i takođe se fiskiraju.  

Telelskopska ”žirafa” (”RPN 9S36M”) može da se podigne na visinu do 22 metra i omogućava uništenje ciljeva na malim i pretežno malim visinama, u uslovima dejstva iz šume ili s ispresecanog zemljišta. Na taj način radarska ”vidljivost” povećava se u odnosu na radar na vozilu i do tri puta, što omogućava otkrivanje krilatih raketa na visini leta od pet metara, do daljine od 70 kilometara. Ona je po svojim kakarteristikama i konstrukciji analogna radarskoj stanici na samohodnom vozilu ( ”СОУ 9А317М”). 

Radar za otkivanje ciljeva ”9S18M3” predstavlja koherentno-impulsnu trokoordinantnu stanicu u centimetarskom opsegu. On elektronski skenira vertikalnu dimenziju šaljući po šifrovanoj liniji informacije u komandno vozilo ”9S510M”. Koristi gusenično vozilo ”GM-5969”. Antena je  

fazni slot emitovanja talasa. Po azimutu skenira mehanički, a po elevaciji elektronski. Po azimutu može da uoči cilj u krugu od 360°, a po mesnom uglu 50°. Daljina otkrivanja cilja veličine 1-2m² je do 160 kilometara.

Vreme za ozračivanje i preciziranje cilja je 4,5 – 6 sekundi. Od smetnji stanica se štiti automatski pomoću trenutne promene impulsa, a takođe može da blokira smetnje. Od smetnji sa zemlje i raznih uzvišenja koja čine pasivno ometanje, radar je zaštitećen kompenziranjem gubitaka pravca, brzine vetra i selektovanja realnih ciljeva.  

Taktičko-tehničke osobine ovog unapređenog sistema su zaista impresivne, uzimajući u obzir to da se on vodi kao srednji raketni sistem:

• Daljina uništenja cilja je od 2,5 do 70 kilometara.
• Visina uništenja je od 0, 015 do 35 kilometara.
• Maksimalna brzina cilja je 3.000 m/sec.
• Broj kanala: 36. 

Dimenzije rakete:

• Dužina: 5.180mm.
• Maksimalni dijametar tela: 360 mm.
• Startna masa 581 kg.
• Masa sa kontejnerom: 1.040 kg.
• Masa bojeve glave: 62 kg.
• Maksimalna brzina: 1.550 m/sec.
• Maksimalno opterećenje: 24 g. 

Prema podacima iz 2020. godine bilo je isporučeno iz ”Almaz-Anteja” najmanje šezdeset jedinica koje predstavljaju značajno unapređenje u odnosu na prethodne varijante. Verovatnoća pogađanja cilja (prema fabričkoj deklaraciji) u odnosu na ”Buk-M2” je povećana za 4% i iznosi za avione i helikoptere 99%, a za balističke rakete to povećanje je čak za 25%, što znači da bi ovaj sistem morao da obori svaku balističku raketu.

Uz povećane vrednosti performansi i smanjenog vremena reakcije, ovo bi trebalo da bude značajno unapređenje i istinska, a ne samo medijska opasnost. Posebna pažnja posvećena je povećanju kapaciteta BK jer je već u završnoj fazi razvoja bilo jasno da postoji mogućnost saturacije VaP rojevima BPL, pa je svaka raketa dobro došla.

Jedini korisnik, za sada, je Ruska Federacija. S obzirom na to da su ruski pojmovi medijskog rata drugačiji od zapadnih, pa time i ukrajinskih, jasno je da nećemo još dugo imati precizne rezultate uspešnosti ove modifikacije koja na papiru deluje veoma ubedljivo.