Naslovna Istorija Čime se sve formacijski naoružavala pešadija Vafen SS?

Čime se sve formacijski naoružavala pešadija Vafen SS?

11
pesadija vafen ss a nosi svoju prepoznatljivu maskirnu odecu i navlaku za slem bundesarchiv
pesadija vafen ss a nosi svoju prepoznatljivu maskirnu odecu i navlaku za slem bundesarchiv
google news

”Nemački vojnik, najbolji vojnik na svetu, dužan je da drži u svojim rukama i najbolje na svetu nemačko oružje”. Tako je govorio Hitler 15. VIII 1938. godine u Berghofu. Ne treba posebno naglašavati da je i ta izjava smesta ušla u ”katehiziz” Himlera koji je napisao svojevrstan zavet od 15 tačaka kog su se, kao nacističke biblije, pridržavali pripadnici Vafen SS.

Međutim, pre rata i na samom njegovom početku ni za koga nije bilo popusta, pa ni za Vafen SS. Oni su morali da se dokažu maksimalno, nezavisno od političke lojanosti, takmičeći se s Vermahtom i boreći da da dobiju bolje naoružanje.

U privilegovanom položaju bile su samo jedinice SS pratnje i lične garde Adolfa Hitlera čiji su zahtevi za posebnim i elitnim vrstama ličnog naoružanja bez odlaganja ispunjavani. Nacisti jesu slepo verovali vođi, ali taj vođa je bio iskusan frontovski borac koji je odlično znao razliku između poslušnog i sposobnog vojnika. 

Već u proleće 1940. vojska SS je sama sebe na najbolji način preporučila. Tek tada je Hitler dozvolio da se Vafen SS proširi i da dobije apsolutno i bespogovorno primućstvo pri trebovanju nove tehnike i oružja.

Na osnovu toga se razvio mit ”o nepobedivosti Vafen SS samo zahvaljujući tehničkom primućustvu”, mada to u suštini nije bilo tako. Istina je da nje njihova vatrena moć bila veća od standardnih jedinica Vermahta, kao što je istina da je njihov motiv da se bore bio daleko izraženiji i delotvorniji.

Kao što smo već pisali, u Vafen SS nije se dolazilo kao vojni obveznik, po pozivu, već na osnovu više kriterijuma koji su daleko prevazilazili uslove ratnog poziva rezervista, pa i standarda ročne vojske.

Kako je to u praksi izgledalo?

U svakom odeljenju Vafen SS koje se sastojalo od osam do deset vojnika, bio je jedan teški mitraljez (puškomitraljez na postolju); saglasno tome u vodu (tri odeljenja) bila su tri mitraljeza i po jedan minobacač. U sastav svake čete ulazio je još jedan vod vatrene podrške, naoružan teškim mitraljezima i minobacačima.

Podsećam nešto starije čitaoce da je takva četvorna formacija postojala u JNA čak do sedamdesetih godina, s tim što je jedno odeljenje strelaca smanjeno na račun odeljenja ručnih bacača.

Vermaht je imao sličan broj puškomitraljeza na postolju (”mitraljeza”, odnosno ”teških mitraljeza” kako su ih oni klasifikovali), ali ne na nivou odeljenja, već na nivou voda. Ipak, glavni razlog nadmoći i elitizma Vafen SS bila je veoma temeljna i visokokvalitetna obuka starešinskog kadra.

Saveznički komandanti najvišeg ranga nisu se ustezali da priznaju da im im u obračunu ”jedan na jedan” s divizijama Vermahta bilo potrebno najmanje jedan i po puta veća nadmoć u ljudstvu. No, kada bi se pojavile jedinice Vafen SS često je i dvostruka nadmoć bila nedovoljna. To su fakta ratišta, a ne propagandna priča. Komandanti na terenu su nepogrešivo znali protiv koga se bore. 

Posebno treba podvući da nemačka vojna industrija, trpeći hronični deficit strateških sirovina, kao i Ministarstvo odbrane, nikada nisu razrađivali ili proizvodili u industrijski masovnom obimu tehniku isključivo za potrebe esesovaca, pa su i oni koristili isključivo armijske modele.

mp 28 2
mp 28 2

Ipak, postojao je izuzetak: specijalne jedinice Vafen SS (diverzantsko-obaveštajne, padobransko-desantne) imali su mogućnost da im fabrike po narudžbini za konkretne, važne operacije ”doteruju”, odnosno prilagođavaju oružje za date okolnosti. Karakteristike ovog postupka traže mnogo više prostora od ovog teksta.

Dovoljno je spomenuti uspešan razvoj specijalne opreme za desantiranje – na primer, retko pominjani helikopter ”Fa-223 Dragon”, proizvod kompanije ”Focke-Achgelis & Co. G.m.b.H” koja je još od 1937. aktivno radila na razvoju helikoptera u Bremenu; napravljeno je 20 komada. On je služio upravo onome čemu danas helikopteri služe.

Za specijalne operacije fabrike su pravile prenosna već oblikovana eksplozivna punjenja velike snage i plastične eksplozive, ”otrovne metke”, posebna oružja s integrisanim prigušivačima, dronove, itd.  

Netrpljevost Vermahta da deli snabdevanje sa ”Himlerovim poslušnicima” nije bila bez osnova. Nije se moglo sakriti da je Himler hteo da bude profesionalni vojnik, ali nije proveo ni dan u službi. Stoga je koristio svoj položaj da neštidimice i bogato snabdeva ovu paravojsku svime što je ona zatražila, a posebno sa zarobljenim naoružanjem koje je moglo da se koristi u pozadini neprijatelja i za razne druge akcije.

Do oktobra 1939. godine Himler je stekao apsolutno poverenje Hitlera, pa mu nije bilo teško da osnuje i diviziju ”Totenkopf” (”Mrtvačka glava”) o kojoj smo već pisali. Divizija  je postojano jačala. Međutim, gotovo sve naoružanje ove divizije bilo je čehoslovačke proizvodnje, što nije predstavljalo neki veliki problem jer je čehoslovačka vojna indrustrija bila jedna od najboljih na svetu.

Tokom francuske kampanje četvrtinu Pancervafe voznog parka divizije ”Totenkopf” činili su češki tenkovi. Jedini ustupak koji je Himler tada učinio Vermatu bilo je predaja desetak teških haubica 150 mm ”Škoda” iz plena.

Četvrtog aprila 1940. godine general Maksimilijan fon Vajhs koji je u oktobru postavljen za komandanta Druge armije, stigao je u rutinsku inspekciju u štab divizije T. Ajkea. General je bio impresioniran da je ”Totenkopf” bio opremljen po uzoru na češku pešadijsku diviziju i da je to, ustvari, bila veoma moderna motomehanizovana jedinica, elita tog vremena.

mauser erma
mauser erma

Do tada je samo sedam od 139 pešadijskih divizija Vermahta bilo motorizovano! Komandant ”Mrtvačke glave” imao je razlog za ponos. Međutim, nije general Vajs jedini koji je njome bio impresioniran. Najpoznatji nemački general, potonji feldrmaršal Erih fon Majnštajn, u to vreme načelnik Grupe armija Jug, a potom Grupe armije A, nazvao je diviziju ”Totenkopf” Teodora Ajkea ”najboljom divizijom nemačke armade”.

Tako je, u najkraćem Vafen SS, tehnički gledano, zaslužio pravo da se neometano i bez trzavica snabdeva svime onim što mu je neophodno, pa i da naručuje posebne vrste sredstava. Spomenuli smo zarobljeno oružje. Ono i njegova upotreba  su predmet posebne teme, a ovde ćemo nabrojati čime su sve esesovci bili naoružani. Ničim, reklo bi se, što već nije viđeno.

  • Pištolj sistema ”Valter P-38” (kal. 9 mm parabellum).

Bez obzira na veliku popularnost, ovaj pištolj je imao dve velike mane – mali domet i nepreciznost, pa ga je to činilo nekorisnim u pozicionom boju. Međutim, za ličnu odbranu, bio je veoma pouzdan i po svom ukupnom dizajnu veoma impresivan tako da se dugo proizvodio i posle rata.

  • ”Valter PP 1929” je najpre razrađen za policiju, ali su ga zbog svoje lakoće i nevelikih razmera vrlo rado nosili visoki oficiri. 
  • ”VIS/M Radom 1935”. Posle kapitluacije Poljske ovaj pištolj je nastavio da se proizvodi pod oznakom ”P-35” u originalnom kalibru 9 mm parabellum i bio je veoma popularan. O ovom sjajnom pištolju možete na našem portalu pročitati tekst.
  • Pištolj sistema ”Mauzer M-712” u kalibru 7,63 mm. Egzotični primerak koji se i danas može naći kod kolecionara, naravno, po astronomskoj ceni. Proizvođen je i licencno, a bio je veoma popularan u svojoj automatskoj varijanti. 
  • Dugo je glavno streljačko oružje Vafen SS bila petometna puška ”KAR-98” koja je bila u rangu svojih suparnika ”Li Enfild” i ”Springfild”, ali je svojom pojavom i mehaničkim svojstvima izazvala pojavu mnogih sličnih modela i licenci.  
  • ”FG-42”, ”puška padobranaca” koju je projektovao ”Rejnmetal” takođe je korišćena od strane esesovaca. I o njenoj ”precenjenoj slavi” smo već pisali. Glavni korisnici među esesovcima ovog oružja bili su 500. i 501. padobransko -desantni bataljon SS čiji broj je iznosio oko tri i po hiljade pripadnika. 
  • Juriša puška ”STG-44” u revolucionarnom skraćenom metku kalibra 7,92 mm. I njome se naš portal bavio svojevremeno. 
  • Automat sistema ”Šmajser MP 28/2”.

Početkom 1940. godine Vafen SS imao je u naoružanju čak četiri automata: ”EMP”, ”MP-28/2”, ”MP-35/1” (trofejni austrijski automat sistema ”Bergman” sa oznakom ”SI-100”) i ”MP-38”. Sve je odlikovala kratka cev, kutijasti magacini od 20 do 32 metka i visoka brzina paljbe. Esesovci su više preferirali stari ”MP-28”. Razlozi?

bergman mp 35
bergman mp 35

Najpre, vrhunski kvalitet, а zatim i magacin koji je dolazio sa strane i snižavao siluetu strelca, olakšavajući dejstvo iz ležećeg položaja. To se isto odnosilo i na ”MP-35” koji je dobila i policija SS. 

  • Automat ”MP-40” na bazi ”MP-38” bio je najpopularniji deo naoružanja. Napravljen je najpre za padobransko-desantne jedinice, a u esesovskim trupama najpre su ih dobili tenkisti. U Vafenu su ih najpre dobijale vodne starešine. Na kraju rata na zamenu mu je došla prva jurišna puška  ”StG-44”.
  • Pred kraj rata, ajznackomande, SS policija i pešadijske jedinice dobile su posebne automate u kalibru 9 mm parabellum. Iza njihovih imena (”Geraet Neumuenster”  i ”Geraet Potsdam”) nalazile su se manje-više uspešne kopije britanskih ”Stenova”. 
  • Puškomitraljezi  ”MG-34” i ”MG-42” u kalibru 7,92 mm. 

Vafen SS je veliku pažnju poklanjao opremanju jedinica teškim naoružanjem pa su, kako smo već naveli, standardne formacije u odnosu na Vermaht bile srazmerno bolje naoružane. Nemačka industrija proizvodila je više vrsta puškomitraljeza, međutim, ova dva modela su bila najpopularnija i veoma cenjena i od strane neprijatelja. 

Sasvim je sigurno da ovo nije ceo spisak naoružanja pripadnika Vafen SS. Navedeni su samo službeni, formacijski, modeli. Međutim, ništa nije bilo neobično da se u rukama esesovaca nađu i ruski PPŠ ili PPD, finski ‘Suomi”, italijanske ”Berete”, pa i zaplenjeno zapadno oružje svih vrsta. 

bergman mp 18 iz kog je razvijen mp 28
bergman mp 18 iz kog je razvijen mp 28

11 KOMENTARA

  1. “U svakom odeljenju Vafen SS koje se sastojalo od osam do deset vojnika, bio je jedan teški mitraljez (puškomitraljez na postolju); saglasno tome u vodu (tri odeljenja) bila su tri mitraljeza i po jedan minobacač. U sastav svake čete ulazio je još jedan vod vatrene podrške, naoružan teškim mitraljezima i minobacačima”.

    # Ni u jednoj naoružanoj formaciji Trećeg Rajha, pa ni u Waffen SS, u streljačkom odeljenju nisu se nalazili nikakvi teški mitraljezi niti puškomitraljezi na postolju. Streljačko odeljenje SS je imalo puškomitraljeze više modela (ZB26 i 30, MG34 i MG42) bez postolja jer je su koristili samo svoje nožice. U Vermahtu su mitraljezi MG34 i MG42 na postolju bili u sastavu bataljona, odnosno “Teške čete” koja je imala 12 mitraljeza i 6 minobacača 8,1cm. U SS jedinicama dešavalo se da se po 4 takva mitraljeza, kao i čehoslovački ZB53, dodele pešadijskoj četi.

    ”MP-35/1 (trofejni austrijski automat sistema ”Bergman” sa oznakom SI-100)…

    # Maschinenpistole 35 je konstrukcija čoveka po imenu Emil Bergmann (Nemac, naravno) i automat je proizvođen u fabrici “Bergmann” iz grada Suhl u Nemačkoj. Apsolutno ništa s Austrijom nema, a voleo bih da pročitam koja je to oznaka SI-100.

    “Međutim, ništa nije bilo neobično da se u rukama esesovaca nađu i ruski PPŠ ili PPD, finski ‘Suomi”, italijanske ”Berete”, pa i zaplenjeno zapadno oružje svih vrsta”.

    # Ne postoji nikakav ruski PPŠ ii PPD, već je reč o sovjetskim automatima.

    Nabrojano je tek desetak primeraka pešadijskog streljačkog naoružanja, uz navođenje P38 i PP, a izostavljeni su P08 i PPK koji su bili u jednakom broju bili izbor starešina. Simpatično je kada neko pokušava da jednu ogromnu i zahtevnu oblast uprosti kako bi se dopao neupućenima, a na osnovane kritike se zaklanja iza kvazi referenci.

    • Nema potrebe da se zaklanjam, moj anonimni polemičaru. Ja sam se potpisao i predstavio, za razliku od Vas. Ništa Vi novo, osim nekih netačnosti, niste napisali, ali je lepo što ste se oprobali. Pri tom niste obratili pažnju da sam naveo da je reč o formacijskom naoružavanju Vafena, a ne trojfejnom oružju koje su nosile sve zaraćene strane. Dakle, ključna reč je – formacijsko.
      PS
      Simpatičan je ovaj pokušaj sa cepidlačenjem na račun Sovjeta i Rusa. To znači da imate osećaj za humor. Znamo da je SSSR, naravno. Rekao bih da je to azbuka. PPŠ-41 je proizvođen većim delom u Rusiji (od Moskve do Vladivostoka), jednim delom u Ukrajini (Tokomak) i u Kazahstanu (Alma Ata). PPD je proizvođen u Kovrovu i Lenjingradu (Rusija).

      Drago će mi biti ako nađete neki potvrđen argument,a dotle ova rasprava može da sačeka. Još jednom, srdačan pozdrav. I dalje ostaje otvoren poziv: ako imate neki tekst, celovit, tematski, biće nam drago da ga pročitamo i objavimo.

      2
      1
  2. Šta da Vam kažem? Tekst je nastao na osnovu izvora iz Bundesarhiva i stručne literature, odnosno biblioteke autora.

    Autor teksta je profesor, član skupštine Matice srpske, pa je možda preterano reći da je nivo nižih rareda osnovne škole, ali – kako vidimo, on se, za razliku od Vas, potpisao. Reklo bi se da je na internetu sve dozvoljeno, pa i ovakve ”kritike”. Ne zameram Vam, naprotiv: ako znate i umete bolje, slobodno napišite i pošaljite. Objavićemo svakako.
    Srdačan pozdrav.

  3. Walther P38 je veoma precizno oružje a za današnje pijmove i veoma precizno …beretta 92 kao direktni udavršeni naslednik je takođe veoma precizna …

    • Да, али у својој класи, наравно. Знамо чему служе ”кратке цеви”. Имао сам стотине интервенција на ”позорници” (позорничком реону)и чим видиш да је одмакао тридесетак метара, можеш само да пуцаш у ваздух. Иначе, наравно – за пиштољ је животно важна особина – поузданост, а прецизност није толико важна (осим за стрелце). Са три-четири метра сваки ће бити прецизан. Надам се да сте сагласни.

    • Отац ми је давно поклонио његов Валтер П38. Док сам радио код војске имали смо периодично гађања из стрељачког наоружања (пиштољ М57 и ап 7,62мм). Пар пута сам носио и гађао из мог пиштоља (Валтера) у кружну мету. Погађао сам с њим кругове 8 и 9, што мислим да је одлично обзиром на старост пиштоља и да нисам утренирани стрелац. Са М57, боље да не причам…

  4. U biblioteci sam još davno iskopao prilično staru knjigu o folksdojčerima i njihovoj ulozi u ratu kod nas i na jednoj slici se vidi prolazak SS.Princ Eugen kroz Zvornik,dok ih Muslimansko stanovništvo,postrojeni sa obje strane ulice(kaldrme)pozdravlja i maše(prepoznao sam i motorni dio tenka Somua S 35,koji se vidi na fotografiji).Gledajući ugao iz koga je uslikan fotografija,ispada da je negdje iz moje ulice😀!

  5. Za nas iz RS-a posebno su zanimljive 7.brdska(dobrovoljačka)SS divizija’Princ Eugen ‘ i 13.brdska SS divizija”Handžar!”Obje su protutnjale ovim krajevima i dan danas živi sjećanje na njihove “rezultate!”

    • За њих (”Принц Еуген”) је везана посебна тема, чиме ћу се једног дана позабавити,јер има аутора. Пошто су они били фолксдојчери знали су одлично српски и коришћени су за операције у којима су врло често били обучени у грађанску одећу, представљајући се као симпатизери партизана. Од зла оца па до горе мајке. Мислим да су били већи зликовци од есесоваца јер су ударили на комшије.

  6. HvALA VAM NA OVOM KRATKOM OSVRTU NA NAOURUŽANJE VOJNOG KRILA SSa.
    TREĆI RAJH JE NEISCRPNA TEMA ŠTO SE TIČE ORUŽJA I VOJNIH FORMACIJA.
    AKO BUDE VREMENA I PROSTORA I AKO NISTE O TOME VEĆ PISALI,MOGLI BI POSVETITI JEDAN TEKST I O ITALIJANSKOM NAORUŽANJU IZ TOG PERIODA.

    • Хвала Вама на идеји. Биће речи и о Италијанима. Бавили смо се њиховим партизанима, а оружје је остало по страни. Сећам се оне чувене трилогије Била Ганстона који је писао да је стрељачко оружје Италије било логистичка мора за њихове ”позадинце”’када је реч о калибрима.

Odgovori na Аутор текста Odustani od komentara

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Exit mobile version