Istorijat nastanka nemačke padobranske puške FG-42 neobičan je koliko i samo oružje. Čitava priča počinje sa prvim ozbiljnijim nemačkim padobranskim operacijama – ”Vezeribung” (aprila 1940. u Norveškoj) i ”Merkur” (maja 1941. na Kritu). Naime, na početku rata vatrenu moć nemačkog padobranskog puka činilo je približno 1500 pištolja 9mm P.08 ili P.38, 1311 karabina 7,92mm mauzer K.98k, 189 automata 9mm MP.38, 162 puškomitraljeza 7,92 mm drajze M13 ili knor-bremze, 27 mitraljeza 7,92 mm MG 34, 27 minobacača 50 mm Gr.W.36, 12 minobacača 81 mm Gr.W.34 i 3 laka brdska topa 75 mm Le.geb.I.G.18.
Najveći problem bio je u tome što su padobranci prilikom skoka na sebi imali samo pištolje i automate dok je ostalo, teže naoružanje, izvbacivano u posebnim kontejnerima. Tako se dešavalo da su Nemci, odmah po prizemljenju, morali da se pištoljima i automatima suprotstave, u najboljem slučaju, moćnim britanskim puškama .303 SMLE i PM BREN.
Aprila 1940. 1. četa poručnika Šmita iz sastava 1. padobranskog puka Stendal spuštena je na norvešku železničku stanicu Donbos sa ciljem da zarži prodor britanskog ekspedicionog korpusa. Četa je 5 dana zadržavala Engleze ali je od 150 padobranaca sukob preživelo – 34. Pri tome, četa se uz pomoć pištolja, 18 MG Drajze, 27 Mpi 38, 123 karabina K.38k i jednim minobacačem Gr.W.36, suprotstavljala vatenoj moći čitavog britanskog korpusa. Maja 1941, u operacijama oko Kaneje i Refima na Kritu, angažovani su 1 (pukovnika Brojra), 2 (generala Sismana) i 3. nemački padobranski puk. U borbama je ukupno učestvovalo 8100 padobranaca od kojih je 1600 ranjeno, 400 poginulo a 300 zarobljeno.
Zabrinut učinkom padobranskog oružja kod Donbosa i na Kritu, glavni sekretar službe GLC-6 pri odeljenju za naoružanje vazduhoplovstva, Osenbrik, pozvao je poručnika inž Ota Šulcea, saradnika za razvoj naoružanja pri Ministarstvu vazduhoplovstva, i obavestio ga da više neće dozvoliti da padobranci u akcije kreću opremljeni automatima i karabinima K.98k. Praktično, Osenbrik je postavio zahtev za univerzalnim oružjem, kraćim od 1000 mm, koje se bi se hranilo iz okvira kapaciteta između 10 i 30 metaka, delovalo bi jedinačno i rafalno, bilo osposobljeno za izvacivanje tromblonskih mina, posedovalo bajonet za blisku borbu a, istovremeno, bilo bi upotrebljivo i kao snajper (sa optikom 1,5x). Šulce i Osenbrik su u prvom trenutku ove zahteve poslali Uredu za oružje kopnene vojske. Međutim, ova ustanova hladnokrvno je odgovorila da se radi o čistoj utopiji i kao moguću zamenu ponudila poluautomatsku pušku 7,9 mm G.41. Kao drugu alternativu, u najboljoj nameri, preporučila je zajednički rad na izvrsnoj (pogotovo, kako će se kasnije pokazati, za padobrance) jurišnoj pušci baziranoj na novom, ”kratkom” metku 7,92×33 mm (buduća Stg 44). Vazduhoplovci su sa indignacijom odbacili ove sugestije; prvo, radilo se o rivalitetu između dva roda a drugo, padobranci su konzervativno insistirali na starom metku 7,92x57mm ”sS”, za koji se smaralo da je jedini dostojan odgovor na distancama do 1000 na britanski .303 (pogotovo ako se oružje koristi kao snajper). Tako se čitav problem vratio u nadležnost Luftvafea. Vazduhoplovstvo je izvršilo snažan pritisak na već tada preopterećenu vojnu industriju. Međutim, postavljenim zahtevima pokušali su da odgovore samo ”Mauzer” (predloženi avionski mitraljez 7,9 mm MG.81 nije zadovoljio zbog mase od 6,5 kg i hranjenja iz redenika), ”Krighof” (oružje od ”štampanih” limova užasnulo je Šulcea) i – ”Rajnmetal-Borsig” iz Somerde.
”Rajnmetal” je raspolagao talentovanim konstruktorom Luisom Stangeom, koji će jedini uspeti da reši ”kvadraturu kruga”. Istina, i sam svestan budućnosti ”kratkog” metka 7,9 mm, Stange je prvo pokušao da Šulceu ponudi oružje izgrađeno oko ove muncije, što je glatko odbijeno. Isto je prošao i Stangeov pokušaj sa konstrukcijom koja se hranila iz redenika. Konačno, Stange se ozbiljnije udubio u posao i padobrancima ponudio tehnički (pazite, samo tehnički) izvrsno rešenje oružja. Rešenje se baziralo na pozajmnici barutnih gasova iz kanala cevi. Otvor se nalazio na sredini 500 mm duge cevi. Kada bi zrno prošlo otvor, deo gasova bi prodirao u komoru i potiskivao unazad dugi klip, koji je, ujedno, bio i nosač zatvarača. Na zadnjem telu nosača nalazila se fiksna vođica udarne igle, koja je vrh igle usmeravala ka osi ležišta metka. Vođica je zalazila u helikoidni žleb zatvarača, koji je na prednjem delu imao dve bradavice za bravljenje. Na svom putu unazad, vođica igle (kao integralni deo klipa-nosača zatvarača) kretala se duž žleba, potiskivila unazad i ujedno obrtala zatvarač. Tako je dolazilo do odbravljivanja i izvlačenja čahure. Međutim, glavna prednost Stangeovog rešenja ogledala se u dve opcije.
Prilikom rafalne paljbe, energiju pokretanja zatvarača unapred omogućavala je glavna opruga, smeštena oko klipa. Zatvarač se nakon svakog hica nalazio u zadnjem, otvorenom (odbravljenom) položaju, što je omogućavalo vazdušno hlađenje ležišta i kanala cevi. Kod jedinačne (poluautomatske, ”precizne”) vatre, nosač zatvarača se zadržavao na 14 mm od čela ležišta a manja, pomoćna opruga potiskivala je udarnu iglu i vršila opaljenje metka. Tokom ovog kratkog procesa kratki, ravni ispust, koji je zalazio u helikoidni žleb, na poslednjih 15 mm puta obrtao je zatvarač, omogućavajući da bradavice zađu u svoja ležišta i izvrše bravljenje. Tako je oružje prilikom jedinačne vatre delovalo sa zatvorenim/zabravljenim zatvaračeM Ova konbinacija u to veme bila je revolucionarna, ali nije mnogo doprinosila opštem kvalitetu oružja. Naime, barut snažnog metka 7,9×57 mm nije u potpunosti sagorevao u cevi dugoj svega 500 mm pa se na ustima javljao snažni blesak (”vatrena lopta”) i jak pucanj. Sem toga, zrno je imalo početnu brzinu od 685 m/s, znači manju (računajući i energiju) od previđene (kod karabina K.98k, čija cev je bila duga 600 mm, Vo je iznosila 785 m/s). Praktično, metkom 7,9×57 postizao se isti efekat kao i da je korišćen toliko izbegavani ”kratki” metak sa početnom brzinom od 650 m/s. Dalje, tako jak metak izazivao je snažno trzanje, pogotovo što je kundak bio rešen u pravoj liniji, i to u produžetu cevi. Stange je morao da primeni niz kompromisnih rešenja kako bi ovaj mali puškomitraljez koliko-toliko prilagodio performansama puške. Na ustima je kombinovao više vrsta kompenzatora (koji su se, po potrebi, odvijali i zamenjivali tromblonskim dodatkom); kod prve varijante, na FG-42 postavio je bipod bliže braniku obarače (tip I) da bi ga kasnije pomerio ka ustima cevi (tip II).
Ispod cevi postavio je četvorobridi bajonet ”ukraden”’ sa fransuske puške MAS. Konačno, u kundak je ugradio specijalni amortizer koji je koliko-toliko redukovao neprijatni udarac o rame. U prvoj varijanti, kundak i podkundak izrađivani su od presovanih limova. Sem toga, rukohvat je (zbog bolje ergonomske linije čitavog oružja ali i nade da će doprineti smanjenju trzanja) bio postavljen pod neobičnim uglom od svega 20 stepeni (tip I). Kasnije, na tipu II, konstruktor se vratio klasičnom pištoljskom rukohvatu sa uglom od 40 stepeni Prednji i zadnji diopteski nišan bili su nesrećno, isuviše izdignuti iznad cevi (dužina nišanske linije 530 mm) i mogli du se preklapati, a postojala je i šina za montažu optičkog nišana.
Tokom proba, ispostavilo se da je kadenca od 900 m/s nepovoljna (nakon 6000 do 7000 hitaca automatski se povećavala na 1100 m/s) pa je oborena na 600 m/s. Ovo je postignuto povećanjem mase zatvarača sa 430 na 595 grama. Oružje se punilo kutijatim okvirom kapaciteta 20 metaka sa leve stane. Na kasnijim varijantama, uvodnik je štićen od prodora nešistoće specijalnim preklopnim poklopceM Sem toga, (navodno, zbog zimskih uslova borbe) delovi kundaka i rukohvata od presovanih limova zamenjeni su drvenim.
FG 42 je po uobičajenoj nemačkoj praksi morao proći ispitivanja nadležnih organa i probna bojeva gađanja. Šulce je po ustaljnoj proceduri tri prototipa poslao komisiji Vojnog ureda za oružje u Kunersdorfu a tri – vazduhoplovnom opitnom centru Tarnevic kraj Libeka.. Posle dužeg vremena, komisija iz Kunersdorfa vratila je pušku u delovima, sa nizom zamerki. Iako je smatrala da se opet radi o surevnjivosti kopnene vojske, fabrika je otklonila niz realnih primedbi. Međutim, odlučila je da upotrbi i stari ključ koji otvara sva vrata – mito i protekciju. Za Božić 1942. ”Rajnmetal-Borsig” je jedan model poklono Hermanu Geringu, koji je, fasciniran novinom ”svojih vazduhoplovaca” – izvršio pritisak lično na Hitlera. Tako su započele prve pripreme za serijsku proizvodnju. Krajem 1943. manja serija upućena je na bojeva ispitivanja 2. padobranskoj divizji na frontu kod Žitomira. Međutim, i borci su iskazali nezadovoljstvo pa je nastavljeno usavršavanje oružja. Da nesreća bude veća, Nemačka je sve više oskudevala u sirovinana i kvalitetnim materijalima. Prva varijanta, kod koje su vitalni delovi izrađivani frezovanjem hromnikl čelika (što je doprinosilo da oružje bez problema ispaljuje preko 20.000 hitaca), zamenjena je 1943. drugom, sa delovima od legura hromnikla, zatim varijantom sa delovima od hrom-mangana, da bi krajnja verzija ”spala” na presovane limene delove.
Nedostatak kvalitetnih materijala, ali i pojava zaista kvalitetne Stg 44, predstavljali su velki hendikep za FG 42. Tako je ”Krighof” ukupno, serijski, proizveo između 6000 i 7000 padobranskih pušaka FG 42/III (treća, poslednja varijanta, sa kodnom oznakom ”fzs”); nekoliko stotina komada, pod kodnom oznakom ”gcy”, liferovala je austrijska firma ”Ditrih” iz Altenburga, a pojedine delove izradio je ”Vagner” iz Milhauzena, Tiringija (kodna oznaka ”gal”). Pokušaj osvajanja proizvodnje u okupiranom Liježu završio se totalnim neuspehoM
Praktično, ova elegantna puška proslavila se jedino tokom oslobađanja Benita Musolinija iz brdskog hotela na Gran Sasu, 12. septembra 1943. Pri tome, ”proslaviti” je relativan pojaM Naime, iz oružja nije opaljen ni jedan jedini hitac. Ali, pronicljivi Oto Skorceni fotografisao je sve faze akcije, pa su svet obišle fotografije padobranaca sa čudnim oružjem – FG-42.
Danas je FG 42 redak, veoma skup kolekcionarski raritet.
TAKTIČKO-TEHNIČKI PODACI:
- Tip: Fallschirmjägergewehr 42 (FG 42/III)
- proizvođač: Krighoff-Suhl
- princip rada: automatski, sa pozajmnicom barutnih gasova
- ukupna dužina 975 mm
- masa bez okvira 4980 g
- dužina cevi 500 mm
- kalibar 7,9 mm
- broj žlebova 4, uvijanje udesno, korak 240 m
- zatvarač – obrnto-čepni
- kočnica – poluga na rukohvatu iznad repa obarače
- okvir: kutijasti, kapaciteta 20 metaka ulevo zakošen.
- Bišan: dopterski (100 – 1200 m).
- Municija sS patrone (7,9×75 mm)
- Kadenca…..600-750 metaka/min.
