“Jamato” – najveći bojni brod ikada sagrađen: simbol japanske pomorske moći i njegov tragični kraj

Na svetu postoje samo tri velike i beskorisne stvari – egipatske piramide, veliki kineski zid i bojni brod ‘Jamato’

Izreka koja je kružila japanskom mornaricom

Danas, kada, gotovo s nevericom, posmatramo kako akvatorijama preteći kruže mali čamci – dronovi kamikaze, natovareni eksplozivom, dok se moćne fregate, razarači i drugi teškaši praktično kriju po lukama, ”Jamato” deluje nezamislivo. Sve do pojave posleratnih nosača aviona na atomski pogon, on je predvodio klasu najvećih bojnih brodova ikada sagrađenih.

Tradicija ogromnih, teško oklopljenih i naoružanih bojnih brodova prevarila je mnoge mornarice, pa su one, ne mogavši da se odupru kontervativnim vrhovima vojno-industrijskog kompleksa, Drugi svetski rat dočekale sa ovakvim mastodontima. Čak su i Sjedinjene Američke Države, vrlo praktične kada je razvoj mornarice u pitanju, u taj rat ušle sa samo šest nosača aviona, koliko i Japan, da bi kraj rata dočekale s više od 120 takvih plovila raznih kategorija. 

”Jamato” je bio jedan od najvećih brodova uopšte, a svakako, pored ”Musašija” i ”Šinana” iz svoje klase, najveći koji je potopljen za vreme Drugog sv. rata. Ime je dobio po starom imenu Japana, odnosno provinciji u današnjoj prefekturi Nara. Kada je bio u akciji, predstavljao bi flagman, odnosno zastavni brod flote ili borbene grupe.

Kobilica mu je postavljena četvrtog novembra 1937. godine na jednom od dokova brodogradilišta u gradu Kura u prefekturi Hirošima. U vodu je porinut osmog avgusta 1939. godine radi završnih radova i maritimnih ispitivanja. Zvanično u brodski registar upisan je 16. decembra 1941. godine, samo desetak dana od napada na Perl Harbur. 

Do pune borbene gotovosti prošlo je još pola godine, pa se 27. maj 1942. godine smatra datumom njegovog stupanja u stroj. U ovoj klasi od tri planirana broda napravljena su dva, dok je treći ”Šinano” prepravljen u nosač aviona, dobivši ime po najdužnoj reci u Japanu. Zanimljivo je da je on, kada se pojavio, bio najveći nosač aviona na svetu i to je i ostao sve do pojave Enterprajza.

Međutim, u borbenom stroju ostao je samo deset dana (19-29. novembra 1944. godine) jer ga je već u prvoj borbenoj operaciji potopila s četiri torpeda jedna podmornica, dok je pokušavao da izbegne napad razarača. Potonuću je doprinela uzdužna nestabilnost broda, slabo mesto sva tri broda ove klase.   

Jamato u borbi

Kao zastavni brod ”Jamato” se pojavljuje u borbama za atol Midvej početkom juna 1942. godine, ali na priličnoj udaljenosti, od oko 300 milja od nosača. Pre toga, 28. maja, on je prebaziran na ostrvo Truk gde je korišćen kao ploveći štab odakle se komandovalo svim morskim operacijama. Krajem decembra 1943. godine, severno od ostrva biva torpedovan od strane podmornice ”Skejt” (Skate). Gađan je torpedom čija je bojeva glava imala masu od 270 kilograma specijalnog eksploziva.

Brodovi ove klase imali su unutrašnju troslojnu, zakošenu odbranu od posledica udara torpeda. Uz pravilno raspoređene nepropusne odseke, on je sa oko 3.000 tona vode ostao na površini. Njegova borbena sposobnost ozbiljno je ugrožena jednim jedinim torpedom, pre svega zbog potapanja potpalubnog dela glavne krmene topovske kule s topovima kalibra 460 mm. 

Brod je vraćan u Kuru gde je od januara do aprila 1944. godine na njemu izvršena opravka i modernizacija. Pisali smo već o bitkama u Filipinskom moru, posebno u zalivu Lejte gde je 19. juna ”Jamato” prvi otvorio vatru, ali se ispostavilo da je gađao svoje avione. I u toj borbi je značajno oštećen.

Japanska komanda čuvala je svoje bojne brodove čekajući odlučujući okršaj s američkom flotom. To su znali i Amerikanci i pribegli su drugačijoj taktici: vodili su mnogobrojne, nevelike ali iscrpljujuće bitke, strpljivo, postepeno, ali neumoljivo tanjeći japanske resurse. Za to vreme bojni brodovi bili su u relativnoj bezbednosti zalivskih luka, dalje od zone borbenih dejstava. Tako je nastala i podrugljiva mornarska dosetka koju smo citirali na početku teksta.  

Posle bitaka u u Filipinskom moru gde se posada više brinula kako da izbegne brojne napade i ostane na površini nego što je stvarno dejstvovala, ”Jamato” se vratio matičnim obalama 22. novembra 1944. godine gde je ponovo remontovan i modernizovan.

Kada se u januaru 1945. godine to obavljeno, krenuo je na plovidbu koja se za njega pokazala kao poslednja. U međuvremenu se američka armada približila centralnim ostrvima Japana, a prvog aprila palo je i najveće uporište – predstraža – ostrvo Okinava. Za njega su vođene do tada neviđeno surove borbe samoubilačkog tipa.

Poslednja bitka

Vreme je bilo i da se  uključi i flota. ”Jamato” je napadao i s lakoćom slao na dno brojne desantne brodove, ne mareći za napade iz vazduha jer je bio izuzetno dobro opremljen za odbranu od aviona. Ujutru, šestog aprila 1945. godine borbena grupa u kojoj su se nalazili ”Jamato”, jedna laka krstarica i osam razarača krenulo je u akciju ”Nebo-1”. Zadatak je bilo – uništenje neprijateljske flote i brodova za sanbdevanje na prilazu glavnom kopnu Japana.

Ukoliko bi bio sprečen da se vrati u bazu, ”Jamato” je imao zadatak da priđe obali i direktnom paljbom podrži snage odbrane. Na taj način, pretpostavljala je komanda, na sebe će privući brojne avione Amerikanaca, te time olakšati posao kamikazama pri napadu na prazne nosače aviona. Jasno je da je došao red i na zastavni brod da se uključi u samoubilačku akciju. Svi na brodu su znali pravi odnos snaga i mogućnosti, te nisu imali nikakvih iluzija o kraju bitke, osim želje da pobiju što više neprijatelja i časno obave svoj zadatak. 

Poslednja bitka

Grupa je primećena već zorom sledećeg dana. Od podneva na ”Jamato” počelo je da napada bez prekida, u talasima, 227 aviona. Amerikanci su se naučili ratovanju za tih pet godina, pa su primenili oprobanu taktiku. Piloti su samo s jedne strane napadali brod! Na taj način isrcpljivane su posade PVO, a dotur municije i dopune ljudstva bile su značajno otežane.

Pošto se već znalo za uzdužnu nestabilnost broda, svaki pogodak u njega (uz enormnu potrošnju municije), dovodio je do njegove sve teže situacije i debalansa. U očaju, artiljerci su pucali u grupe napadača i iz najtežih kalibara. Tom prilikom više nije bilo važno ni naređenje da se, usled strukturalne stabilnosti broda, ne dejstvuje istovremeno s glavnim kalibrima. 

Posle dva sata ”Jamato” je već pretrpeo deset pogodaka avionskih torpeda sa specijalnim bojevim glavama (272 kg torpeksa, ekvivalent 410 kg TNT) i 13 pogodaka avionskih bombi. U 14.23  po lokalnom vremenu došlo je do eksplozije u magacinu granata 460 mm u pramčanom delu broda. Visina stuba dima bila je oko šest kilometara i videla se na ostrvu Kjušu sa 100 kilometara udaljenosti.

Brod je, sa svojih gotovo 70.000 tona istisne mase za vrlo kratko vreme potonuo. Kako od strahovite eksplozije, tako i od posledica masivnih napada, ali i nemogućnosti da se skloni sa broda koji je brzo tonuo, spas je našlo samo 269 ljudi, dok je 3.063 člana posade poginulo.

Amerikanci nisu žalili ni tehniku ni ljude, jer potapanje ovog broda nije bilo samo pitanje simbolike. Tokom operacije, koja je obuhvatala napad na celu borbenu grupu, izgubljeno je 47 aviona; još šest je stradalo prilikom sletanja, a pet je otpisano i iskorišćeno kao otpadni materijal. 

Sam ”Jamato” uspeo je da uništi samo deset aviona (četiri ”SB2C”, tri ”TBF” i 3 ”F6F”), uz 12 članova posade. 

Plava grobnica

Početkom osamdesetih godina porodice i mnogobrojni istraživači počeli su da tragaju za ostacima broda. Ispostavilo se da to nije bilo nimalo lak zadatak. Godine 1985. međunarodna ekspedicija je u Istočno-kineskom moru počela prvog avgusta pretragu s vođenom autnomnom sondom ”Paisis-2”. Sledeće pretraživanje obavila je japansko-američka ekspedicija ”Jamato 99” u avgustu 1999. godine. Bazni brod bio je ”Oušn vojadžer” (Ocean Vojager) na kome su se nalazila dva dubinska aparata ”Džules” i ”Džim”.

Delovi bojnog broda bili su na poziciji  30°43’N 129°04’E, relativno plitko, na 340 metara, približno 290 kilometara od Kjušua. Bočni radari otkrili su  dva velika dela i mnoštvo manjih, uz masu drugih predmeta (municije, borbene opreme, itd). Tle je bilo bukvalno zasejano tim ostacima. Pramčani deo dužine oko 90 metara ležao je gotovo pravo na kobilici kao u brodogradilištu, s neznatnim nagibom u desnu stranu. Krmeni deo, dužine 170 metara prevrnuo se s kobilicom na gore.

Istraživanja su potvrdila da je uzrok potonuća bila strahovita eksplozija u pramčanom delu. Zadivljujuće je da je kula glavnog kalibra ostala gotovo nedirnuta. Stanje krmenog dela ukazuje da je čak i pod vodom došlo do snažnih detonacija u odsecima za municiju. Tikovina, od koje je napravljen najveći deo palube nije sačuvana, a ostali delovi pokriveni su slojem rđe i načeti dubokom korozijom.

Grupa delegata japanskog Parlamenta iz sastava Liberalno-demokratske stranke predložila je juna 2015. godine da se podignu delovi olupine kako bi se izvukli posmrni ostaci posade. U maju iduće godine u svrhu ispitivanja te mogućnosti korišćena je najsavremenija tehnologija koja je dala i nova saznanja.

Otkriven je veliki propeler i jedna od kula glavnog kalibra koja je bila odvojena od trupa. U muzeju ”Jamato” u gradu Kuri može se, pored velikog modela u razmeri 1:10, videti i devetominutni film o tom istaživanju, kao i replike oružja koje se nalazilo na brodu.

Kada već spominjemo da je to najveći brod koji je (uz brodove svoje klase) potopljen u Drugom svetskom ratu, navedimo i nekoliko njegovih, zaista impresivnih karakteristika. Maksimalna istisnina iznosila je preko 72.000 tona, uz dužinu od 263 i širinu od 38,9 metara. Puni gaz iznosio je 10,8 metara.

Glavni oklop iznosio je 410 mm debljine, a oklop kula čak 650 mm na čelu. Dva moćna motora ukupne snage od 153.550 ks sa četiri trokraka propelera mogla su da poteraju brod brzinom od čak 51 km/h. Standardnu posadu činilio je 2.500 ljudi. Uz tri kule po tri topa kalibra 460 mm, masom protivavionskih topova i teških mitraljeza, sa sedam hidroaviona i dva katapulta, ovaj brod stvarno je, na papiru, predstavljao strah i trepet.

Nažalost, na dno je otišao kao žrtva potpuno konzervativne i rigidne politike japanskog vojnog vrha. Pored toga što je najvećim delom svog postojanja bio beskoristan i trošio resurse, postao je i grobnica tri hiljade ljudi, ali i nerealanih ambicija.