Kada su Japanci povukli đavola za rep nisu ni slutili da će u tom ratu postati prvi u raznim oblastima: prvi su učestvovali u pomorskoj bici u kojoj se brodovi uopšte nisu ni susreli (bitka kod Midveja); prvi su napadnuti s dve atomske bombe (i jedini, na sreću, do sada), a prvi put su u nekom sukobu svesno i planski pokrenuli samoubilačke napade kamikaza.
U senci tih kolosalnih događaja odigrao se još jedan – najveća pomorska bitka u istoriji, na mestu gde su zadejstvovali avijaciju kamikaza! Nerealne, ratoborne i avanturističke, kolonijalne ambicije jednog carstva, u želji da bude svetska sila, pale su u vodu. Dovoljan razlog da se osvrnemo na ovaj događaj.
Zaliv Lejte (Leyte Gulf) nalazi se u južnom delu ostrva Samar i na istočnoj strani ostrva Lejte. Pripada provincijama Lejte, Samar i Istočni Samar na Filipinima. Svojim oblikom podseća na ravnokraki trougao čija je visina 105 kilometara, osnova oko 90, a površina oko 4.700 km². U tom trouglu od 23. do 26. oktobra 1944. godine vodila se relativno kratka, ali žestoka i odlučujuća bitka između američke i japanske flote.
Japanci su pokušali da isteraju ili unište sile saveznika koji su bile raspoređene u blizini Lejte i na samom ostrvu. Bez obzira na žrtvovanje kamikaza, saveznici (Amerikanci i Australijanci) odneli su najpre taktičku, a zatim i stratešku pobedu. Japanska flota je konačno dotučena i do kraja rata nije preduzimala nikakve veće operacije. Njena uloga svela se na transport boraca i logističkih potreba od ostrva do ostrva, tokom povlačenja.
Japanci su znali u šta se upuštaju i šta mogu da izgube ovom bitkom, ali im viševekovni kodeks, (ali ni ”jastebovi” u Tokiju) nije ostavljao mnogo prostora za drugačije delovanje. Stratezi su razradili plan ”Sjo-1” (”Pobeda”). Nešto ranije, 20. juna u Filipinskom moru odigrala se bitka poznata i kao ”Bitka kod Marijanskih ostrva”.
Tehnički inferiorni japanski avioni, uz provizorno obučene pilote, doživeli su katastrofalan poraz uz nenadoknadive gubitke u letnom sastavu, posle čega Japanci više nisu mogli da računaju s podrškom avijacije. Stoga su japanski stratezi odlučili da iskoriste ono što im je preostalo – flotu. Prikupli su snage i podelili ih u tri grupe. Glavni komandant bio je admiral Soemu Tojoda (Soemu Toyoda). On je komandovao iz glavnog štaba u Japanu.
Ovako je izgledao sastav japanske armade:
- Druga flota, koja se nalazila u Singapuru, imala je sedam bojnih brodova, 11 krstarica i 23 razarača.
- Peta flota nalazila se na Tajvanu i u svom sastavu imala je tri krstarice i sedam razarača.
- Treća flota bila je u zalivu Hirošima i ona je bila udarna. Imala je četiri nosača aviona, dva bojna broda, tri lake krstarice i osam razarača. Ova grupa raspolagala je sa svega stotinak aviona i dobila je samoubilački zadatak. Japanci su bili svesni odnosa snaga, stoga je Trećoj floti naloženo da odvuče pažnju američkih nosača i tako se žrtvuje. Filipine je trebalo zadržati po svaku cenu.
- Ova armada trebalo je da se suprotstavi ogromnoj floti kojom je komanovao admiral Helsi (William Frederick Halsey). Saveznička flota imala je dva osnovna operativna sastava:
- Operativni sastav 38 (komandant vice-admiral M.E. Mitčer – Marc Andrew “Pete” Mitscher). Sastav je podeljen na grupe numerisane od 38.1 do 38.4. Već u njoj nalazilo se 16 nosača aviona (četiri puta više od celokupne japanske flote), šest bojnih brodova, 15 krstarica i 48 razarača.
- Operativni sastav 77 (komandant vice-admiral T.K. Kinkejd – Thomas Cassin Kinkaid). U svom sastavu imala je pet operativnih grupa:
- – Operativna grupa 77.2.
- – Operativna grupa 77.4.
- – Operativne grupe ”Tafi 1 do 3”.
U ovih pet grupa nalazilo se sledeće brodovlje: 18 pratećih nosača aviona, šest bojnih brodova, osam krstarica i 28 razarača.
Tok borbe i njen ishod
Najsurovija i najveća pomorska bitka svih vremena trajala je relativno kratko – od 23. do 26. oktobra, ali su prelomni momenti trajali samo jedan dan. Prethodnica borbenih dejstava bilo je desantiranje Amerikanaca 17. oktobra na ostrvo Lejte, a palubna avijacija počela je da neutrališe i uništava prve japanske avione i brodove. Japanci su se borili na sve ili ništa, a Saveznici, svesni svoje nadmoći, ali i iskustva, odbijajući napade, sistematski i bez nervoze, prisebno, uništavali su neprijateljski sastav.
Japanski gubici bili su katastrofalni. Izgubljena su četiri nosača aviona, kao i kod Midveja, samo što sada japanska brodogradilišta i fabrike aviona nisu mogli da nadoknade taj gubitak. Na dno je otišlo i drugo dragoceno brodovlje. Još nekoliko razarača potopljeno je tokom njihovog povlačenja u matične luke. Uništeni su preostali nosači aviona, među njima i ”Dzuikaku – sveti ždral” (Zuikaku), poslednji koji je ostao iz mučkog napada na Perl Harbur. Potopljen je, između ostalih, jedan od najvećih bojnih brodova na svetu ”Musasi”, a ”Jamato” (istorijski naziv Japana), jedan od najvećih brodova u istoriji, znatno je oštećen.
Saveznici su izgubili neuporedivo manje, odbijajući samoubilačke napade aviona i brodova. Može se reći da je Amerikance poslužila sreća jer su, možda samouvereni usled svoje nadmoći, napravili niz grešaka: nepravilno su ocenili brojnost ”Južne grupe” (druge flote), pri čemu su propustili i da procene gubitke te formacije pa su ostavili bez odbrane moreuz San Bernardino.
Međutim, količina i kvalitet savezničke flote bio je takav da te greške nisu uticale na ishod bitke. Ni Japanci nisu idealno sproveli planove, što je bilo i očekivano s obzirom na odnos snaga i situaciju u kojoj su svi znali kako će završiti ova bitka. Došlo je do loše koordinacije i nesuglasica dve grupe brodova, dok je treća napustila more Samar uverena da jedna od ove dve kontroliše taj deo bojišta.
Ova bitka je pokazala da su u savremenom ratu flote osuđene na propast ukoliko nemaju podršku iz vazduha jer PVO brodova nije mogla beskonačno da dejstvuje po dolazećim talasima savezničkih aviona. Japanci su izgubili pristup dragocenim izvorima nafte na Sumatri i Borneu, dok su SAD i Australija učvrstili svoj položaj na Filipinima i počeli sa strateškim osvajanjem arhipelaga, a zatim i japanskog ostrvlja. Bez obzira na to što su saveznicima Japanci naneli najveće gubitke kamikazama, japanskoj ratnoj mašineriji spasa nije bilo.
O tome svedoče i zbirni podaci o sredstvima i gubicima dveju strana. Na početku bitke saveznici su imali ukupno osam teških i osam lakih nosača aviona, 18 pratećih nosača aviona (ukupno 34 nosača!), 10 bojnih brodova, devet krstarica, 141 razarač, brodove za logistiku i oko 1.500 aviona najnovije generacije.
U floti se nalazio i nepoznat broj podmornica. S druge strane, napadač je imao samo jedan teški i tri laka nosača aviona, devet bojnih brodova, 19 krstarica, 34 razarača i oko 200 aviona (od toga sto sa nosača). U američkoj floti bila su 194 borbena plovila, a u japanskoj 66.
Ne treba zaboraviti i one nevidljive. Nepoznati broj podmornica stigao je u područje koje je bilo za njih krajnje riskantno, zasićeno svim mogućim sonarima i izviđačima. Ipak, podmornica ”Darter” ispalila je plotun od šest torpeda sa daljine od 900 metara ka krstarici ”Atago”. Dva pogotka bila su dovoljna da je fatalno oštete, pa su razarači ”Asasimo” i ”Kisinami” spasili admirala Kuritu i 529 mornara.
Ubrzo je krstarica potonula povukavši sa sobom 360 mornara. Odmah potom ista podmornica ispalila je iz krmenih cevi četiri torpeda na tešku krstaricu ”Takao” i s dva pogotka eliminisala ju je iz bitke. Brod se dovukao do Bruneja u pratnji jednog razarača.
Podmornica ”Dejs” sa četiri torpeda potopila je krstaricu ”Maja” koja je u dubinu povukla sa sobom i 336 članova posade, a razarač ”Akisimo” uspeo je spasi 769 ljudi. Impresivan, čak izvanredan rezultat, uzevši u obzir uslove bojišta.
Gubici takođe svedoče o kakvoj epskoj bici je reč: saveznici su izgubili oko 3.500 ljudi, jedan laki i dva prateća nosača aviona, uz tri razarača i prateća broda. Japanaca je poginulo oko 10.000, izgubljena su poslednja četiri nosača aviona, tri bojna broda, osam krstarica i više od 12 razarača. Da li je zbog toga vredelo ispisati istoriju?
