Vafen SS – pretorijanci Trećeg rajha

Kako rešiti rebuse na epoletama nemačke soldatkeske? Često u filmovima možemo videti da iskusni kostimografi greše, smatrajući da je dovoljno da dotični opako izgleda. A oznake? To oni ostavljaju nama, ’’zaluđenicima’’.

Jedna od najozloglašenijih vojnih formacija u istoriji čovečanstva, ”Vafen SS” (Waffen SS – Vojska SS), postojala je od jeseni 1936. do maja 1945. godine u sastavu Vermahta kao unikatna vojna formacija. U sastav Vermahta ulazila је samo operativno.

U čemu je razlika? Hajde da pojasnimo ovu podelu, koja ni mnogim Nemcima nije bila jasna. Nije ni čudo – u ”SS” nisu išli ”obični” ljudi. On je bio rezervisan za posebnu vrstu fanatika, mitomana i patoloških slučajeva. 

”Vafen SS” nije pripadao Oružanim snagama nemačke države, već je to bila oružana formacija ”NSDAP” (”Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei”), Nacionalsocijalističke ratničke partije Nemačke. Partijska vojska, najkraće rečeno. 

Iza ovog, takoreći neutralnog naslova (nacionalna, socijalistička, radnička) nalazila se, kao što je poznato, jedna od najzloglasnijih tvorevina ljudskog roda – partija koja je kombinacijom političkih i nasilnih metoda formirala nacističku Nemačku, tzv. ”Treći rajh”, a svojim delovanjem izazvala smrt desetina miliona ljudi. Pri tom je unazadila svoju državu, ali i mnoge druge. Praktično gledajući, i sam Vermaht je, dolaskom na vlast nacista, ispunjavao ciljeve, zadatke i naređenja nacista. Zato je ”Vafen SS” samo operativno ulazio u sastav OS Nemačke (Vermahta).

Da bismo razlikovali i pronikli u način i sistem zvanja SS, treba se pre toga posvetiti suštini SS. Mnogi misle da je ”Vafen SS” isto što i SS. Međutim, ”Vafen SS” je bio samo deo SS, najviše zapažen, svakako.  Borbene grupe ”NSDAP” najpre su bili ”Jurišni odredi” (SA – Sturmabteilung, jurišne trupe). Godine 1920. Hitler staje na čelo ”NSDAP”, a već u avgustu 1921. godine bivši poručnik Hans Urlih Klincš (H. H. Klintzsch) dobija zadatak da od najaktivnijih i najjačih članova sastavi ”Odred odbrane i propagande NSDAP”. Izlišno je navoditi s kojim sve ciljevima je to urađeno. Istog meseca on dobija naziv ”Sturmabteilung – SA”. Šef ove grupacije postao je beskrupulozni, surovi, ali i perverzni Ernest Rem (Ernst Röhm), koji je sa svojim saradnicima veoma osiono i ambiciozno predlagao da SA postane nacistička armija, a da se Rajhsver (državne Oružane snage), utopi u njihov sastav. Istine radi, treba navesti da to nije bio samo nacistički izum. U to vreme Komunistička partija Nemačke takođe je imala borbene grupe sa istim zadacima. I oni su imali svoje uniforme, a tokom 1931-32. godine vrlo česte su bile nihove ulične tuče. Na obema stranama nalazili su se izuzetno iskusni frontovski veterani, pa samo možemo pretpostaviti kakvog su oblika i žestine bili ti sukobi.

U aprilu 1925. godine Hitler počinje da brine zbog naglog jačanja uticaja rukovodstva SA; tako raste  i međusobno nepoverenje, podozrivost, spletkarenja i sve što uz to ide. Hitler je bio iskusan borac i znao je kuda vodi nejedinstvo u borbenim redovima. Umeo je pri tom da odabere pravog ”trojanca” među pripadnicima SA. Poručio je tada jednom od komandanata SA Julijusu Šreku (Julius Schreck) da oformi ”Schutzstaffel” (odred zaštite – SS). Šrek je već imao iskustvo sa telohraniteljskim organizacijama partije jer je bio jedan od osnivača SA; i ne samo to – on je jedan osnivača ”Stabswathea”, preteče, prve jedinice SA koju su sačinjavali Hitlerovi telohranitelji. U toj organizaciji počinju da se naziru osnove zvanja u Vafen SS. Predloženo je da se svaka ”SA Hundert” (SA stotina) podeli na odeljenja od 10 do 20 ljudi. Pošto su sazdane unutar SA, niže jedinice su imale manju i beznačajniju ulogu – fizička zaštita viših rukovodilaca. Tako je 21. septembra 1925. godine Šrek poslao cirkularno naređenje o osnivanju nižih jedinica SS.

Treba imati na umu da su SA i SS bile dobrovoljne organizacije u sklopu ”NSDAP” i njihovi članovi bavili su se svojim partijskim obavezama uporedo sa profesionalnim opredeljenjem, odnosno radnim mestima. Konačno, 30. januara 1933. godine Hitler postaje kancelar Nemačke. ”NSDAP” potpuno preuzima vlast. U to vreme SS je još samo formalno bio deo SA, ali nijedan komandir SA nije imao pravo da se meša u njihov rad.

Ernest Rem, vođa SA, imao je na raspolaganju ogromnu moć i predstavljao je opasnost za Hitlerovu ambiciju da država i partija budu jedno isto. Hitler je to rešio vojnički odlučno i surovo: noću 30. juna i drugog jula 1934. esesovci likvidiraju u ”Noći dugih noževa” (Nacht der langen Messer  ili Operacija Kolibri) najmanje 85 ljudi. Zbrisan je vrh SA i od tog vremena ova formacija gubi svoju političku moć i značaj. Hitler, kao odličan demagog i praktičar, umeo je da se postavi prema obezglavljenoj masi pripadnika SA. Nije ih pustio da se razočarani raziđu, pa da onda nema uvid šta stvarno dalje nameravaju. Podelio im je razne zahvalnice za odanost i potpuno ih marginalizovao. Oni dobijaju zadatke propagande, vaspitanja omladine, pomoćne milicije (nenaoružane!), predvojničke obuke, organizacije obaveznog rada. Korišćeni su i za potrebe ”PAZ” (protivavionske zaštite), i sastavu građanskih patrola koje su noću pregledale kako se stanovništvo pridržava mera zamračenja.

Hitleru i SS nije ništa više stajalo na putu potpunoj moći. Nešto ranije, u martu 1933. godine naredio je da se formira prva oružana jedinica SS – ”Leibstadarte SS Adolph Hitler – LSSAH” (Erste SS Panzer Division Leibstandarte SS Adolf Hitler), samostalna, elitna jedinica gardijskog ranga. To je bila četa lične zaštite Hitlera, snage do 120 ljudi.

Od tog trenutka SS kao opšta organizacija deli se na dva sastavna dela:

1. ” Allgemeine – SS” (opšti SS).
2. ”Leibstandarte – SS” (oružane fromacije SS).

Pripadnici ”Leibstandarte SS” takođe su bili članovi SS, ali nisu bili u državnoj službi, već u službi partije, kao partijsko obezbeđenje. Dobijali su uniformu i platu iz budžeta ”NSDAP”. Kada je počeo da se provodi program ”konačnog rešenja” (https://oruzjeonline.com/2023/07/15/konacno-resenje/) pod Himlerovom jurisdikcijom, naglo povećanje broja logora tražilo je sve više ljudstva. Tako je ”Leibstandarte SS” davao svoje jedinice zaštitnim službama konclogora.

Tada se organizacija SS proširila na tri dela:

1. ”Allgemeine – SS” (opšti SS).
2. ”Leibstandarte – SS” (oružane fromacije SS).
3. ”SS – Totenkopferbände”, oružane jedinice za zaštitu logora.

Ova poslednja formacija doslovno znači ”SS mrtvačka glava”. Odatle i pojava nesporazuma i mešanja pojmova. ”SS-Totenkopfrerbände” je zaštita konclagera. Oni nose univerzalnu esesovsku uniformu (ne uniformu ”Vafen SS”!) sa smeđim ivicama (ispustima, kantovima). U desnoj rupici (rombu) na reveru, gde se obično nose dve SS-munje, oni imaju amblem lobanje i ukrštenih kostiju (isti onaj koji svi esesovci nose na svojim kapama). To je i najvidljivija razlika. Većina Nemaca nije ni znala za njih jer su već i šira područja logora, gde bi mogli da ih sretnu, bila zabranena za prolaz građanstva.

Međutim, postojala je još jedna divizija SS trupa – treća tenkovska divizja SS ”Mrtvačka glava” (Der dritte S-Panzer-Division “Totenkopf”). Njeni pripadnici takođe su na desnom rombu nosili taj amblem. Međutim, ivice (kantovi) rombova bile su bele, ili na tenkovskoj uniformi roze. Ta divizija bila je angažovana na frontu i nikakve veze sa zaštitom logora nije imala. Nezavisno od toga gde su se nalazili, pripadnici ”Vafen SS” su se od regularnih armijskih trupa (Vermahta) razlikovali i po okrutnosti, sadizmu i krvoločnosti. Regularne trupe su često (gunđajući) izražavale animozitet, pa i otvorenu netrpeljivost prema ovoj partijskoj vojsci; izbegavale su učešće u egzekucijama.  

Počevši od oktobra 1936. godine na osnovi  ”Leibstandarte-SS” počinje formiranje ”Vafen SS”. Tada se i formalno ustoličavaju tri glavne komponente:

1. ”Allgemeine – SS” – opšti SS.
2. ”Waffen SS” – oružane snage SS.
3. ”SS-Totenkopferbände” – oružane jedinice za zaštitu konclogora.

Kroz praksu, ”Allgemeine SS” spaja se s državnim aparatom, pa neke državne institucije postaju istovremeno i odeljenja ”Allgemeine SS”, dok ova druga dva dela – ”Vafen SS” i ”Totenkopferbände” postaju jedna celina. Otuda i zabluda da su svi esesovci bili pripadnici iste formacije sa istim zadacima. Pri tom, sama struktura ”Vafen SS” nije bila preslikana esesovska (Roten / shar / sturm / Sturmbann / Standard / Abschnit / Oberabschnitt), već je primenjivana klasična vojna formacija – vod, četa, bataljon, puk, divizija! U ”Vafen SS” nije bilo podele na podoficire, oficire i generale, bez obzira što se široko koristi u popularnoj literaturi i u publicistici izrazi kao što su ”oficiri SS”. Podela je bila nešto drugačija:

Rang (rangklasse) i objašnjenja:

• Mannschaften: redovi, obični vojnici.
• Unterführer – podrukovodioci.
• Untere Führer – mlađi rukovodioci.
• Mittlere Führer – srednji rukovodioci.
• Höhere Führer – viši rukovodioci.

Evo i jedne lingvističke finese koja odlično ilustruje odnose u SS i ukazuje na razliku sa Vermahtom:

Svi pripadnici SS su bili ”drugovi” (kamaraden) i nije bilo klasne podele u obraćanju. Imenica ”gospodin” (Herr major, npr.) nije korišćena, već je korišćeno samo zvanje. Umesto ”gospodine poručniče” (kao u Vermahtu), mlađi esesovac bi se starijem jednostavno obratio sa ”unteršturmfireru”. Osim toga, svi vojnici SS su međusobno bili ”na ti”. Nije korišćen ni prusko-plemićki način obraćanja starijem u trećem licu (gospodinu majoru je poslužena večera), već u drugom licu (unterturmfireru, poslužena Vam je večera).

Od oktobra 1936. pa sve do 1942. ”Vafen SS” je koristio sledeće rangove, odnosno zvanja:

• +Mannschaften (redovi, obični vojnici):
  • SS Schütze.
  • SS Oberschütze.
  • SS Sturmann.
  • SS Rottenführer.

• Unterführer – podrukovodioci:
  • SS Unterscharführer.
  • SS Sharführer.
    • SS Obersharführer.
  • SS Hauptscharführer.

• Untere Führer – mlađi rukovodioci:
• SS Untersturmführer.
• SS Obersturmführer.
• SS Hauptsturmführer .

• Mittlere Führer – srednji rukovodioci.
• SS Sturmbannführer.
• SS Obersturmbannführer .
• SS Standartenführer .
• SS Oberführer.

• Höhere Führer – viši rukovodioci:
• SS Brigadenführer und der Generalmaior der Waffen SS.
• SS Gruppenführer und der Generalleutnant der Waffen SS.
• SS Obergruppenführer und der General der Waffen SS.

Treba naglasiti da su zvanja SS Reichsfuehrerer (koje je nosio Himler) i Oberste Fuehrer der Schutzstaffel (koji je nosio Hitler) pripadala opšteesesovskim zvanjima, a ne zvanjima ”Vafen SS”.  

Tako zamašna formacija morala je da ima svoje škole. Jasno je da partijska poslušnost i bespogovorna podanost nije bila dovoljna za budući rat. Hitler je to odlično znao. Zato su 1937. godine formirane četiri oficirske škole u kojima su polaznici imali sledeća zvanja (neka vrsta esesovskih kadeta):

• SS Standartenjunker, polaznik oficirske škole SS.
• SS Oberstandartenjunker, diplomac oficirske SS škole u čekanju na dobijanje zvanja  SS-Untersturmführer (neka vrsta stažiste).

Od završetka škole pa do ozvaničenja čina moralo se u trupi dokazivati od tri do šest meseci. U maju 1942. godine školama se dodaju i zvanja  SS-Stabsscharführer i SS-Oberstgruppenführer. To su bile ujedno i poslednje izmene u školstvu SS. Treba istaći da postoji još jedna zabluda, što nije nikakvo čudo, ako zamislite posao istoričara koji treba da dešifruje zvanja u armiji, mornarici, SS, policijskim službama, vatrogasnim brigadama, teritorijalnoj odbrani, itd.

Neki izvori tvrde da je u maju 1942. godine u ”Vafen SS” uvedeno zvanje šturmšarfirer SS. To nije tačno, jer su uvedena zvanja SD šturmarfirer i SS štabsšarfirer. Prvi naziv se odnosio na strukture bezbednosti (SD -Sicherheitsdienst des Reichsführers SS), a drugi na ”Vafen SS”. Za one manje upućene treba naglasiti da je SD još jedna noćna mora istraživača jer je to deo ”RSHA”, jedistvene državne organizacije, ”Glavne uprave državne bezbednosti” (Reichssicherheitshauptamt, RSHA), istovremeno kada se ”Vafen SS” etablira kao vojni deo ”NSDAP”.

Ratna zbilja unekoliko je izmenila zvanja ”Vafen SS” od maja 1942. pa do 1945. godine.

• Mannschaften (redovi, obični vojnici):
  • SS Schütze.
  • SS Oberschütze.
  • SS Sturmann.
  • SS Rottenführer.

• Unterführer – podrukovodioci:
  • SS-Unterscharführer.
  • SS Sharführer.
  • SS Obersharführer.
  • SS Obersharführer.
  • SS-Stabsscharführer.

• Untere Führer – mlađi rukovodioci:
  • SS Untersturmführer.
  • SS Obersturmführer.
  • SS Obersturmführer.

• Mittlere Führer – srednji rukovodioci.
  • SS Sturmbannführer.
  • SS Obersturmbannführer.
  • SS Standartenführer.
  • SS Oberführer.

• Höhere Führer – viši rukovodioci:
  • SS Brigadenführer und der Generalmaior der Waffen SS.
  • SS Gruppenführer und der Generaleutnant.
  • SS Obergruppenführer und der General der Waffen SS.
  • SS-Oberstgruppenführer und der Generaloberst Waffen SS.

Otkud ovako dugačka zvanja najviših činova? Razlog je jednostavan: pošto su svi oni bili pripadnici opšteg SS (”Algemeine SS”) oni su sebi dodavali i klasično vojno zvanje u ”Vafen SS”.

Kakva je bila sudbina ove zločinačke, popmezne i gizdave formacije, koja je na svoj izgled i zvanja trošila isto onoliko posvećenosti kao i prilikom istrebljivanja ”nižih vrsta”? Pošto su su oslobađane teritorije, a savezničke snage hrlile ka Berlinu, formalna aktivnost SS bila je prekinuta, a sama organizacija bila je raspušena ujesen 1945. godine na konferenciji u Potsdamu na kojoj je razmatrano pitanje denacifikacije Nemačke; ono je bilo politički i organizaciono veoma složeno. Presudom Međunarodnog suda u Nirnebergu 1946. godine SS je proglašena za kriminalnu organizaciju, kao i svi njeni članovi. Ipak, krivičnom gonjenju bili su podvrgnuti samo viši rukovodioci i deo srednjeg rukovodećeg personala, kao i svi pripadnici ”Vafen SS” i čuvari koncologora. Iz zarobljeničkih logora SSSR osuđeni vojnici i oficiri ”Vafen SS” bili su amnestirani tek 1956. godine.

Međutim, mnogi zlonamerni kritičari i ”zaboravni” rukovodioci Trećeg rajha ovu činjenicu tumače na drugi način, tvrdeći da je SSSR na taj način narušio Ženevsku konvenciju zadržavši zarobljenike do tada. Istina je da su nemački zarobljenici iz sastava Vermahta (regularnih OS Nemačke), bili puštani kućama već sredinom 1949. godine. U SSSR je ostalo nekoliko hiljada pripadnika Vermahta i ”Vafen SS” koji su osuđeni pravosnažno za dokazana krivična dela, što je u potpunosti bilo u saglasju sa Ženevskom konvecijom. Isto to se radilo i na Zapadu, pa su neki od osuđenih tek sredinom šezdesetih godina puštani na slobodu. Pri tom se na Zapadu zaboravljaju ”Naređenje o komesarima” i ”Uputstva o tretiranju sovjetskih zarobljenika u zarobljeničkim logorima” koji su primer zločinačkog istrebljivanja zarobljenih protivnika.

Ako ste uspeli da stignete do kraja ovog teksta i bar trećinu ovih zamršenih naziva i podela zapamtili, autor vam izražava iskreno divljenje i zahvaljuje se na izdvojenom vremenu i strpljenju.