Čime i kako se ruska PVO suprotstavlja kolektivnom naporu Zapada da je nadmudri i savlada?

Nema vesti ili analize događaja u SVO, a da se ne spomene ruska PVO. Previše je primera i svedoka tome. Opšte je poznato da nijedna država na svetu, pa ni one najbogatije, ne mogu da u potpunosti zaštite svoj VaP.

Ipak, ako je neko otišao doktrinarno ispred drugih, to je, pre svega sovjetska škola PVO na kojoj je izgrađena i razvija se i ruska. U tekstu o ukrajinskoj PVO mogli smo da se u to uverimo.

Sredstva čije se trajanje meri decenijama ne samo da su efikasna, već se mogu i modernizovati, što nije čest slučaj kod skupih sistema. Prilagodljivost, mogućnost ugrađivanja novih tehnologija, pa i obračun s potpuno novim protivnicima, jesu osobine koje krase najveći broj ruskih (sovjetskih) sistema PVO. 

U ovom tekstu pokušaćemo da odgonetnemo koji je sledeći ruski korak u ovoj oblasti. Uz svu njihovu nepredvidljivost, ali i podrazumevanu nedostupnost podataka, čitalište nam neće zameriti pokušaj da na osnovu dosadašnjih iskustava bar pretpostavimo šta za rusku vojnu nauku znače iskustva SVO. 

Podsetimo se ukratko, formalnosti vezanih za ovaj vid oružanih snaga. Rusi zvanično ovaj vid zovu ”Воздушно-космические силы Российской Федерации” (Vazdušno-kosmičke snage RF, skraćeno VKS) i one predstavljaju jedan od tri vida Oružanih snaga.

Do 1998. godine PVO je bio samostalni vid. Tada se PVO spaja sa Ratnim vazduhoplovstvom i dobijamo novi vid oružanih snaga pod praktično istim imenom – VVS Военно-воздушные силы – Snage ratnog vazduhoplovstva, kraće-ratno vazduhoplovstvo). Nešto kasnije, 2010. godine, svi delovi PVO RV RF (četiri korpusa i sedam divizija PVO) preformirani su u 11 brigada Vazdušno-kosmičke odbrane.

Godinu dana posle toga, 2011. godine, tri brigade PVO RV ušle su u sastav novog roda Oružanih snaga – ”Войска воздушно-космической обороны” (Snage vazdušno-kosmičke odbrane – VKO). Godine 2015. RV objedinjuje se sa snagama VKO. U tako objedinjenom vidu izdvojen je poseban rod vojske – ”Войска противовоздушной и противоракетной обороны” (Войска ПВО-ПРО). 

Naglašavamo da KoV OS Ruske Federacije ima zasebnu PVO koja je, razume se, integrisana u snage PVO-PRO. Dok se PVO-PRO bavi zaštitom teritorije i važnih objekata, PVO KoV je, praktično frontovska komponenta zaštite iz vazduha u mestu i u pokretu. 

Šta je pokazala SVO? Najpre, ispravnost koncepta i doktrine, ali i nedostatke koje samo rat može da uoči. Pored toga i neprijatelj uči, pa je to izazov više da se testiraju intelektualni i tehnički kapaciteti jedne zemlje. Evidentno je da, što duže traje SVO, saveznici Ukrajine sve drskije i sa sve manje ustezanja šalju Ukrajincima precizno navođenu municiju koja nanosi i najveću štetu.

SAD isporučuju (nadoknađujući uništene, ali i povećavajući ukupan broj angažovanih) desetine lansera ”M142 HIMARS” sa vođenim projektilima. Stigli su i projektili ”ATACMS” koji se mogu lansirati sa ovih instalacija.

Uništena artiljerija zamenjuje se novom, vučenom i samohodnom, a uz zamene idu i desetine hiljada nevođenih projektila. Uz to, Ukrajina i dalje uspeva da proizvodi neke vrste naoružanja, a njen vojno-industrijski kompleks pokazao se žilavijim nego što su mnogi mislili.

Očigleno je da dosadašnji obim napada nije dovoljan da u potpunosti onesposobi i zaustavi proizvodnju. To je pak vezano i za dotur električne energije; uništavanjem kapitalnih čvorišta Ukrajina bi bila dovedena i u stanje humanitarne katastrofe, pa i o tome napadač mora da misli ako želi da zadrži formalno-pravne karakteristike SVO. Dakle, sve je u igri.

Istina je da zalihe koje Zapad šalje Ukrajini nisu  neiscrpne (one iz sovjetskih vremena su se odavno približile kritičnom minimumu); svejedno, i ruske snage PVO dejstvuju s povećanim opterećenjem, trošeći, kao i Ukrajinci, značajnu količinu vođenih raketa čija je cena prilično visoka. I pri tom naprezanju jedan deo ukrajinskih raketa ili BPL se provuče i stigne do svojih ciljeva (setimo se Kahovskog mosta u Hersonskoj guberniji, ali i drugih slučajeva). Jednostavnije rečeno, ruska PVO sreće se s dva problema:

1. Jedan deo protivničkih ubojnih sredstava probija barijeru ruske PVO i treba naći bilo kakav način da se ta barijera pojača.
2. Visoka cena raketa i složenost njihove proizvodnje. 

Šta to još Rusi nisu iskoristili i šta još imaju ”u rukavu”? 

Ne treba posebno naglašavati da je stražarsko-osmatračka komponenta treće dimenzije sada od životne važnosti i da po BPL i krilatim raketama mogu da dejstvuju sve vrste mitraljeza, a njih Rusi imaju više nego dovoljno, u kalibrima od 12,7 mm do 14,5 mm. Uostalom, to su i naša iskustva iz 1999. godine kada su zabeleženi slučajevi obaranja krilatih raketa dejstvom puškomitraljeza. 

Pogledajmo stoga malo bolje pomalo zaboravljenu oblast cevne PVO, one koja je maksimalno razvijena tokom Drugog sv. rata i posle njega (Rusi je zovu зенитная артиллерия). Najpre, cena artiljerijske municije je višestruko niža.

Međutim, i verovatnoća presretanja i uništenja cilja je značajno niža, posebno tačkastih i brzih ciljeva. To se može rešiti distancionim aktiviranjem granata po trajektoriji leta, na čemu aktivno radi nemačka kompanija ”Rheinmetall”. Ona je predstavila svoj novi kompleks malog dometa ”Skynex”. On koristi automat-top kalibra 35 mm koji koristi granate koje distanciono eksplodiraju duž trajektorije, povećavajući mogućnost pogotka. Stariji čitaoci će se setiti izraza ”karteč”. Ovo distanciono dejstvo najviše podseća na takav način rada artiljerije, samo što je, razume se, osavremenjeno i znatno preciznije Podsećamo da kod cevne PVO tog kalibra najpoželjniji je direktan, dakle, najteže izvodljiv, pogodak.

Ni Ukrajinci ne sede skrštenih ruku i pokušavaju da konstruišu nekoliko novih tipova oružja. Njihov vojno-industrijski kompleks, kako smo već naveli, nije u potpunosti razrušen. Izvršena je disperzija i sada Ukrajinci mogu da s više ambicije pristupe izradi svojih sistema.

Na ruku im ide i to što je jasno da je nemoguće izbaciti iz stroja i zaustaviti svu proizvodnju, a pri tom je značajan deo te proizvodnje iseljen u savezničke zemlje. Sa svoje strane konstruktori u SAD rade na projektu navođenih granata za topove do 20 mm. Znajući navike američkog vojnog kompleksa, sva je prilika da će ovako vođene granate biti skuplje od raketa. 

Ni Rusi nisu ostali po strani. Naprotiv. Moskovski zavod ”Pribor” razvio je granate kalibra 30 mm sa daljinskom detonacijom duž putanje. Za razliku od induktivnog sistema koji koristi ”Rheinmetall”, ruski sistem koristi daljinsko aktiviranje pomoću lasera! S obzirom da je reč o vrhunskom oružju, malo je podataka.

Pretpostavlja se da su tokom 2021. godine granate s distancionim aktiviranjem ušle u fazu državnih ispitivanja i da će, kada uđu u naoružanje na sredstvima ”BMPT” (боевая машина поддержки танков – borbena mašina za podršku tenkova) ”Terminator”, biti od velike koristi za trupnu PVO. Do danas pouzdanih podataka o tome nema. U trupi željno očekuju to sredstvo jer može koristiti svim vidovima OS RF.

Drugi sličan, perspektivan projekt je ”Derivacija PVO” kalibra 57 mm. Ovaj kompleks PVO treba da se bori protiv vazdušnih ciljeva daljinskim detonacijama duž putanje rafala. Prema onome što su ispitivanja pokazala, ovaj sistem pokazao se veoma uspešno protiv višecevnih bacača raketa, što znači da će biti realna i masovna opasnost za mnogohvaljeni ”HIMARS”.

Ima li Rusija još mogućnosti cevne PVO?

Da, i to prilično neočekivane. Prvo iznenađenje dolazi iz oblasti koja ne pripada PVO već artiljeriji!  Najpre, reč je samohodnom artiljerijskom kompleksu ”A-222 Bereg – obala”. U kalibru 130 mm on je formalno namenjen Ratnoj mornarici i nije do sada  primenjivan u SVO. Međutim, on u sebi krije veoma značajne potencijale.

Daljina gađanja je oko 23 kilometra, s vrlo visokom kadencom dejstva – do 12 hitaca u minuti. Pri tom se nalazi na točkovima što mu omogućava brzu dislokaciju, mada mu je u odnosu na guseničare prohodnost i stabilnost smanjena. Kada se primenjuje kao artiljerijski sistem, baterije sa tri i šest ”A-222 Bereg” mogu vrlo brzo da se premeštaju i nanose velike gubitke, povlačeći se odmah u dubinu borbenog poretka.

Za sada RM ima 36 takvih kompleksa. Ali, koliko su oni stvarno potrebni Mornarici? Primena protiv brodova protivnika? Da moguće je, ali je neuporedivo s mogućnostima protivbrodskih raketa. S druge strane, upotreba u KoV zakomplikovaće logistiku relativno retkim kalibrom – 130mm. 

Međutim, ”Bereg” ima jednu veoma značajniju mogućnost primene nego što je artiljerijska podrška kopnenoj vosci! Reč je o tome da u BK ovog sredstva ulaze i protivavionske granate ”A3-UZS-44” i ”A-3-UZS-44R”. Ova prva je opremljena distancionim upaljačem ”DVM-60M1”, a druga granata  ima čak i radarski navođeni upaljač ”AR-32”!

Kako funkcioniše vreme aktiviranja za sada je tajna. Ako se aktiviraju automatski, onda se mogu veoma efikasno primenjivati za uništavanje vazdušnih ciljeva svih tipova, na način kako je to zamišljeno u kompleksu ”Derivacija PVO”, pri čemu je moć granate kalibra 130 mm neuporedivo veća, a posledice eksplozije mnogo razornije.  

 
Šta je još veće iznenađenje za konstruktore sa Zapada? Granate ”A3-UZS-44R” koje se inače nalaze u BK,  kada gađaju protivbrodske rakete, imaju krug promašaja od samo osam metara, a kod aviona do 15 metara, što je sasvim dovoljno da unište cilj. Dakle, da bi uništio cilj, ”Bereg” mora da bude integrisan sa radarom i komandnim vozilom koji će ga navesti na cilj.

Glavno pitanje intergracije ”Berega” je dostupnost i efikasnost protivavionskih granata ”A3-UZS-44R” s radarskim upaljačima ”AR-32”. I ove granate jesu skupe, ali su jevtinije od raketa, a sam kompleks je teže otkriti. Ako se ne bi štedelo na toj municiji, onda bi se dogodio paradoks – da klasična obalska artiljerija na točkovima, bude jedan od najednostavnijih i najefektnijih načina zaštite posebno važnih objekata od napada BPL, artiljerije i VBR. 

Primera na ratištu za upotrebu te ideje ima mnogo. ”Bereg” bi mogao da na desnoj obali Dnjepra veoma efikasno zaštiti objekte i sredstva RM RF, kao i Zaparošku AES. Potencijalna zaštita sa šest takvih kompleksa, integrisanih s drugim sredstvima PVO, dokazano omogućuje punu zaštitu važnih objekata. Pri tom ne treba zaboraviti da je to i rasno artiljerijsko oružje koje u trenutku može da promeni svoju namenu. Za četiri minuta šest ”Berega” mogu da ispale 240 granata, praveći pravi čelični orkan.

 Ovo nije neka novost, samo se trebalo setiti i izvući je iz muzeja. Još za vreme Drugog sv. rata upaljači aktivirani radarom bili su vrhunska tajna i vrlo efikasno oružje američke flote. Čak je bilo zabranjeno da se koriste nad kopnom, da ne bi kojim slučajem pali neprijatelju u ruke. Ova granata umnogome je spasila London i američku flotu, a da Nemci nisu do kraja rata saznali šta to s neverovatnom preciznošću pogađa i ruši njihove avione. Istina je da su Nemci, i ne znajući za ovaj izum, radili na sličnom rešenju, ali s manje uspeha. 

No, ni to nije sve kada je reč o dodatnim mogućnostima jevtinije i masovnije PVO!

Poznate, višedecenijske artiljerijske kupole-moduli ”AK-130”, neizostavni deo svih sovjetskih brodova, pa i raketnih čamaca i katera, poslužili su za razradu kompleksa ”A-222”. Oni takođe veoma efikasno mogu da dejstvuju po vazdušnim ciljevima navođeni radiolokaconim stanicama s brodova ili iz posebnih modula.

Za razliku od ”Berega”, koji s mnogo više opreme mora da otkrije cilj, pravi primerak sovjetske škole ”AK-130” treba samo da ima uvežbanu posadu, odnosno nišandžiju i da efikasno deluje protiv malih i brzih ciljeva. Jedna od njegovih uloga na brodovima bila je (i ostala) do pojave ”Kaštana” (brodske verzije ”Pancira”) da presreće niskoleteće protivbrodske rakete, što i sada čini, uključivši u svoje ciljeve i morske dronove.

Ovo što smo naveli je samo deo mogućnosti arsenala OS Ruske Federacije, onaj koji su hteli (iz svojih razloga) da prikažu. Ono što nisu prikazali, što je još u razradi kao ideja, čime se sve još može zaustaviti opasnost iz vazduha, možemo samo da zamišljamo…ili da sačekamo dalji tok SVO.