Šta se dešava sa ukrajinskom PVO?

Nedavno smo dotakli tu temu pišući o raketi zemlja-vazduh ”S-200” kao balističkom oružju, pa da ukrajinskoj PVO posvetimo više pažnje. Na početku SVO Ukrajinci su imali dovoljno moćan sistem, bar na papiru.

Već pre prvih sukoba 2014. godine učinjeni su uspešni napori da se  uvežu sa sistemima izviđanja, osmatranja, uzbunjivanja i kontrole VaP koje je uspostavio NATO putem svoje satelitske mreže, avaksa i specijalizovanih izviđačkih aviona, kao i radarskom mrežom dugog dometa.

Tako su ukraijnske jedinice na terenu dobile i dobijaju vrlo efikasan nadzor ruskih vazdušnih i drugih aktivnosti, što se odražava na ukupnu situaciju na terenu. Zatim su počela da stižu i bojeva sredstva zapadnog porekla. Ukrajina je, de facto, postala ”gostujuća” članica NATO, što je posebna priča. 

PVO Ukrajine podeljena je po njihovoj formaciji na dva dela:

1. PVO Ratnog vazduhoplovstva. Ona služi za zaštitu VaP i važnih objekata.
2. PVO Kopnene vojske. Osnovni zadatak joj je zaštita žive sile i sredstava na polju bitke.

Praksa je pokazala da je to, u suštini, jedinstven sistem sa načelnom podelom, tako da PVO RV pokriva srednje i velike daljine, a PVO kopnene vojske bliže polje dejstva. Svoje zone odgovornosti imaju (imala su) i plovila, pa je PVO RM integrisana u ova dva osnovna dela. 

U naoružanju PVO RV prema ukrajinskim podacima iz 2022. godine nalazili su se:

• ”S-300” raznih modifikacija”, modernizovana ”S-125 Pečora”, ”Buk M-1” i cevna samohodna oružja ”ZSU-23”. Poreklo je sovjetsko.
• Avioni (lovci presretači) ”Su-27” i ”MiG-29” naoružani raketama AA ”R-60”, ”R-73” i ”R-27”, kao i arsenalom sredstava za dejstvo u režimu vazduh-zemlja i vazduh-more. Oni su takođe sovjetskog porekla
• Radarski sistemi raznih dometa i namena i druga komunikacijska oprema. Oni su različitog porekla.   

PVO Kopnene vojske, prema poslednjim dostupnim podacima (pošto se oni iz razumljivih razloga menjaju), imala je više od 80 raketnih kompleksa različitih tipova, uz korišćenje cevne artiljerije i hibridnih sistema.

• ”MIM 104 PATRIOT” (SAD).
• ”S-300  PMU/PS/PT/V1” (SSSR).
• ”BUK M-1” (SSSR).
• ”S-125” (SSSR).
• ”MIM-23 Hawk ” (SAD – dostavljen iz Španije).
• ”IRIS T SLM” (Nemačka).
• ”NASAMS – II” (Norveška/SAD).
• ”ASPIDE” (Italija/Švajcarska).
• ”9K 330 TOR M” (SSSR).
• ”9K 22M2 OSA – AKM” (SSSR).
• ”Crotale” (Francuska).
• ”2K 22 Tunguska” (SSSR).
• ”Pancir S-1” (Rusija).
• ”Gepard” (Nemačka).
• ”ZSU 23/4 Šilka” (SSSR).
• ”M1097 Avenger” (SAD).
• ”Stormer HVM” (Velika Britanija).
• ”9K35 Strela 10M” (SSSR).
• ”VAMPIRE” (SAD -el. sredstvo protiv BPL).
• ”FIM-92 Stinger” (SAD).
• ”Starstreak” (Velika Britanja).
• ”Mistral” (Francuska).
• ”Piorun” i ”Grom” (Poljska, prenosni laki raketni sistemi).
• ”9K38 Igla” (SSSR).
• ”9K310 Igla -1” (SSSR).
• ”EDM4S-UA” (Litvanija).
• ”S-60” (SSSR – cevna PVO).
• ”ZU 23/2” (SSSR-cevna PVO).
• ”ZPU-2 ” (SSSR – cevna PVO).
• ”ZPU-1”  (SSSR – cevna PVO).

Nekada je pojam ”na čuvanju” imao vrlo ograničeno i jasno značenje. Na čuvanju su bili sistemi koji ne pripadaju više prvoj borbenoj liniji, ali mogu da se, u slučaju rata, dekonzerviraju ili upotrebe kao mete na vežbalištima.

Sva navedena oružja su, po svoj prilici, skinuta ”sa čuvanja” i koriste se, samo što za neke od njih nemamo dokumentovanih dokaza. Reč je o sledećim sredstvima:

• ”S-200 Angara/Vega/Dubna” (SSSR).
• ”2K11-Krug” (SSSR).
• ”2K12M3 KUB M3” (SSSR).
• ”2K12 2D Kvadrat 2D” (Ukrajina).
• ”KC-19” (SSSR -cevna artiljerija).
• ”61-K” (SSSR-37mm automatska cevna artiljerija).
• ”ZPU-4” (SSSR – četvrorostruki mitraljez 14,5mm).
• ”Strela-3” (SSSR).
• ”Strela-2M” (SSSR).

Sistematskim dejstvom (”demilitarizacijom”) ukrajinska PVO je gotovo urušena i održava se ”na aparatima” zahvaljujući stalnom prilivu informacija u realnom vremenu od strane saveznika iz NATO.

Najteže udarce doživela je početkom SVO, a zatim, kako su joj otkrivana taktička dejstva, na više načina: slanjem BPL, mamaca i lažnih meta, iznurivanjem odbrane, iscrpljivanjem rezervi ubojnih sredstava, ali i napadima pomoću raketa od kojih, praktično, nema odbrane, a na koje su Ukrajinci morali da dejstvuju i troše sve dragocenije rakete.

S početka prošle jeseni, kada je bilo očigledno da je situacija kritična, počeli su da stižu savremeni, ali i stariji PVO kompleksi sa Zapada, kao i ubojna sredstva za njih. Svejedno, takva pomoć nije bitno uticala na zatečenu situaciju, a produžetak slanja postao je teži ili nemoguć.

Razloga ima mnogo, ali su svakako najvažniji oni da države-donatori najbolja sredstva čuvaju za sebe jer imaju ograničen broj ili ih više nemaju ”na čuvanju”. Reklo bi se, ipak, da je najvažniji razlog taj što ruska industrija neometano može da povećava svoju proizvodnju i lako nadoknađuje neumitne gubitke, dok je većina nekada prestižnih ukrajinskih zavoda i pogona razrušeno.

Uostalom, namenska industrija SSSR snabdevala je pola sveta takoreći, pa nije čudo da je bila spremna za ovakve izazove. Ona i sada redovno izvršava svoje izvozne ugovore. Podsetimo i na činjenicu da brojne jedinice PVO Ukrajine usled zamršenih društvenih okolnosti (da ne upotrebimo teži izraz) nisu godinama imale nijedno vežbovno bojevo gađanje. To je svakako uticalo na spremnost posada, ali i na odnos prema „sredstvima na čuvanju’’.

Kao što se može videti, od zapadnih saveznika Ukrajinci su dobili različite komplekse. Ipak, osnovu njihove PVO i dalje čine sistemi iz sovjetskog vremena: ”S-300”, ”Buk” i ”Tor-M1”, uz lake prenosne sisteme.

Međutim, rezerva raketa za komplekse ”S-300” (kojih ima u nekoliko modifikacija) neumoljivo se troši pre svega zbog kombinovanih ruskih napada čiji intenzitet se ne smanjuje. Štaviše, rojevi BPL su ti koji su najveći ”potrošači” ukrajinske PVO jer ih je teško oboriti, a izazivaju nesrazmerno veliku štetu zbog čega, na prvi znak njihove pojave, PVO mora da reaguje.

Da je dogorelo do nokata svedoči činjenica da su Bugari dali saglasnost da besplatno predaju Ukrajini neispravne rakete za ”S-300”. Politički i vojni vrh Ukrajine smesta se saglasio i s takvom ”donacijom”, računajući da će moći nekako da im povrate borbenu gotovost.

Pored toga, Bugari su Ukrajincima dostavili i radar dalekog dometa. Na takvim ”parčićima” Ukrajinci pokušavaju da učvrste i sinhronizuju integrisani sistem PVO. Taj pokušaj integracije i konsolidovanja sistema PVO, razume se, pažljivo prate stručnjaci NATO, što dokazuje da je Ukrajina zaista jedan veliki poligon za ispitivanje kako sredstava, tako i postupaka.

Uprkos činjenici da se u raznim ukrajinskim pogonima radi na svojoj verziji rakete za ”S-300”, satelitsko izviđanje je pokazalo da one najčešće eksplodiraju već na početnoj trajektoriji. Instruktori i mentori iz sastava NATO nerado priznaju da bez integrisanog sistema PVO je gotovo nemoguće organizovati efikasnu odbranu.

Stoga SAD pokušavaju da preplave i zasite ukrajinske trupe prenosivim raketnim sistemima ”Stinger” i njegovim analognim licencama. Međutim, njihov domet je do četiri kilometra visine i tu se njihova moć završava. Ni sistemi za blisku borbu koje isporučuje NATO ne mogu da savladaju rojeve raketa i dronova koji se obrušavaju kako na prvu borbenu liniju, tako i na pozadinu.

Zbog čega su sistemi ”S-300” toliko važni za PVO Ukrajine? Napomenuli smo na početku teksta da su ih Ukrajinci pravoremeno informaciono uvezali sa zapadnim sistemima nadgledanja, javljanja i uzbunjivanja. Avioni kao što su ”Avaks” ili ”Global Hawks” koji lete nad neutralnim vodama Crnog Mora daju u realnom vremenu podatke Južnom krilu OS Ukrajine, pa ih bar na vreme uzbunjuju.

Rusi su protiv ovako pripravne odbrane primenili novu taktiku – rakete i BPL kreću se do sada nepredvidim trajektorijama, menjajući smer kretanja, što značajno otežava rad posada PVO. Pri tom „podižu“ i stratešku avijaciju koja je opasnost sama po sebi, pa organizaciju odbrane čini još složenijom.

Situacija za Ukrajinu kada je reč o PVO može se okvalifikovati kao bliska kritičnoj.

Nerealno je očekivati da se uspostavi integrisana, ešelonirana odbrana nad celom teritorijom. Sada je najveća briga Ukrajinaca da odbrane reone pristaništa u Odesi i Nikolajevu, jer skupu i tešku tehniku ne mogu dostavljati železnicom (pored gabaritnosti, u pitanju su lako uočljivi i unosni ciljevi što se više puta do sada dokazalo).

Treba takođe štititi centre odlučivanja u oblasti glavnog grada, tako da trupama na frontu ne ostaje gotovo ništa osim lakih prenosnih sistema i cevne artiljerije. Ostaje im da se snalazi kako ko zna i ume. Zvuči možda kao manipulativni izraz u medijskom ratu, ali je tako. U zavisnosti od snalažljivosti lokalnih komandanata dejstvuje i frontovska PVO.   

Kada su tokom zime 2022/23 počeli da stižu dugo traženi savremeni raketni kompleksi, smesta su postali prvorazredni ciljevi za rusku stranu i razvijanje i proveru njihovih napadnih taktičkih metoda. Posebno je odjeknula operacija uništavanja sistema ”Patriot” (”majski masakr u Kijevu”), kada su neki lanseri, napadnuti rojevima BPL, salvama ispaljivali sve svoje rakete i bivali uništeni.

Strani partneri (nezavisno od medijskog pritiska) imaju realan problem: ukrajinske posade nemilice ispaljuju rakete i granate na svaki cilj za koji smatraju da ih ugrožava i ubrzano troše dragocene zalihe. Postoje dva načina da se taj problem reši: ili slati Kijevu iz svojih rezervi sisteme sa zaliha, ili aktivirati davno povučena sredstva.

I jedan i drugi način su složeni jer ovih, najnovijih, nema mnogo i svi ih čuvaju za sebe, a ovi drugi su daleko od tražene efikasnosti. Postoji, naravno, i treći način: da Ukrajinci promene taktiku i pokušaju da racionalnije deluju s onim što imaju, ali ne pitaju se samo oni, jer Rusi su ti koji odlučuju kad će i koliko napasti.

Donedavno je ukrajinsko rukovodstvo polagalo velike nade u sistem ”Patriot” (tako je bilo i sa ”Leopardima” i ”Čelenčerima”). Međutim, broj sistema koji su dobili je objektivno mali i za sada se ne vidi izgledna namera da se ta pomoć poveća. Pri tom značajnu ulogu ima i to što ”Patrioti” ne samo da nisu svemogući, već svaki uspešan napad na njih ima višestruke vojne i moralne posledice. Dokumentovano je uništenje dela te pomoći.

Amerikanci, Nemci i ostali saveznici, mogli bi nekako da izdvoje još nekoliko baterija. Nemci su pri tom obećali dve lansirne rampe ”Patriot”. Samo dve! I drugi savremeni sistemi (”NASAMS”, ”IRIS-T”, ”SAMP/T”, itd), imaju slične probleme kada je reč o količinama jer, objektivno, slanje tih oružja u Ukrajinu pogoršaće PVO zemalja koje to šalju. Potrebno je pokrenuti proizvodnju, a za nju treba vremena, novca, kvalifikovane radne snage, itd.  U međuvremenu, SVO ne prestaje.

Možda je najbolja slika realnog stanja ograničenih mogućnosti slanja pomoći (pa prema tome i bojevih sposobnosti PVO Ukrajine) slanje ”MIM-23 HAWK” iz Španije, kada su Španci poslali lansere za dve ili tri baterije.

I druge države su obećale da će povući sa čuvanja svoje rezerve ovu raketu…samo što treba podsetiti da je ona vršnjak rakete ”SA-2 Dvina” i da je njena proizvodnja prestala još pre 23 godine. Litvanija je krajem juna prihvatila da Ukrajini prebaci dva ”NASAMSA”, a još četiri su obećali Amerikanci… i to bi bilo to. Za sada.

Najveći problem su, naravno, rakete. Na samom početku SVO je ciljanim udarima uništila ogromnu količinu skladišta sa raketama i dopunskim punjenjima za sisteme sovjetske proizvodnje. Pored toga, od saveznika stižu rakete najrazličitijih vrsta.

Njima treba ovladati, obučiti posade, tehničko osoblje, upoznati se sa tt osobinama kako bi iz njih izvukli maksimalnu korist, itd. A za to treba vreme i – mir. Ukrajinci uče na najteži način. Ni zapadni saveznici nisu baš radi da tome svedoče jer je njihova računica tačna i – nepogrešiva. Oni odlično znaju koliko raketa mogu da pošalju, a kojom brzinom ih Ukrajinci troše – i kada će doći trenutak kada više neće imati šta da im pošalju.

Taj postupak se u metodologiji istraživanja zove ekstrapolacija trenda. Na osnovu dosadašnjih pokazatelja predviđa se kriva budućeg razvoja situacije, a ona je u ovom slučaju izvesna. Jednostavno, ovde je u pitanju nauka, ni manje ni više.

Jasno je da će, kad – tad, morati da se sedne za sto i pregovara (dok još ima s čim), inače, sedanje za sto neće više biti zbog pregovora.