Na festivalu „Sergej Bondarčuk“ u Moskovskoj oblasti 2007. godine bili smo u prilici da odgledamo izvanredan dokumentarni film pod nazivom „Galina Šurepova – čovek amfibija“ („Галина Шурепова – человек амфибия“, autora Alekseja Maljočkina).
Bilo je to prvo javno pokazivanje ove vrste aktivnosti u SSSR, odnosno Rusiji. U njemu je prikazan život i rad jedinstvene osobe na svetu, žene koja je umela da komunicira s delfinima, obučavajući ih u jednom od zaliva Sevastopolja.
Program je vođen pod maskom zabave u akva-parku, pa čak ni verzirani posmatrač nije mogao da pretpostavi kakva je prava uloga ove žene i šta sve ti delfini mogu…a mogli su mnogo. U to vreme SSSR je bio izuzetno dobro bezbednosno zaštićen, pa nije čudo što se nije moglo proniknuti u ovaj program.
Tek kasnije, posle nekoliko atraktivnih operacija i neočekivanih iznenađenja za obaveštajce NATO, počelo je da se naslućuje šta se to dešava u tada nedostupnoj bazi. Eto motiva da se pozabavimo ulogom delfina u zadacima ratne mornarice.
Podsetimo se pre toga onoga što svi znamo: delfin je vodeni sisar, srodnik kita. Opšte poznato je da je veoma inteligentan, da veoma rado i lako sklapa poznanstva i prijateljstva s ljudima.
Za razliku od većine životnja, ima izraženo saosećanje i radost u druženju, nešto što ni mnogi ljudi nemaju. Njegovo ime inače potiče od starogrčke reči δελφίς – delphis, koja znači „s matericom“, odnosno – „riba s matericom“. Reklo bi se, metaforično, da je to neki naš daleki predak kome se nije izlazilo iz vode.
Svojstva delfina vojska je odavno uočila i počela je da ih aktivno obučava i koristi za svoje potrebe. Tako trenirani delfini zvanično se vode kao borbeni delfini. Najpre su počele da ih koriste mornarice dve najveće svetske sile – SAD i SSSR radi otkrivanja mina, ili u samoubilačkim zadacima uništavanja neprijateljskog brodovlja.
Šta sve mogu borbeni delfini?
Delfini imaju savršen ehosonar, koji do sada ljudska tehnologija nije uspela da proizvede, niti da dosegne njegova svojstva. Zato su oni sposobni da otkriju mine u najtežem podmorskom reljefu. Za njih ne postoje eho-senke ili mrtvi uglovi, jer se kreću prema svom sonaru, a ne prema unapred zadatom (i ograničenom) programu. Pri tom imaju izvanredan vid i nemaju problem orijentacije u mutnoj ili tamnoj vodi.
Štaviše, oni mogu da zarone do dubina koje su ljudima nedostupne. Kada je reč o tome da li delfini mogu da ubiju čoveka, mišljenja su podeljena. Jedni tvrde da su osećanje druželjubivosti i odsustvo ubilačkog instinkta dominantni kod delfina, za razliku od kitova ili sivih foka koje mogu da raspore ronioca u deliću sekunde.
Međutim, iskustva i nezvanični podaci tvrde da se i tome delfini mogu naučiti, pa mogu jednim udarcem repa polomiti kičmu čoveku u vodi. Znajući za nemilosrdnost i nehumanost borbene taktike, nikoga ne bi trebalo da iznenadi i to da su delfini dresirani za takve potrebe. Čemu inače otkrivanje uljeza u luci, u blizini dragocenih brodova i objekata?
Ko se prvi dosetio da ove plemenite životinje koristi u ratne svrhe? Već u XIX veku Emanuel Nobel (Emanuel Ludvig Nobel) došao je na tu ideju. O kome je reč? Šveđanin, rođak daleko slavnijeg Alfreda Nobela, rođen je u Sankt Peterburgu, Ruska Imperija, 1859. godine. Svoju sudbinu vezao je za Rusiju. Kada je 1899. godine dobio državljanstvo Rusije, počeo je prvi u Imperiji da proizvodi dizel-motore u svojoj fabrici. Uspeo je da konstruiše motor sa obratnim smerom elise (reversni), pa je taj motor istisnuo u potpunosti parne mašine.
Od 1912. godine počinje da u svojoj novoj fabrici „Noblessner“ proizvodi podmornice. Rusiju napušta u leto 1918. godine pošto su mu konfiskovali svu imovinu i umire u Švedskoj. Njegova ideja bila je zaboravljena gotovo ceo vek. Tek pedesetih godina prošlog veka, kada se naglo razvijaju podvodna sredstva svih veličina, namena i pogona (uključujući i bešumne), neko se dosetio da bi trebalo iskoristiti odavno poznata svojstva delfina – i trka je počela.
Delfini u Ratnoj mornarici SAD
Američka ratna mornarica već 1960. godine počinje program sa dresurom delfina i morskih lavova, radi ojačanja odbrane obale i priobalja. Program je nazvan „U.S. Navy Marine Mammal Program“. Sprovođen je u velikoj pacifičkoj bazi San Dijego u Kaliforniji. Dresirani „polaznici“ tog programa korišćeni su u Prvom i Drugom zalivskom ratu, kada je angažovano oko 75 delfina za razne zadatke.
Ratna mornarica je sprovela veliki broj eksperimenata da bi se uverila koja vrsta životinja je najpovoljnija za tako specifične zadatke. Ispitano je 19 vrsta, među njima ajkule, pa i ptice. Zaključeno je da su kljunasti delfini (Tursiops truncatus, jedna od tri vrste delfina) i morski lavovi najpogodniji za obuku i izvršenje zadataka. Utvrdili su ono što sada ceo svet zna – ove životinje poseduju jedinstven ehosonar koji im omogućava eholokaciju predmeta za koji su dresirani da ga pronađu.
Morski lavovi imaju savršen vid pod vodom što im omogućava otkrivanje diverzanata i njihovo uništavanje. Godine 2007. Ratna mornarica SAD potrošila je 14 miliona dolara na obuku morskih sisara. Pri tom su oni uspešno izvodili zadatke otkrivanja mina, ali i popravki podvodnih objekata.
Obuka ovih životinja uključivala je nalaženje mina, otkrivanje diverzanata, nalaženje i uništavanje podmornica metodom kamikaza. Bilo je predloga da se na njih nakači hidrolokaciona oprema. Predstavnici US Navy izričito naglašavaju da nikada nisu obučavali morske sisare da nanesu zlo ljudima, ili da nose oružje kojim bi uništavali neprijateljske brodove.
Mnogo toga je, usled pritiska raznih udruženja za zaštitu životinja otkriveno, ali mnogo toga je i ostalo pod znakom pitanja. Godine 2005. u novinama se pojavila informacija da američka Mornarica (US Navy) trenira delfine na jezeru Pontčartrejn (Lake Pontchartrain). Jedan od delifina pobegao je za vreme uragana „Katarina“, što je pres služba Mornarice odbacila kao laži, iako su brojni očevici to dokumentovali fotografijama.
U bazama za obuku angažovani su veterinari, visokokvalifikovani morski biolozi, ali i hirurzi za sisare. Svi oni neprekidno posmatraju ponašanje životinja, tako da mogu da smesta reaguju za slučaj potrebe. Oni se staraju o njihovom zdravlju, kondiciji, specijalnoj ishrani i rasporedu treninga.
Kako to formacijski izgleda?
Delfini i morski lavovi podeljeni su na pet jedinica koje se nalaze u sastavu Flote morskih sisara. Jedna grupa specijalizovana je za pronalaženje i otkrivanje ljudi (ronilaca, ali i žrtava havarija, odnosno morskih nesreća), tri jedinice su obučene za otkrivanje mina, a jedna za otkrivanje drugih objekata.
Zadatak brzog reagovanja ove Flote sastoji se u tome da određenu jedinicu u što kraćem roku prebace na krizno mesto. Delfini i morski lavovi obučavaju se mnogo taktičnije, na višem nivou komuniciranja nego kada se to radi s policijskim ili lovačkim psima. Oni takođe dobijaju nagrade (ukusnu ribu), kao podsticaj za pravilno ispunjenje zadatka.
Borbeni delfini u SSSR i Ruskoj Federaciji
Sovjeti su 1965. godine formirali naučno-istraživački centar na obali Crnog mora. U njemu su izučavali ponašanje i vojnu upotrebu morskih sisara. Prvi načelnik bio je zaslužni majstor sporta u gnjuranju, komandir odreda izviđača za vreme Drugog sv. rata, kapetan prve klase V.A. Kalganov (Калганов, Виктор Андреевич). Centar se nalazio u Kozačkom zalivu (Казачья бухта) u Sevastopolju. Jedan od glavnih specijalista već od 1968. godine bila je pomenuta Galina Šurepova. Ona nije bila samo veliki poznavalac delfina; po svojim osobinama (kapacitet pluća, anatomija, psihofizičke predispozicije), moglo bi se reći da je bila gotovo vodozemac, jer je u vodi mogla mnogo duže da se zadrži nego najbolji ronioci ili plivači. To joj je omogućavalo da se lakše zbliži s delfinima i duže boravi s njima. Borbeno osposobljeni i utrenirani delifini korišćeni su zvanično od 1975. godine u „102. OB PDSS“ („Отряд борьбы с подводными диверсионными силами и средствами – Odred borbe protiv podvodnih diverzanata i sredstava“).
Početkom devedesetih ovaj program je, kao i mnogi drugi, prekinut. Godine 2000. pojavila se vest da su delfini iz sevastopoljskog delfinarijuma prodati Iranu (!). U stvari, u Iran (na ostrvo Kiš) prešao je morski cirkus sisara „Akvamarin“ koji je dotle služio u akvaparku kao maska za obuku. U oktobru 2012. godine publikovano je da će Ratna Mornarica Ukrajine obnoviti program pripreme borbenih delfina na istom mestu u Sevastopolju.
Dve godine kasnije, 26. marta, samo osam dana posle proglašenja sjedinjenja AP Krim s Ruskom Federacijom, komanda Ratne moranice Rusije saopštava da u svoju službu uklljučuje krimske borbene delfine. Devetog marta 2016. godine na sajtu državnih nabavki pojavila se narudžbina za kupovinu pet delfina za potrebe ministarstva odbrane RD. U opisu narudžbine pisalo je da delfini treba da budu između tri i pet godina starosti i da treba da stignu u bazu do prvog avgusta iste godine.
Borbena prostorija Crnog mora je veoma složena i o njoj smo već pisali. Mnogo uvala, limana, plićaka, podvodnih grebena stvaraju mogućnost neprimetnog pristupa diverzantskih grupa. Stoga nije čudo što je ruska Ratna mornarica ponovo „mobilisala“ delfine kao najpogodnije za takvu vrstu zaštite.
Nije Crnomorska flota jedina koja koristi morske sisare kao respektabilnu pomoć u zaštiti važnih sredstava i objekata. Prema saznanjima obaveštajaca Velike Britanije, Severna flota RM koristi bele kitove (beluge) i foke. Nezvanični podaci, na osnovu satelitskih snimaka, svedoče da je u zalivu Sevastopolja korišćeno tri do četiri delfina, da bi naknadno bilo ustanovljeno da njih ima više od sedam.
Pojačanje sastava usledilo je sa sve češćim provokacijama i diverzantskim napadima s ukrajinske strane. Osnovni zadatak delfina je da otkrivaju ronioce-diverzante, što je za njih veoma lak zadatak. Prosečna brzina delfina je 37 km/h, pa im nijedan diverzant ne može pobeći. Eto, ni bez njih ne može proći SVO.
Treba napomenuti da nisu američka i ruska flota izuzetak i jedine koje koriste delfine u ratne svrhe. Pre njih su Šveđani koristili ove morske sisare za odbranu akvatorije. Smatra se da se delfini nalaze u aktivnom sastavu Izraela i Južne Koreje, dok za njihovo korišćenje u drugim flotama (Severna Koreja, Iran, Meksiko), podataka nema.