Lisičija rupa

Kada zapuca i najhrabriji bi se sakrili u mišju rupu, kada bi moglo. Oni, spremniji, to rade drugačije. Iskopaju privremeni rov (ako taktička situacija nalaže) za nužnu odbranu i nastavljaju dejstvo.

O takvom zaklonu, njegovom kvalitetu i trajnosti samo ime sve govori: to je pojedinačni, kratkotrajni, najčešće improvizovani zaklon. U njega mogu stati i dva, retko tri ili više vojnika. Te rupe nisu povezane tranšejom s drugim sličnim zaklonima, jer se (načelno) ne predviđa duže zadržavanje na tom položaju.

Ukoliko se tu i zaustavi, jedinica mora da napravi trajnije i uređenije zaklone poznatih fortifikacijskih standarda. Takav zaklon poznat je odavno, ali tek u poslednjim decenijama dobio je veoma popularan naziv – ”lisičija rupa” ili Foxhole.

Gotovo da nema američkog filma s tematikom iz Drugog svetskog i kasnijih ratova, da se lisičija rupa ne pojavljuje u raznim prilikama, najčešće ovim koje su opisane. Pažljivi gledaoci serije ”The Band of brothers” mogli su da ih detaljno upoznaju tokom nekoliko epizoda posvećenih bici u Ardenima.

”Lisičija rupa” ima i zvanični naziv: odbrambeni borbeni položaj (DFP-Defensive fighting position). Nadimak su mu dali Amerikanci, ali sam zaklon nisu oni izmislili! Nezavisno od toga što su se ratnici od davnina na razne načine ukopavali, ovde je reč o inžinjerijskom objektu koji je izazvan upotrebom naprednog oružja u oba svetska rata, posebno ubistvenog dejstva artiljerije. Na tako uređene položaje zapadni saveznici naišli su u libijskoj pustinji. Oni su bili izum italijanskih vojnika, pa su dobili ime po gradu kod koga su prvi put viđeni u većem obimu – ”Položaji Tobruk” (Tobruk positions).

Zašto baš pustinja, a ne evropsko ratište? U pustinji nema prirodnih zaklona, pa je imperativ bilo ukopavanje u svakoj prilici. Inžinjerci su ovaj zaklon definisali kao ”malu jamu koja se koristi za zaklon obično jednog ili dva borca, iskopanu tako da se iz nje može efikasno dejstvovati”. 

Pored naziva koji se sam nametnuo (poznato je da lisice kopaju mnogo rupa često i sa više  izlaza), Amerikanci su u vojni sleng ubrzo uveli još nekoliko naziva. Kopnena vojska ih je jednostavno nazvala ”fighting position” (borbeni položaj), ali i ”rendžerski grob” (Ranger Grave). Marinci su za nju koristili samo naziv ”fighting hole”. Australijanci su bili nešto duhovitiji pa su je nazvali ”pištoljski položaj” (gun-pit), dok su Novozelanđani istu tu rupu nazivali ”fighting pit”. Kao što vidimo, nije bilo velike razlike u nazivu ovog zaklona.

Britanci i Kandađani su koristili nekoliko srodnih pojmova (slit trench ili fighting trench). Nešto zvaničnije zvučao je akronim ”SANGAR” (sandbagged fire position above ground – vatrena pozicija sa vrećama peska iznad zemlje), ali svi ti nazivi su se svodili na jedno isto: zaklon ili rov dovoljno dubok da se iz njega može dejstovati iz stojećeg stava. Najlakša za rad i najbrže iskopana varijanta lisičije rupe bila je ona koja podseća na naš streljački zaklon u ležećem stavu. Takav plitak rov, potpuno privremen i iznuđen, dobio je naziv ”Shell Scrape” (ogrebotina od granate). 

Tokom borbi u Severnoj Africi (1942-43. godine), Amerikanci su najviše koristili ”shell scrape” jer se takav zaklon najbrže mogao iskopati usled lakoće materijala; na ravnoj površini pustinje dovoljno je štitio od mitraljeskih rafala koji su kosili nisko nad zemljom. Ako je nekome nejasan izgled ovakvog zaklona, neka se seti već spomenutog streljačkog zaklona za ležeći stav koji je propisivalo PS JNA.

Pokazalo se da je to rešenje veoma nepouzdano i iznuđeno, kratkotrajno, jer nije štitilo od gelera, a pogotovo ne od napada tenkova koji su mogli da samelju pešadiju u takvim ”zaklonima”. Vojnici su brzo morali prihvatiti činjenicu da će morati malo dublje da kopaju, da ulože više znoja kako bi sačuvali život. Za promenu dotadašnje prakse retkog ili nikakvog ukopavanja presudna je bila bitka kod Kaserininog prolaza (Battle of Kasserine Pass) početkom 1943. godine u zapadnom delu centralnog Tunisa. Tada je konačno usvojena konfiguracija koja je do danas ostala neizmenjena: ”lisičija rupa” omogućuje vojniku da se bori iz stojećeg stava.

Kada situacija nalaže i mogućnosti dozvoljavaju, vojnik ”lisičiju rupu” može proširiti pri dnu, napravivši ono što se u našoj terminologiji zove ”podgrudobranski zaklon”. Od polovine rupe produbi se prednja strana zaklona kako bi vojnik mogao da se sklupča na dnu, štiteći se od artiljerijske vatre ili tenkovskog napada. 

Osim u ekstremnim zimskim uslovima, ”lisičije rupe” su mogle da se spoje tako da dva susedna vojnika mogu pomoći jedan drugom ne izlazeći iz njih. Takođe, postoji mogućnost da budu i dublje od stojećeg stava, kada se na dnu napravi jedan ili više stepenika. Oni služe da vojnik kada zatreba, s njih osmatra i dejstvuje, ali i da se skloni od nataložene vode i blata.

Takođe, takav zaklon može imati još jedan podgrudobranski iskop u koji bi, u krajnjem slučaju, vojnik mogao da šutne ili ukloni ubačenu ručnu bombu neprijatelja. Kada su shvatili značaj ovakvih pojedinačnih zaklona, vojnicima nije teško palo da se dohvate ašovčeta i njime sebi olakšaju, pa i spasu život. 

Temeljni Nemci, koji su značajan deo rata proveli braneći se u Severnoj Africi, ali i kasnije u Evropi, pravili su ”lisičje rupe” od betonskih elemenata. Njihov zvanični naziv bio je ”Ringštande” ( Ringstände – kružno, prstenasto postolje). Saveznici su nastavili da ih zovu ”Tobruk”. Nemci su imali običaj da na vrh takvih skloništa stavljaju i kupole sa otpisanih francuskih tanketa koje su služile za ličnu zaštitu; vojnik je mogao da dejstvuje zaklonjen od streljačke municije i parčadi granata.

Takve zaklone pravili su i Vijetnamci. Na stranicama naših novina krajem šezdesetih, kada su intenzivirana bombardovanja, mogli su se videti tipski zakloni. Oni su bili ukopani na svakom koraku – na trotoarima, u parkovima, i pravljeni su od fabrički izlivenih elemenata koji veoma podsećaju na velike kanalizacione cevi. Po pravilu su imali i poklopac. U slučaju iznenadnog napada, u najkraćem roku mogli su se u takav zaklon skloniti i dva-tri čoveka. 

Do danas se koncepcija lisičjih jama nije promenila, samo što su mnoge države pripremile i industrijska, formacijska ojačanja za njih. Cilj je da se vojnik što manje napreže, kako bi se u najkraćem vremenskom roku mogao domoći već pripremljenog zaklona. Tehnologija se nije promenila, ali su materijali inovirani. Cevasti zakloni obloženi su armaturom, staklenom vunom, ili nekim lokalnim materijalima.

Koje su prednosti i nedostaci ovog načina zaštite?

Prednosti su nesumnjive: vojnik ne mora da čeka inžinjerijske jedinice, već može uz pomoć formacijskog ašovčića da brzo iskopa zaklon. Taj zaklon može odlično da posluži kao zaštita od streljačke vatre i artiljerijskih parčića. Može se ojačavati priručnim materijalom, maskirati, itd. Nedostaci su takođe jasni: ovakvi zakloni služe za kratkotrajnu zaštitu vojnika. U slučaju da se naredi napad ili povlačenje vojnici ih napuštaju. Neudobni su, ali konfor nikad nije bio jača strana vojničkog opstanka.

Ovi improvizovani zakloni ne štite od bliskih i direktnih pogodataka mina i granata. Veza između njih je otežana, pa se oni kopaju blizu jedni drugih, što povećava mogućnost ranjivosti. Kod nas te ”lisičije rupe” nisu primenjivane na improvizovan način već su propisane posebnim uputstvima zasnovanim na Pravilu službe.

Na ovom mestu treba i skrenuti pažnju na njihovu suštinsku razliku: ”lisičja rupa” je relativno neuređen zaklon, bez posebnog standarda u dimenzijama, za razliku od naših zaklona koji se zovu streljački zaklon za stojeći stav. Propisane su im i dimenzije koje se poklapaju s dimenzijama rasklopljenog ašovčeta. Ono služi kao terenski mernik umesto metar-trake. I na ovom primeru možemo se uveriti da na ratištu ima mesta za sve što je čovek smislio, samo ako to ima svoju svrhu. Ovo sklonište to u potpunosti opravdava. Bez obzira na nedostatke, i za lisičiju rupu važi pravilo – bolje išta nego ništa.