Neuništivi ”tamić” 

U mnogim gradovima Srbije s vremena na vreme kroz ulicu prođe kamionče iz koga, sa megafona ili iz primitivnog zvučnika, možete (uz karakterističan izgovor i akcenat), čuti poruku: ”Staro gvožđe, stare mašine, stari metal kupujemo…”. Poznato, zar ne?

Ne morate ni da izađete na ulicu, znate već da se njom polako kreće legendarni ”tamić”, uglavnom zelene boje i često sa šabačkim tablicama. Mnogima, koji su bili u vojsci, ili su u svom preduzeću imali takvo vozilo, srce zaigra, a licem pređe seta i nostalgija. S pravom, naravno, jer reč je o vozilu za koga su i najiskusnije starešine znale da kažu da je to jedino vozilo koje vojnik ne može da pokvari…A među starešinama  vlada izreka da ”vojnik može da pokvari i kliker”.  

Fabrika ”TAM” je imala mnogo uspeha sa čuvenim modelom ”TAM 4500/5000” koji smo već opisali. Njegov uspeh može se objasniti na razne načine: pravilan izbor licence, iskusan kolektiv, dirigovana privreda, odnosno politička ekonomija, pa i proizvodnja za poznatog kupca  – nešto što svi proizvođači najviše vole. ”TAM” je na velikom jugoslovenskom tržištu, pri značajnoj konkurenciji, uspeo da ovaj model nametne i privredi, jer je logika bila jasna – ako valja vojsci, biće dobar i privredi. S čuvenim ”tamićem” priča je značajno drugačija.

On je čedo domaćeg znanja, iskustva i procene. Pojavio se u pravom trenutku, popunivši prazninu koja je postojala između srednjih i teških kamiona s jedne strane, i lakih vozila sa malim sandukom ili furgonom s druge strane. Bilo je to idealno dostavno vozilo za male i srednje terete. Sa svojim dimenzijama, nosivošću i tt osobinama ”tamić” je bio i dete sreće jer je vojnim potrebama i narastajućoj privredi ponudio optimalan model. Istovremeno, moralo se voditi računa i o konkurenciji jer već 1955. godine iz Kragujevca stiže poznata ”Zastava 615”, idealna za gradsku dostavu i taksiranje. Stoga su u Mariboru požurili da odgovore izazovu.

Tržištu je novi model predstavljen 1961. godine pod oznakom ”TAM 2000”. Oznaka je bila u skladu sa ustaljenom fabričkom praksom da brojka označava nosivost. Zahvaljujući standarno ojačanoj konstrukciji i on je mogao da ponese znatno više, stoga je bio veoma omiljen među korisnicima.  Imao je u prvoj verziji dizel motor s vodenim hlađenjem. Motor je proizvodio ”IMR” Beograd, po licenci ”Perkins”. Fabrička oznaka motora bila je ”IMR IM – 034/V”. Razvijao je 56 KS. Zahvaljujući izvanrednoj početnoj konfiguraciji, vrlo brzo su usledile brojne modifikacije koje su imale jednostavne oznake.

Osnovna verzija bila je ”sandučar” (sa arnjevima); sledile su varijante; kiper (K), hladnjača (H), prevoz hleba (N), furgon (F), putnička verzija kombi-minibus (CB) i vatrogasna (G). Ovom vozilu  komercijalni uspeh bio je suđen. Mali međuosovinski razmak (2.600 mm) i zaokret (”ajnšlag”) od samo 11,5 metara osiguravali su mu odlične manevarske osobine, a sa menjačkom kutijom od četiri stepena, brzina je takođe bila zavidna – do 85km/h. U kombi verziji to je bilo veoma  pogodno vozilo za manje turističke grupe, razvoz straže do isturenih mesta, dotur hrane trpezarijama koje nisu imale kuhinju, prevoz radnog osoblja u detaširane ili udaljene pogone, itd. Te prve serije imale su vetrobransko staklo iz dva dela, klizne bočne prozore i vrata koja su se otvarala sa šarkama na zadnjem stubu; maska je bila zaobljenija u odnosu na kasnije modele. Godine 1968. svi modeli (mnogi pamte ”fiću” i ”milećento”) morali su da promene smer otvaranja, pa su šarke prebačene na prednji stub. Neko je smatrao da je pređašnji način otvaranja bio opasan pa je tako odlučio. Istine radi, na novim modelima rols-rojsa drugi par vrata se i dalje otvara kao na starim ”fićama” i tamićima”, ali tu svaka sličnost prestaje.

Ovaj kamionet (da ga tako pravilno nazovemo), mogao je da doživi nesrećnu sudbinu i da bude povučen iz proizvodnje jer  se pokazalo da je ”IMR” sa ”Parkinsom” potpisao ugovor koji je bio neisplativ. U fabrici počinju 1964. godine da razvijaju novu verziju, ”TAM 2200”, ali posle izvesnog vremena i nevelikog broja primeraka, 1968. godine prestaje se s tim modelom. U nove serije unete su novine: pored promene smera otvaranja vrata, prozori na vratima se otvaraju uz pomoć male ”kurble” , podizača, kao kod putničkih automobila, odnosno staklo je smešteno u telu vrata. 

Poslovni uspeh podiže elan, pa strateški partner Mariborčana u Rakovici ne sedi skrštenih ruku i nudi novi motor pod oznakom ”IMR M34/V” koji je mogao da isporuči 61 KS. Na osnovu njega ”TAM” predstavlja nov model, ”TAM 2001”. On se od ranijih modela razlikuje po petostepenom menjaču, instrument-tabli ispred volana (kod ranijih modela bili su na sredini vozačke table); najuočljivija promena je bilo elegantno jednodelno vetrobransko staklo i osavremenjena maska četvrtastog dizajna. Proizvođač je već bio u stanju da isporučuje vozila sa opcijom ubacivanja trećeg sedišta, kako bi se omogućilo da se radi pretovara tereta poveze još jedna osoba. To treće sedište bilo je smešteno na poklopcu motora. Zahvaljujući tome što je međuosovinski razmak ostao isti, a snaga veća, poboljšane su i manvevarske osobine ovog vozila, pa je ono s lakoćom moglo da se provlači kroz gradsku gužvu. U odnosu na svog prethodnika, fabrika je obogatila ponudu sa varijantom E, odnosno sandučarom s duplom kabinom. Ova varijanta je smesta našla svoju upotrebnu vrednost tamo gde je trebalo za što kraće vreme pretovariti teret, jer je mogla da poveze (sa vozačem) čak šest ljudi. Fabrika se ni tu nije zaustavila, jer je tržište tražilo još varijanti, pa se krenulo sa produženom varijantom, gde je međuosovinski razmak bio 3.200 mm, dakle, 600 mm duži. I on je imao svoje varijante koje su, shodno tadašnjim marketinškim običajima, dobile bogatije oznake: ”TAM 2001 3200” – sandučar, ”TAM 2001 E3200” – sandučar s duplom kabinom,  ”TAM 2001 CF” – furgon i ”TAM 2001 CB” – kombi-autobus. 

Ni tu nije kraj inovacijama. Brojni proizvođači transportnih vozila u Jugoslaviji (”Zastava”, ”IMV”) nudili su gamu najrazličitijih modela i nosivosti, pa je 1975. godine ”TAM” u toj trci ponudio varijantu ”1201” čija je nosivost bila 1.200 kilograma. Ukupna težina nije prelazila 3,5 tona, pa su mogli da je voze i vozači s ”B” kategorijom. I ovaj model se pokazao uspešnim, što zbog pređašnje konstrukcije, što zbog tradicionalnih kupaca i razvijene servisne mreže. Sledeće godine ”TAM” uvodi novu klasifikaciju vozila pa je primenjena već spominjana nomenklatura o kojoj je bilo reči u tekstu o ”Dajcu” (T – kamion, C – kombi, A – autobus). Kod teretnih vozila za slovom je išla brojka koja označava ukupnu masu vozila, a za njom je sledilo slovo B (trambus -kabina iznad motora), da bi na kraju bila slovna oznaka sa namenom vozila. Novi ”tamići” dobili su generalnu oznaku ”T 60”, sa nizom varijacija: sandučar sa kraćim i dužim međuosovinskim razmakom, duplom kabinom, kiper, hladnjača, prevoz hleba, furgon (sa dve međuosovinske dužine, kraćom i dužom), kombi i kombi-autobus, kao i vatrogasni. Sve one su korišćene u vojsci. Sa novim oznakama stigao je i blag redizajn u obliku nove četvrtaste maske hladnjaka i žmigavaca koji su bili plasirani ispod farova. Ove varijante su brzo zapažene po tome da imaju nedovoljno jak motor, što je lako ispravljeno. ”Tamić” sa jačim motorom ”IMR S-44/V” isporučivao je 76 KS razvijajući brzinu oko 90 km/h. Kombi verzija dobila je oznaku C umesto T, a novi motor je ponudio mogućnost za još različitih verzija.

Ovo žilavo i već vremešno ”kljuse” ne predaje se ni sredinom osamdesetih godina! Fabrički planeri predviđali su novu seriju inovacija, no sve je ostalo samo na pojačanju istog motora koji je sada mogao da isporuči 81KS. Taj ” tamić” dobio je brojčanu oznaku 80 uz ostale uobičajene insignacije. Dolazi vreme kada je bilo nužno prilagoditi se novim eko-standardima. ”TAM” je osvojio proizvodnju vazdušno hlađenih dizel motora, ali je pred njima stajao veliki finansijski izazov: da li će sami krenuti u razvoj ili otkupiti licencu? U igri je bio ”Ivekov” motor, no ni kupovina licence nije značila kraj muka, jer je i nju trebalo osvojiti. 

Mnogo veći problemi dolaze raspadom Jugoslavije. Umesto modernizacije, ubačen je VM motor (u nedostatku rakovičkih), sa 90 KS, pa je vozilo ponelo optimističku oznaku ”TAM 90”. To rešenje je konačno prevaziđeno kada 1994. godine fabrika ubacuje motor ”Iveko 8040.05.230” i dodaje servo-kočnice.  Međutim, vreme ”tamića” je tada već definitivno prošlo jer prilagođavanje evro-normama nisu bile više isplative. Od svih ”tamića”, najpopularniji i najdugovečniji pokazao se ”TAM 80T35”, upravo onaj koji povremeno prođe kroz vašu ulicu…Možda se nalazi još ponegde, na čuvanju u nekom vojnom magacinu, ili čeka svoj trenutak da se pojavi u nekom filmu. Kad već spominjemo film, mnogi ga pamte iz čuvene serije ”Kapelski kresovi”, kada je sa dodatkom maske relativno uspešno ”glumio” svog italijanskog ”kolegu”. Kako god, zapamtili su ga dobro svi oni koji su ga koristili, od vojnika do sakupljača sekundarnih sirovina.