U jednom od ranijih tekstova bavili smo se ishranom vojnika u ratu. Upoznali smo se s različitim ”školama” prehrane na bojištu i sigurni smo da svi koji smo bili na kazanu pamtimo koliko su to ukusni obroci bili. Videli smo i različite vrste poljskih kuhinja, pakovanja suvih obroka raznih vrsta (redovnih, neprikosnovenih), a sad bismo mogli da se pozabavimo još jednim delom vojničke opreme bez koje se ne može – pribor za jelo. On se podrazumeva, gotovo da ga ne primećujemo, a s njim se vojnik sreće triput dnevno (zavisi od zadatka i vrste terena), mnogo češće nego s drugim predmetima. Može i s malo municije, može i bez nekog dela odeće, ali na teren i u rat ne kreće se bez porcije i pribora za jelo. Banalno? Ne, ni slučajno. Loše konstruisan i održavan pribor je siguran način da vojnik bude nezadovoljan, čak i da se inficira i bude izbačen iz stroja.
U kasarni je lako. Tamo se stane u red, uzme se poslužavnik i pribor, preuzme se obrok, a posle jela se odnese do dela gde se prima prljavo posuđe. Na terenu (i u ratu) je drugačije. Pod uslovom da ima redovnih obroka (što je na logorovanju ili prilikom ratnih igara slučaj, ali u ratu to niko ne garantuje), svi moraju da imaju pribor za jelo i da se lično o njemu staraju. U pribor po definiciji spadaju porcija, čuturica, kašika, viljuška, nož, tanjir, čaša, šolja, čajnik, činija, kutlača i drugi pomoćni predmeti. Posebnim normama određuje se šta će u konkretni pribor ući za vojnike, podoficire i oficire. Do XIX veka ovom temom vojna istoriografija i dokumentaristika se nije bavila pa nema pouzdanih podataka o tome kako su se vojnici između bitaka hranili. Postoje pretpostavke, ali one nisu pouzdane. Tek su Napoleonovi ratovi doveli do određene unifikacije koju su zatim pratile sve druge armije. U srpskoj vojsci obavezan deo pribora bile su porcija i čuturica. Austrougari su imali nešto širu ”ponudu” – porciju, čuturicu, kašiku i sredstvo za čišćenje. Već pred Prvi svetski rat dolazi do tipiziranja opreme pa su sve vojske imale manje-više isti pribor, čak i sličan dizajn. U novije vreme, kao što ćemo videti, dizajneri se tamiče u inovativnosti, spajajući više funkcija u jednom predmetu, pakujući jedan deo u drugi, sve u želji da vojniku olakšaju ionako poveći teret koji sa sobom nosi.
Često ćemo u ovom tekstu sresti reč porcija. Ona zamenjuje imenice kao što su posuda, tanjir, sud i slične. Međutim, ona je i jedinica mere. Dolazi nam od latinske reči portio, što znači deo, obrok, sledovanje. Može biti od različitih materijala – drveta, aluminijumskog lima, bakelita, presovane ili kuvane plastike, pa čak i impregniranog kartona ako je za jednokratnu upotrebu. Oblici su takođe razni (konusna, cilindrična, ovalna, pljosnata, ovalno-izdužena, itd). Neke od njih, kao ona koja je dugo bila u JNA, bile su lučnim, bubrežastim oblikom prilagođene da se okači o pojas, kako bi se moglo jesti u pokretu, stojeći, itd. Zapremina porcije varira i može biti od 1.000 do 2.000 grama. Poklopac, koji može biti odvojiv, ali može biti i fiksiran pomoću lisnate opruge za telo porcije, koristi se kao pomoćni tanjir za salatu, drugo jelo ili puding.
Čuturica je takođe obavezni deo pribora. Do kraja XIX veka pravljena je od drveta (italijanska i ruska vojska), a kasnije od aluminijumskog lima. Neki modeli su imali takav poklopac-zatvarač koji je koristio i kao čaša, kao na izletničkim termosima. U američkoj vojsci, i uopšte u vojskama koje imaju značajan deo aktivnosti u zimskom periodu, prave se čuturice sa grlićem od plastične mase kako vojnik ne bi povredio usne pri temperaturama nižim od nule. Naša čuturica je bila praktično prekopirana od Nemaca.
Nemačka porcija (Kochgeschirr 31) sastojala se iz dva dela. Predratni modeli su pravljeni od aluminijuma, sa zarezima koji su označavali zapreminu. Tokom rata proizvođeni su od čelika i ukupno ih je bilo u četiri varijante. Pribor je bio visok oko 14 centimetara i mogao je da primi do 1,7 litara tečnosti. Imao je oblik bubrega (gledano odozgo), sa neophodnim dodacima za vešanje o opremu. Predratni modeli su farbani mat sivom nijansom (feldgrau) i ovaj način farbanja primenjivan je od 1935. do 1941. godine. Počevši od aprila 1941. godine sve varijante su dobile jednoličnu maslinastu boju (Graugrün). Sam nanos nije bio nemački kvalitetan, već se habao. Nož, viljuška i kašika pakovani su u otvarač za konzerve. Rađeni su od rostfraja, odnosno nerđajućeg čelika, da bi pred kraj rata, usled nestašice, počela proizvodnja pocinkovanih pribora. Na svima je bio utisnut nemački orao. Po tom uzoru (sa malim razlikama) i ostale države su pravile sličan pribor.
JNA je dugo koristila porciju koja je bila kombinacija ruske i nemačke. Imala je telo i poklopac sa preklopnom ručkom koja je služila kao drška za nošenje kada je u njemu vruć sadržaj. Novi tip porcije sa čuturicom uveden je 1970. godine i uz njega je išao komplet pribora za jelo (nož, kašika i viljuška). Porcija se sastojala iz tri dela: posude od aluminijumskog lima zapremine 0,8 litara i ona je mogla da se koristi za kuvanje ili podgrevanje hrane i napitaka; plastične posude za supu zapremine 0,6 l i posude od plastične mase 0,15l za salatu koja se koristila i kao čaša za vodu. Čuturica je od plastične mase sa čepom, zapremine 0,9 l. Pribor za jelo je od nerđajućeg čelika; za razliku od nemačkog, na nožu se nalazio usečen deo za otvaranje konzervi i flaša, pa je pribor imao jedan predmet manje. Nož je služio i kao ”futrola” za viljušku i kašiku; pokazao se nepraktičan jer su se viljuška i kašika često zaglavljivale. Komplet je išao uz futrolu od impregnirane tkanine koja se sa dve gajke kačila na opasač po potrebi. Nedostatak ovog kompleta se sastojao u tome što je bio teži za održavanje od aluminijumskih porcija, jer je plastika brzo postajala porozna, krta, pa ju je bilo teško oprati i ukloniti mirise.
Sovjetski pribor bio je tokom Drugog sv. rata sličan priboru Vermahta, gde se svaki deo mogao višestruko iskoristiti. Imao je žičanu ručicu koja se koristila prilikom prijema jela, ali i za kačenje na ranac ili neki deo opreme. Sredinom osamdesetih godina pribor je dobio drugačiji dizajn kada mu je pridodata metalna čuturica koja je stavljana unutar porcije. U vojsci RF koristi se model razmere 150 x 100 x 170 mm. Zapremina porcije je 1,3 litra, a poklopca 0,5 litara. Komplet je napravljen od aluminijuma za kuhinjsku upotrebu i obojen mat zelenom bojom. Ručka koja se koristi za nošenje posude s vrelom tečnošću istovremeno je i zatvarač-osigurač kompleta. Prilikom obeda najpre se supa ili čorba sipaju u porciju, a u poklopac se stavlja drugo jelo i porcija hleba preko njega. Napomena: kod Rusa je običaj da se jedu dva jela – ”первое” i ”второе”, prvo i drugo. Prvo je obično tečno, dok se u drugom nalazi heljda, piletina, razne vrste pirea, itd. Padobranci (VDV) su početkom šezdesetih godina imali komplet koji je tada bio izuzetak u odnosu na ostale vidove i rodove – sparene su porcija i čuturica. Naredbom br. 78 od 17. septembra 1959. godine ”O usvajanju aluminijumske kombinovane porcije sa čuturicom za snabdevanje VDV” usvojen je ovaj model. Godine 1989. ovom kompletu izmenjen je dizajn tako što je porciji dodata drška, a oblik čuturice se neznatno promenio. Veličina kompleta u sklopljenom obliku bila je 182x160x90 mm. Sa punom čuturicom komplet je imao masu oko 1.600 grama. Karakteristično za ovaj set je da se on mogao koristiti i za destilaciju morske ili bilo koje druge vode.
Za vreme Građanskog rata u Americi izvršena je i prva unifikacija vojske i vojne opreme, pa su Amerikanci u svim oblastima logistike uvek prednjačili. Već tridesetih godina vojnici su umesto porcije dobijali komplet koji se sastojao iz relativno plitke posude i pribora za jelo (mess kit). Pred Drugi svetski rat i u samom ratu vojska je koristila komplete M-1926, M-1932 i 1942. Dva su razloga bila što su koristili takve komplete. Najpre, za razliku od većine armija američki komplet je dizajniran da služi borcima koji čekaju u redu pred velikom poljskom kuhinjom garnizonskog tipa, kada su na obuci, stacionirani u kasarni ili u bivaku. Vojnik je u kuhinju odlazio sa svojim priborom. Drugo, od vojnika se očekivalo da pre svega odgovori borbenom zadatku, pa su kompleti bili krajnje jednostavni, više kao pomoćno sredstvo; kada se vojnik ne hrani iz kuhinje, pribori su korišćeni za zagrevanje unapred pripremljenih konzerviranih obroka iz kompleta dnevnog obroka. Tako je vojniku ostalo samo da podgreje sledovanje. Posle drugog svetskog rata konstruisan je mini-gorionik ”Esbit” koji je i kod nas kopiran. Sada na terenima širom sveta američki vojnici koriste obroke u kojima se nalaze i plastične posude za jednokratnu upotrebu.
Jasno je da je i danas komplet za jelo i piće neizostavni deo vojničke opreme i dugo će to još biti. Kao i svaki deo vojničke opreme, i ovaj ima svoje prednosti i nedostatke. Prednosti su u tome što vojnik može samostalno da se prehrani čak i u dužem vremenskom periodu, za šta mu ne treba pozadina, kuhinje, dotur, itd. Nedostataka ima više, no svi su oni prouzrokovani vojničkom prirodom ovog dela opreme. Ako izuzmemo dizajnersko-konstruktivne promašaje (a bilo je i takvih) treba podsetiti: ratište svakako nije mesto gde će vojnika uslužiti konobar, niti će biti u prilici da sedi za stolom i sa menija naruči nešto. Jede se kad okolnosti to dozvole i ono što ima. Pri tom će morati da se postara da mu pribor bude čist i dezinfikovan, jer pored neprijatelja život mu može ugroziti i zaraza.