VOJNIČKI KAZAN

Slušaj ovaj članak

Kako su se hranili ratnici Istočnog fronta

VOJNIK JE UVEK GLADAN, ŽEDAN I NENASPAVAN

Drugi svetski rat na Istočnom frontu nije bio samo iskušenje na bojnom polju. Više puta smo o tome pisali – bila je to borba na život i smrt, na istrebljenje. Nezavisno od ratnih naprezanja, opet se pokazalo da se rat ne može dobiti bez logistike i uređene pozadine. Naš narod lepo kaže – “ko ne hrani svoju vojsku, hraniće tuđu“ i ta metafora mnogo govori. Na Istočnom frontu u proseku je bilo oko dvanaest do petnaest miliona ljudi! Sovjetska armada iznosila je oko deset miliona pripadnika, uz pola miliona pripadnika Flote; pola miliona bilo je na Dalekom istoku 1941. godine (završetkom rata u Evropi i prebaziranjem trupa, Dalekoistočna armija narasla na milion i po vojnika). Nemačka grupacija sa početnih pet i po miliona u 1941. godini svela se (usled nemogućnosti zanavljanja žive sile i kraha saveznika) na 4,2 miliona vojnika.

Grubo govoreći, ove dve sile imale su više vojnika nego mnoge zemlje sveta stanovnika. Pri tom, poredeći pozadinske napore, treba reći da su Sovjeti imali za sobom netaknuto prostranstvo Azije, lojalne saveznike i pravovremeno dislociranu industriju, zaštićenu od ratnih dejstava. Nemci su se oslanjali na plen,  sve manju (iznuđenu) pomoć članica Trojnog pakta i svoje resurse koji su svakim danom rata bili sve siromašniji  i ugroženiji stalnim bombardovanjima. Nije tajna da su se prema nekim svojim saveznicima (Rumunima, Bugarima, Mađarima) ponašali nasilnički, gotovo okupatorski. U rat su ušli avanturistički, nepromišljeno i pogubno. No, nezavisno od toga, vojska je morala da jede, ali ne samo ona: gladni su bili i zarobljenici, logoraši, internirci, izbeglice, prinudna radna snaga, građanstvo.

Pozadina i njen značaj

Rat je tekao svojim tokom i ratnici su imali isuviše briga na frontu, a za njihove svakodnevne potrebe brinula se pozadina. Teorijski lepo zamišljen sistem nabavke, dotura i zanavljanja trpeo je mnogo usled nestabilne ratne situacije. Tek od 1943. godine stanje se nekako uravnotežilo. Ustalile su se realne norme i sistem prehrane, razrađene su i uhodane mogućnosti redovne dostave hrane i drugih potreba u različitim borbenim situacijama.

Oslobađanjem ogromne žitnice, Ukrajine, RKKA mogla je da obezbedi sopstvenim snagama, u terenskim uslovima,  redovnu ishranu. Već je postalo pravilo da se, kao verni pratioci u nezadrživom prodoru u srce Nemačke, svuda dime poljske kuhinje koje su hranile i borce, ali i oslobođene zarobljenike, logoraše, pa i stanovništvo. Pozadina je radila punom parom pod sloganom “Sve za front, sve za pobedu“, svih 1418 dana rata, pa i posle njega.             

Vertikala pozadine koja je funkcionisala sve vreme rata, postavljena je već prvog jula 1941. godine od strane GKO (državni komitet odbrane). Imenovana je Glavna uprava pozadine RKKA. Već 1943. godine ona se prestrojava prema potrebama i deli poslove na pozadinu vidova i rodova. Načelnk Uprave bio je po formaciji i zamenik ministra odbrane. Godinu dana kasnije postojeća Uprava se preimenuje u Upravu za nesmetano snabdevanje intentanture. Za vreme rata vrlo brzo je ustanovljen sistem dopune i zanavljanja zaliha, “razrez“ po sovhozima, kovhozima i privatnim domaćinstvima, pa je snabdevanje teklo nesmetano. Naravno da u ratnoj realnosti nije bilo moguće u potpunosti ispoštovati sve pravilnike i tablice, ali kada je reč o pozadini, ona je pravoremeno i po planu dostavljala tražene količine koje su dalje isporučivane frontu u skladu s trenutnom situacijom. Norme prehrane boraca i starešinskog sastava bile su uređene Rezolucijom GKO br. 662 od 12. septrembra 1941. godine i sledstvenom naredbom Narodnog komesarijata odbrane br. 312 od 22. septembra iste godine. Propisane su četiri kategorije obroka hrane (“tablice“) za kombinovane jedinice RKKA i mornarice, kao i četiri za letačko osoblje. Pored toga, specifikovani su i kadetski, bolnički i sanatorijumski, kao i suvi kombinovani obroci. Za starešinsko osoblje utvrđeni su dodaci na osnovne obroke u vidu malih porcija butera, kolačića i nekoliko cigareta, čuvenih “papiroski“. Bilo je to simbolično u količini, ali je stimulisalo starešine.  Kalorijska vrednost celodnevne tablice za front bila je oko 3.500 hiljada kilokalorija, a za letački sastav oko 4.000. Za pripadnike OS koji nisu bili u zonama ratnih dejstava normativ celodnevne kalorijske vrednosti bio je oko 2.500 kilokalorija (napomena: za period od 24 sata Rusi imaju izraz суток, суточний, dok mi imenicu dan koristimo za period od 24 sata, ali i za vidljivi deo tog perioda).

Zvanične “sutočne“ norme u potrebama osnovnih namirnica na prvoj borbenoj liniji bile su: 800 grama ražanog hleba (od oktobra do marta sto grama više), 500 grama krompira, 320 grama kupusa, šargarepe, cvekle, luka i drugog povrća. Pored toga, sledovanje je obuhvatalo 170 grama žitarica i makarona, 150 grama mesa, 100 grama ribe, 50 grama masti i 35 grama šećera. Osnovna jedinica snabdevanja bila je na bataljonskom nivou. Tu su se nalazile odgovarajuće službe nabavke i dopune, dugoročne zalihe i punktovi za pripremu i dotur hrane. Borcima u rovu zadatak je bio da borbeno obezbede dolazeće raznosače hrane i da organizuju prijem i dalju raspodelu. Načelno, to je rađeno ujutru i uveče. Sve to je zavisilo od borbene situacije. Tečna hrana se kuvala triput dnevno i ukoliko je bilo moguće, borci su mogli da jedu i triput dnevno.  Pri tom se vodilo računa da se borci ne hrane pre bitke jer su se rane digestivnog trakta i stomaka mnogo teže sanirale kod boraca punog stomaka. Možda je neobično i laicima neverovatno, ali treba napomenuti da je i frontovski rat imao neke svoje prećutne dogovore. I Nemci su morali da jedu, pa je “radni dan“ na frontu (kada nije bilo strateških operacija ili prepadnih dejstava) bio prilično rutinski organizovan, bez previše želje da se ometa protivnik bar za vreme jela, jer je on mogao da uzvrati istom merom.  Znamo brojne primere sa Solunskog, ali i Zapadnog fronta kada su borci obeju strana pravili kratkotrajna “primirja“ upravo iz razloga da se nahrane, prikupe ranjene i mrtve, proslave verski praznik, itd.

Priprema i dotur sledovanja

U poljskim kuhinjama najviše se kuvala hrana od žitarica, krompira, povrća i mesa. Kuhinje su bile prikolice koje su se vukle terenskim automobilima ili konjima. Model konjske prikolice bio je nasleđen još iz Prvog svetskog rata od poznatog proizvođača “Brun i sinovi“ i nije menjao dizajn ni u sovjetsko vreme. Preko dana, u toku borbene situacije i gotovosti, vojnici su mogli da pojačaju obrok suvom hranom (najčešće hlebom – dvopekom). Rov nije bio odmaralište i vojnici su mnogo puta bacali hranu ili prekidali obrok usled dejstava. Kod Vermahta je situacija bila nešto drugačija. Borci u rovu topli obrok dobijali su samo uveče, a preko dana su jeli suvu hranu i zalivali je kafom. Dnevna kalorijska vrednost bila je u svim parametrima gotovo ista kao i kod Sovjeta. Ipak, suvi obroci kod Nemaca su bili kvalitetniji i raznovrsniji. Imali su čak i konzerve s duplim dnom: povlačenjem posebne ručice aktivirana je jedna vrsta kreča koji je izazivao toplotu i hrana u konzervi mogla je da se zagreje. Međutim, nikad dva dobra zajedno: nemačka opsednutost bogatim suvim obrocima i izbegavanje kuvanja uz frontovske položaje izazivala je brojne zdravstvene probleme – zatvor, loše varenje, gastritis i upale trakta. To se videlo i po spoljnom izgledu: prosečan ruski vojnik držeći se izreke “kašika je zdravlje“ bio je srednje uhranjenosti i rumenila, a u borbi se znatno bolje pokazivao kao izdržljiviji u borbi prsa-u-prsa. Kod Nemaca je bila izražena mršavost, kvrgavost i loše varenje (sa svim što uz to ide), a s tim je rasla  nervoza i stalna netrpeljivost. Dogodilo se da je cela 165. rezervna divizija  usled stomačnih problema  povučena u Francusku, a zatim u Holandiju na oporavak.

Kod sovjetskih boraca zdravstveni problemi usled loše prehrane javljali su se u zimu 1941. godine kada se masovno pojavio skorbut usled nedostatka vitamina C. To se najčešće događalo kada su jedinice, usled nepovoljne borbene situacije, bile dugo odvojene od pozadine i od redovnog snabdevanja. No, za razliku od Nemaca, ovde nije bilo reči o sistemskoj grešsci u planiranju prehrane, već o incidentnim, vanrednim situacija, ratnim epizodama. Sovjetski planeri su veoma držali do redovne prehrane borbenog sastava. Hrana je, kako već napomenusmo, dostavljana pre zore i posle sumraka. To naglašavamo zbog nevidljivih heroja u ovom “ratu stomaka“. Kuvari su imali mnogo teži i naporniji raspored nego borci, jer su morali po tri-četiri sata ranije da pripreme hranu, zatim da je nose u teškim termosima često i puzeći, a dešavalo se da se donosioci ili jedinice zagube i ne nađu. U tom slučaju borci su ostajali gladni, a hrana bi bila vraćena. Zato su frontovici mogli i samostalno da kuvaju snalazeći se u svojoj kreativnosti na mnogo različitih načina, eksperimentišući s onim što su imali na zalihama. 

Suvi obrok nije mnogo zaostajao u svojoj kaloričnosti, a mogao se koristiti i kao varivo na licu mesta. U njegov sastav ulazila je za kuvanje pripremljena supa u kockama, kao i smesa žitarica, povrća, krompira i mesa. Norma je bila sledeća: 500 grama ražanog hleba, 200 grama heljde, 75 grama koncentrovane supe od graška, 100 grama poludimljene kobasice, 70 grama slanine, 150 grama sira, 100 grama sušene ribe, 113 grama mesnih konzervi, 200 grama haringe kao i šećer, so i čaj.

Pilotska sledovanja

Za letni sastav sovjetskih vazdušnih snaga previđene su bile posebne norme pri sastavljanju “tablice“: do 800 grama hleba (po pola ražanog i belog), 190 grama žitarica i makarona, 500 grama krompira, 385 grama drugog povrća, 390 grama mesa i živine, 90 grama ribe, 80 grama šećera, 200 grama svežeg i kondenzovanog mleka, 20 grama kačkavalja, 30 grama pavlake, 0,5 svežih jaja, 90 grama putera i pet grama biljnog ulja, 20 grama sira, voćni sirup i suvo voće za kompot.

Na avionima su bili obavezni da imaju rezervni paket suve hrane za slučaj havarije ili prinudnih sletanja (po tri konzerve konzerviranog mleka, mesnog nareska, 800 grama dvopeka, 300 grama čokolade ili 800 grama kolačića i 400 grama šećera po čoveku). To je bilo razumljivo jer je letački sastav ne samo bio posebno cenjen, već i zbog toga što su piloti imali izuzetno stresne i zahtevne, najčešće individualne, zadatke. Mislilo se i na nepušače, pa su oni mogli da zamene  sledovanje cigareta čokoladom ili bombonama.

Svakodnevna praksa: kontrole propisanog, transport i dostava

Ceo postupak kontrolisan je na svim nivoima u skladu s brojnim prvilnicima, a kontrolu su vršile redovne inspekcije Državnog komiteta za odbranu. To je razumljivo jer je hrana mogla biti prenosilac zaraze, bolesti pa i nenamernog (ili namernog) trovanja i sabotaže. Bilo je slučajeva kada se zbog propusta stizalo pred sud i – pred zid. Kako je Sovjetima, pored beskrajnih kompozicija žive sile i opreme, uspevalo da sprovedu u delo zamišljeno i propisano svakodnevno transportovanje i doturanje svih mogućih neborbenih potreba? Već od 1942. godine organizovane su posebne privredne jedinice od iskusnih vojnika poreklom sa sela koji su se bavili ekonomatima u neposrednoj blizini neprijateljstava, kako ne bi čekali isporuke iz duboke pozadine.

Pored toga, redovno su otkupljivani proizvodi iz kovhoza i od individualnih poljiprivrednika u bližem pojasu fronta, tamo gde je sitaucija bila stabilna. Treba reći, uprkos zlonamernim komentarima, da RKKA nigde nije konfiskovala hranu, pa ni na neprijateljskim teritorijama. Ukoliko se neka jedinica našla odvojena od pozadine i mogućnosti snabdevanja, ona je bila dužna da kupi hranu na licu mesta i o tome izda priznanice, kako bi pravdala trošak. Sigurno je da to nije funkcionisalo savršeno i da jeste bilo i otimačine, ali ne u tom obimu kakav se često spominje.

Prehrambeni Lendliz

Sa velike, ratom netaknute teritorije Severne Amerike, ali i iz britanskih kolonija,  tekle su reke svih mogućih ratnih potreba. Zna se da su na pacifičkom ratištu zalihe po jednom američkom vojniku iznosile četiri tone(!), dok je Japan za svog vojnika obezbeđivao četiri kilograma. Prema ranijim podacima, prehrambeni udeo Lendliza iznosio je 4.478.000 tona.

Prema novim, dopunjenim podacima, od 22. juna 1941. godine do 20. septembra 1945. godine, ta masa je iznosila 4.925.818 tona (gotovo pet miliona). 

Razvrstano po artiklima, to izgleda ovako:

  • Pšenično zrno: 55.113 tona.
  • Pšenično brašno: 638.796 tona.
  • Brašno raznih žitarica: 40.121 tonu.
  • Zrnasta hrana raznih vrsta : 111.485 tona.
  • Grašak, pasulj i drugo sušeno bobičasto povrće: 263.419 tona.
  • Šećer: 684.794 tone.  
  • Meso, suhomesnati proizvodi: 14.942 tone.
  • Konzerve sa gotovom supom/čorbom:  268.105 tona.
  • Mesni naresci u konzervi: 467.684 tone.
  • Svinjsko salo : 296.430 tona.
  • Puter: 68.762 tone.
  • Salo svih vrsta : 308.991 tonu.
  • Biljno ulje: 519,276 tona.
  • Pasterizovano mleko: 30.739 tona.
  • Mleko u prahu: 76.207 tona.
  • Jaja u prahu (melanž) : 116.195 tona.
  • Sojino brašno i krupa : 71.045 tona.
  • Kafa u zrnu: 10. 581 tonu.

Šta god mislili o pasivnosti zapadnih saveznika po pitanju otvaranja Drugog fronta, mora se reći da se Sovjeti sa zahvalnošću sećaju i hrane i sredstava dopremljenih po ugovoru o Lendlizu. Mnogi od tih artikala dobijali su i nadimke i bili omiljeni za razmenu sa stanovništvom. Ne treba zaboraviti ni Mongoliju koja je bila najveći izvoznik konja i vune za potrebe SSSR. Iz Mongolije tokom rata stiglo je besplatno (!) pola miliona tona mesa koje je isporučeno najbližim pogonima u Bijsku, na teritoriji Altaja. U tim zavodima spravljana je i polugotova čorba za finalnu obradu u poljskim kuhinjama i kao sadržaj konzervi suvog obroka. Iz Mongolije su stizali i džemovi, puter i životinjske masti. Posle rata dogodilo se obrnuto – Sovjeti su vrlo izdašno pomogli Mongoliji kada je kod nje nastupila nestašica i kriza sredstava izazvana ratom.

Za pamćenje

Rusi i danas kažu: Никто не забыт,ничто не забыто. Niko nije zaboravljen, ništa nije zaboravljeno. Dok gledamo okićene i otežale mundire generala i maršala, gde više nema mesta šta da se okači, vredi reći: za vreme Velikog otadžbinskog rata oko 31.000 radnika pozadine i itendanture nagrađeno je medaljama, ordenjem, zvanjima i činovima. Imali su i heroje. Izdvojio se stariji kuvar 91 tenkovskog puka 21. mehanozavanog korpusa I.P. Sereda koji je orden heroja stekao već 21. avgusta 1941. godine. Kada je kod Dvinska (Daugavpils) video nemački tenk u zaleđu odbrane, skočio je na kupolu i šutirajući čizmama i služeči se sekirom onesposobio puškomitraljez i pokretni deo (blendu) topa. Posada se predala. Konačno, 29. novembra 2016. godine poljska kuhinja KP-42 postavljena kao spomenik u krugu Vojne akademije u Odesi.

Nemačka škola

Ova skica o neatraktivnoj, ali životno važnoj aktivnosti, ne bi bila celovita bez poređenja. Kako su se hranili pripadnici oružanih snaga Trećeg rajha na Istočnom frontu? Svi dostupni pravilnici i norme ne mogu ilustrovati u potpunosti stanje na terenu jer se ono, kao i kod Sovjeta, razlikovalo usled situacije i ratne sreće. Ipak, neke stvari se pouzdano znaju. Jasno je da je nemačka oružana sila bila potrošač, ali ne bilo kakav. Ona je osvajala teritorije da bi posle njih došla organizacija TOT za sistematsko, industrijsko izvlačenje svih bogatstava. Što su to bogatstvo Nemci koristili uglavnom za dalje ratovanje, to je posebna priča. Samo je bilo pitanje vremena kada će se ti razbojnički resursi izmaći.

Dostupni podaci odnose se na kopnenu vojsku Vermahta (Das Heeres) i ne daju nam bližu sliku kako se hranio SS ili Luftvafe, kao ni flotni sastav. Svi oni su imali zamršen sistem normiranja i centralizovanja sledovanja. Može se reći da je posao logističara u Nemačkoj bio prilično zamršen i težak jer je izuzetaka bilo mnogo (podmorničari, piloti, raketne jedinice, padobranci, razne militantne organizacije, itd). Organizacija TOT (o kojoj smo pisali u nekoliko navrata) bila je zadužena za sistematsko “ispumpavanje“ bogatstava i resursa sa okupiranih teritorija. Ostaje do danas nejasno da li je Vermaht imao pravo da kofiskuje hranu od lokalnog stanovništva samo za privremene potrebe i da li je prikupljeni višak morao da šalje u Nemačku ili najbližoj centralizovanoj itendaturi. Brojni literarni izvori svedoče da su Nemci na terenu otkupljivali te proizvode, ali i da je postojala uhodana metodologija državnog otkupa. Kod nas je to radila DIRIS – Direkcija za ishranu Srbije. Privid poštene konfiskacije pojačan je plaćanjem ratnim novcem koji je, u suštini, bio bezvredan za pravu robu i treće kupce, čime ćemo se baviti u jednom od sledećih tekstova. Najkraće rečeno, to je bila legalizovana pljačka. Nizom, samo njima važećih dokumenata, Nemci su omogućili svojoj armadi da uzima sve što joj se nađe na putu. U CAMO, Centralnom arhivu MO Ruske Federacije postoji petnaestak pravilnika i uredbi na tu temu koje su Sovjeti zaplenili još kod Smolenska. Definitivno nisu imali iluzija kakva sila nastupa stepama njihove zemlje.

U čemu su se razlikovali Vermaht i RKKA, kada se bavimo prehranom? Najpre se uočava to da kod Nemaca nije bilo razlike (u vidovima i rodovima) između redova i maršala. To potvrđuje u svojim memoarima feldmaršal Majnštajn, načelnik štaba grupe armija “Jug“ u septembru 1939. godine. Druga značajna razlika videla se u doručku (reč je o redovnom stanju, a ne o doručku u toku borbe). Doručak kod Nemaca se sastojao isključivo od komada hleba od 350-400 grama i šolje kafe bez šećera (!). Večera se razlikovala od doručka time što je vojnik pored kafe i hleba dobijao komad kobasice od 100 grama, ili tri jaja ili komad sira, i nešto što bi se moglo namazati na hleb (mast, maslac, puter). Glavni deo prehrane vojnik bi dobijao za ručak koji se sastojao od masne supe, veoma velike porcije krompira (najčešće kuvanog, pola kilograma), s dovoljno masti (oko 140 grama) i nevelike količine povrća kao salate. Uveče vojnik nije dobijao hleb. Bez obzira na veću količinu koju je dobijao ruski vojnik, u kalorijskoj vrednosti ove tablice bile su gotovo iste. Ne vredi ih porediti niti tražiti prednosti jedne ili druge tablice jer je to zavisilo od navika, genetike, običaja itd. Rusi mnogo više jedu ribu, piletinu, povrće i tečnu hranu nego drugi narodi. Ni piće nije bilo problem jer Rusi samogonku (domaću rakiju) mogu napraviti u bilo kojim uslovima i količinama (čak samo u jednoj flaši) – i od bilo čega što fermentira. Samo da imaju neki alkohol kao osnovu, a najbolje je da to bude špiritus. Stoga žestoka pića (kako ih mi nazivamo), oni zovu – spirtnoe.   Nemački obrok se razlikovao od sovjetskog većom raznovrsnošću, ali manjom količinom. Crvenoarmejac nije dobijao puter, a nemački vojnik praktično nije ni video ribu. U nemačkim tablicama nisu navedeni so, biber i druge sitnice, mada ih je bilo, jer se nisu ni normirale, niti se opisivao kvalitet hleba. Vermaht je dobijao isključivo crni hleb.   

Norma se razlikovala za trupni i terenski život, a propisivana je ne na dnevnom, već na nedeljnom nivou. Mleko se dobijalo jednom nedeljno, a jaja su deljena u jednoj od večera. Dominirao je svakodnevno krompir, a topla hrana bila je samo jednom dnevno-za ručak. Čaj je deljen dvaput nedeljno. Kako god računali, bez obzira da li je hrana bila raznovrsna, česta ili ređa, uvek bi dostigla 3.500 kalorija za dan.  U ratnim uslovima vojnik je dobijao normu hrane za rat ( Verpflegung im Kriege). Ona je deljena u dve varijante:

  • Dnevno sledovanje ( Tagesration) 
  • Neprikosnoveno sledovanje.  ( Eiserne Portion). 

Dnevna količina predstavaljala je mešavinu suve( Kaltverpflegung) i kuvane hrane (Zubereitet als Warmverpflegung) koja je stizala iz poljske kuhinje, ili ju je borac mogao i sam da spremi. Dnevno sledovanje na frontu bilo je znatno bogatije od  trupnog, ali je bilo jednostavnije po sastavu. Mnogo toga je nedostajalo što se u kasarni moglo dobiti (šećer, mleko, jaja, riba, kakao). To ne znači da vojnik nije dobijao te produkte. Jedinice su se snalazile razmenom sledovanja. Neprikosnoveno sledovanje bilo je nešto siromašnije i otvaralo se samo u krajnjoj nuždi.

Planeri su smatrali da nemački vojnik nikada neće biti u prilici da duže vreme bude odsečen od jedinice i od redovne ishrane. U ratnu količinu ušle su i cigarete koje su vojnici u kasarni kupovali za svoj novac.  Kod vojnika Vermahta bio je naglašen  još jedan problem, pošto su oni bili na tuđoj teritoriji te nisu mogli da se ponašaju kao što bi to radili sa svojom pozadinom u samoj Nemačkoj. Reč je o tome da su morali do jutra da čuvaju neke proizvode, što je dodatno bilo otežano ne samo glađu ili halapljivošću, već i pacovima, miševima, insektima, krađom među drugovima, itd.

Pozadina na filmu

Pozadina je retko bila glavni junak u nekom filmu, osim namenskih, propagandnih filmova. Mogli smo je videti u akcionim filmovima kao što su “U pozadini neprijatelja“, “Zvezda, ovde Zemlja“, “Odred specijalne namene“, “Orao je sleteo“ i sličnim diverzantskim poduhvatima kakve su obrađivale sve kinematografije sveta. No, ovde je reč o klasičnoj pozadini, intendatnskim jedinicama, dosadnom poslu snabdevanja fronta.  Na sebe je skrenuo pažnju odličan ruski film “U avgustu  ’44“. Rat se vodi na teritoriji Belorusije, a u pozadini fronta nalazi se nemačka diverzantska grupa s radio stanicom. To su odbegli sovjetski vojnici koje je nemoguće razlikovati od svojih jer znaju običaje, navike, komande. Radnja se događa u okruženju prifrontovskih magacina, skladišta, brda sanduka, džakova, štabova i njihovog okruženja, raskršća frontovskih puteva. Talentovani oficir SMERŠA, kapetan Aljohin, naglo menja smer do tada neuspešne potrage. Razlog: na mestu gde su nedavno, uz sve mere opreza, legitimisali jednu sovjetsku grupu radista, nalazi celofanski omot butera iz neprikosnovenog pakovanja Vermahta i u trenutku shvata koga i šta treba da traži. Rusi takvo pakovanje nisu imali, a otvaranje tog pakovanja bilo je pouzdani znak da je reč o grupi koja nije “na svom kazanu“. Ostalo je bilo rutina.

Ostavite Vaš Komentar: