Upoznajmo se bliže s još jednim sredstvom koje je uspelo da odgovori na ideal kreatora smrtonosnih sprava – da što jevtinije, u što kraćem roku, uništi ili neutrališe što veći broj neprijatelja – bez sopstvenih gubitaka. Reč je o protivpešadijskoj rasprskavajućoj mini usmerenog dejstva statičnog tipa. U istoriji naoružanja, bez obzira ko ju je proizveo, ima zajednički naziv ”Klejmor” (na svim zapadnim jezicima – Claymore, na ruskom takođe -Клеймор). Ime je u gotovo neizmenjenom obliku stiglo iz gaelskog škotskog (jednog od dijalekata staroškotskog jezika – claidheamh-mòr, veliki mač). Reč je o posebnom tipu velikog dvoručnog, ređe jednoručnog mača. Moguće je da je naziv claidhemah stigao iz starolatinskog gladius, ali za to nema etimoloških dokaza. Ponekad se termin pogrešno upotrebljava za oznaku širokog škotskog planinskog mača sa štitnikom za ruku u obliku koša. Neki istoričari tvrde da je reč o prvobitnoj škotskoj sablji sličnoj kindžalu. Kako god, jasno je da se radi o opasnom oružju koje može u trenutku da nanese smrtonosne povrede.
Rodonačelnik ”klejmor mina” je američka protipešadijska mina M18A1 istog imena – ”Klejmor” (”Anti-personnel mine M18A1 Claymore”). Ideja za nju nastala je tokom Drugog svetskog rata na osnovu efekta koji su nezavisno jedan od drugog otkrili Mađar Jožef Misnai i Nemac Hubert Šardin. Efekat je tako i dobio ime ( ”Misznay-Shchardin efect”), a sastojao se iz sledećeg: kada punjenje u obliku eksplozivne ploče eksplodira na tvrdoj (metalnoj) pozadini, eksplozivni mlaz se prostire u suprotnom pravcu, odnosno smeru koji je potreban da bi se ugrozila neprijateljska živa sila. Najpre je to sredstvo razvijano kao bočna napadna mina za protivtenkovsku borbu, ali razvoj nije dovršen. Šardin je takođe tragao za rovovskim rešenjem takve mine koja bi usmeravala rasprskavajuće dejstvo.
Tokom korejskog rata, kao jedno od sredstava za zaustavljanje masovnih pešadijskih napada s kineske strane, Kanađani i Amerikanci su ubrzano počeli da razvijaju projekte upravo takvih specifikacija – da brzo i trenutno zaustave juriše pešadije koju je bilo teško zaustaviti streljačkim dejstvom, pri čemu ni artiljerija (zbog blizine rovova) nije bila od velike pomoći. Kanađanin Norman Meklod (Norman MacLeod) i njegova korporacija ”Kalord” (”Calord Corporation”) krenuli su u razvoj i najpre su razradili projekt nagazne mine ”Feniks” koja je koristila spomenuti efekat. Trebalo je da zapljusne neprijatelje čeličnim fragmentima (šrapnelima, gelerima), veličine oko šest do sedam milimetara. Šrapneli su bili uliveni u eksplozivnu smesu smesu mase 2,3kg, zvanu ”Smeša B”. Pokazalo se da je to sredstvo preglomazno i nepraktično za pešadijsku upotrebu, a pri tom je imalo i nekontrolisan domet od svega 20 do 30 metara. Međutim, Norman je bio uporan pa je 1952. godine počeo da radi na manjoj, takođe usmerenoj mini. U isto vreme američka korporacija ”Pikantini arsenal” (The U.S. Army Picatinny Arsenal, u državi Nju Džerzi) razrađivala je taj koncept, a do danas se ne zna da li je to urađeno sihnronizovano s kanadskom firmom. Uglavnom, oni su posle svojih pokušaja zatražili od Normana da razvije taj koncept i predstavili ga pod nazivom ”T-48”. Amerikanci su taj model doradili i on se konačno pojavio pod oznakom ”M18 A1” u Vijetnamu, kada je proizvedeno oko 10.000 komada ove opasne naprave. Tako razvijena mina, bila je masovno korišćena već od 1961. godine.
Telo mine bilo je dugačko 235 mm, a visoko 83 mm. Nalazilo se u plastičnoj kutiji sa tri sklopive nožice sa šiljcima radi lakšeg pobadanja u tle. Mala rupa sa strane služila za postavljanje detonatora. Unutar mine nalazilo se 340 grama eksploziva C-3 (preteča eksploziva C-4). Ispred njega postavljen je sloj fragmenata veličine 6,4 mm. Mina je imala ukupnu masu 1,1 kg i mogla je da, po potrebi, bude opremljena i jednostavnim optičkim nišanom radi lakšeg pozicioniranja. U toku proizvodnje uočen je naoko nevažan, ali veoma iritirajući nedostatak jer su vojnici često mislili da se konkavni (udubljeni deo) okreće prema neprijatelju. Stoga je na konveksni, ispupčeni deo uštampavano ili izlivano upozorenje ”Front Toward Enemy – strana prema neprijatelju”. Mina bi se lako postavljala time što bi metalnim šipkama koje bi tvorile tronožac bila pobadana u zemlju, a potom maskirana. U prvo vreme ni ta mina nije bila značajnije efikasna od svog prethodnika, mine ”Fenkis”, jer je imala domet od jedva trideset metara. Stoga je konstruktor 18. januara 1956. godine patentirao modifikaciju koja je odobrena tek februara 1961. godine. Patent je postao predmet spora između kanadskog konstruktora i američke firme ”Aerodžet” (”Aerojet Rocketdyne”, Kalifornija) i Armije, koja je dalje razvijala samostalno ”Klejmor dizajn”. Norman je tvrdio da je to njegov dizajn; međutim, spor je izgubio kada su se pojavile fotografije nemačke ratne mine ”Trench mine” koja je anticipirala Meklodove patente i učinila ih neoriginalnim. Tada je ”Pikantini Arsenal” izdao zahtev za predlog (RFP – request for proposals) da mu se odobri razvoj ”M18”. Inače, u ”Aerodžetu” još ranih pedesetih Gaj C. Troner je samostalno došao do sličnog rešenja. Utvrđeno je da je to rešenje bolje od ”Pikantinijevog” i oni su dobili razvojni ugovor u vrednosti od 375.000 $. Mina je, po specifikacijama, morala biti lakša od 1,6 kilograma, sa dometom od bar 50 metara s tim da na tom rastojanju postigne ubitačno dejstvo. Mlaz nije smeo da bude širi od 60 stepeni, niti viši od dva i po metra. Tražena je i brzina parčadi od 1.200 metara u sekundi. Broj fragmentata koji bi zadovoljio sve te zahteve iznosio je približno 700 komada, sa mogućnošću rasipanja do pola metra u odnosu na sredinu ciljane površine. Tokom razvoja, umesto parčića ubačene su kaljene čelične kuglice koje su inače korišćene u kugličnim ležajevima. Međutim, te kuglice su imale manu što je značajan deo eksplozivne energije ”curio” između njih, pa su one zamenjene mekšim koje bi se deformisale u povoljan aerodinamički oblik i tako u potpunosti iskoristile energiju eksplozije.
Na ovom, naoko jednostavnom sredstvu, trebalo je empirijski ustanoviti i optimalan nivo zakrivljenosti tela, što je urađeno kroz niz eksperimenata. Kućište je takođe bilo problematično jer je moglo da korodira usled dodira sa agresivnim sastavom eksploziva. Stoga su Amerikanci razvili specijalnu plastiku ”Dureks 16611/2” koja se lako mogla oblikovati u presama u obliku kućišta. Do proleća 1956. godine ”Aerodžet” je već dovršio dizajn i dobio je pretproizvodni ugovor za prvu hiljadu mina, označenih kao ”T-48E1” (slova T i E oznavačala su mine za terstiranje, odnosno eksperiment). Početne varijante imale su par nožica od čelične žice debljine tri milimetra, a kod usvojene serijske proizvodnje one su montirane po ”makaza principu” pa su se mogle sklapati radi lakšeg smeštanja u transportna pakovanja. Uz još nekoliko poboljšanja (umetanje folije između eksploziva i fragmenata, poboljšanja lepljive smeše koja je povezivala kuglice), dobijen je konačan proizvod.
Mina ima više varijanti. ”M68” je komplet za obuku i ona se razlikuje po napisima i boji. Tela su bila crna ili svetloplava. Pored verzija sa različitim vrstama upaljača (na potez, bateriju, mini-generator), 2015. godine američka Vojska je počela da testira i manju verziju pod nazivom ”Mini-višenamenska pešadijska municija” (Mini-Multi-Purpose Infantry Munition). Ona je lakša od originalne verzije (teška je oko 900 grama), ima manji domet radi smanjenja kolaterlane štete spreda i otpozadi i, zahvaljujući novim tehnologijama, vek joj je produžen na 25 godina.
Mina je imala i ima brojne naslednike. Najpoznatija je ”Padmine”, ili ”Anti-personnel directional fragmentation mine” koju proizvode Britanci i sličnih je svojstava kao originalna mina. Pored Britanaca, ovu minu proizvodili su ili proizvode Čile, Kina, Kanada, Finska, Mađarska, Italija, Pakistan, Filipini, Poljska, Rusija, Saudijska Arabija, Jugoslavija, Južna Afrika, Južna Koreja, Švedska (u više varijanti), Turska i Vijetnam.
Očigledno je da su konstruktori, opet vođeni nemačkim inžinjerskim i pronalazačkim genijem (mnogi nemački patenti, nastali u očaju rata dovršavani su i prisvajani posle rata), postigli pun pogodak. Međutim, ni ova mina nije bez mana. Relativno je mali broj mesta gde se može pouzdano postaviti, a da protivnik ne nasluti da ona može biti tu. Ne može se lansirati s nekog vozila ili bacati iz helikoptera. Pošto se ona principijelno aktivira daljinski električnim detonatorom, potrebno je relativno blisko prisustvo izvršioca, što je opet vezano za taktičke postupke kao što su zasede i slično, kada je neprijatelj daleko oprezniji. Problem nastaje i kada se postavlja tako da se aktivira na potez, saplitanjem neprijatelja o žicu. O tu žicu može da se saplete i neka životinja, da na nju padne grana, itd. Deminiranje je takođe složen posao. Na ratištima BiH ona je kombinovana s protivpešadijskom minom ”PMA-2” tako što je jedan kraj detonirajućeg štapina ubacivan u detonatorsku šupljinu ”MRUD” (naša verzija ”Klejmor mine”), a drugi kraj bi bio zalepljen za dno ”PMA-2”. Kada bi se aktivirala ”PMA”, aktivirao bi se i ”MRUD”. Ukoliko bi deminer naišao i pravovremeno uočio žicu morao bi da bude siguran da su oba kraja žice pod kontrolom. Mini se prilazi pod uglom od 90 stepeni uvek sa strane (nikada spreda!). Pri tom mašta minera može ići dotle da i duž žice koja je obezbeđena i ”razoružana” budu postavljene dodatne PP mine. U svakom slučaju, veoma opasno sredstvo. I sam vek njene proizvodnje i trajanja, kao i broj proizvođača i korisnika, to svedoči.
TT podaci
- Dizajn:
- Norman Meklod sa više drugih konstruktora.
- Proizvođač: ”Mohawk Electrical System, Inc”.
- Masa: 1,6 kg.
- Dužina : 216 mm
- Širina: 38 mm.
- Kalibar kuglice: 3,2 mm.
- Broj kuglica: 700
- Početna brzina: 1.218 m/sec.
- Efektivni domet: oko 50 metara.
- Maksimalni domet: 250 metara.
- Eksplozivno punjenje: C4 mase 680 grama.
- Detonirajući mehanizam: M4