AUTOMATSKI BACAČ GRANATA [TOP 10 OPASNIH PO OKOLINU]

Ovim sredstvom pojačana je moć pešadije. No, kao što znamo, vatrene moći nikada nije dovoljno, a uglavnom sve što se smisli ima svrhu da ”uništi ili neutrališe neprijateljsku živu silu”. Kad je tako, i ta živa sila mora nečim da odgovori. Puške nisu dovoljne. Automatski bacač granata, ili ”mitraljez na granate” je automatsko oruđe, mada vešt strelac može njime ispaljivati i jedinačne granate.

Zbog svoje težine često se postavlja na vozila, plovila i helikopetere. Osnovni korisnik, pešadija, ima prilično posla oko njega. Potreban je stalak (po pravilu tronožac), dvočlana ili tročlana posluga i, što je najvažnije, mogućnost brze promene mesta. ABG nije opasan samo za neprijatelja već i za svoju posadu jer je njegovo dejstvo teško sakriti, pa lako postaje meta, pa i plen, protivničke strane.

Prvi američki ABG težio je 62,7 kilograma. Bez obzira na svoju težinu, ova oruđa su i dalje vrlo efikasna i korisna jer mogu da gađaju i ubacnom putanjom do 2.200 metara, na distancu tradicionalno rezervisanu za minobacače. Na Zapadu je usvojen kalibar 40 mm, a na sovjetskoj strani to je bio kalibar 30 mm.

Sada i Rusi prelaze na taj kalibar. Iako to nije novo sredstvo, stalno se osavremenjuje izborom granata i raznim vrstama nišana (infracrvenim, laserskim, digitalno-balističkim, itd). ABG se hrani redenikom ili iz magacina različitih kapaciteta.

Pogledajmo kojih se do deset ABG do sada steklo borbeno iskustvo i pokazalo se kao najtraženije na svetskom tržištu oružja.

10.  AGS-17 Plamen – SSSR, RF 

Jedan od najrasprostranjenijih modela, rađen licencno u više zemalja. Slovo S u skraćenici označava stalak, odnosno tronožac. Kalibar 30 x 29 mm, dometa do 1.700 metara, brzine gađanja do 400 granata u sekundi. Koristi redenik. Prvi put se pojavio 1971. godine, a posle raspada SSSR usvojile su ga vojske zemalja postsovjetskog prostora. Proizvodi se u Tuli, poznatom centru oružarske industrije. Napravljeno je mnogo modifikacija, a posebno su interesantne AG-17 i AG-17A koje su instalirane na jurišnom helikopteru Mi-24, odnosno višenamenskom helikopteru Mi-8 i njegovim derivatima. Odlično se pokazao u Afranistanu, gde su ga koristile obe strane. Kod nas se proizvodi licencno pod oznakom ”Zastava BGA 30 mm”. Mnogobrojni korisnici su proizvodili i razne vrste municije, čak i za ručnu upotrebu.

• Koristile su ga i koriste sledeće države: SSSR, Azerbejdžan, Jermenija, Belorusija, Bugarska (modernizovana varijanta  AGL-30M), Vijetnam, Gruzija, Indija, Iran, Kazahstan, Kina (od 1988. kopira ga ”Norinco”), Severna Koreja, Kuba, Nikaragva, Ruska Federacija, Srbija, Sirija, Uzbekistan, Ukrajina (OS i Nacionalna garda; osvojena je proizvodnja unapređenih modela AG-17 i AGS-17, KBA-117 i KVA-119 uporedo), Finska (uveden je pod oznakom 30 KrKK AGS-17 – 30mm Kranaattikonekivääri malli AGS-17, a 2005. godine zamenjen sa modelom ”HK GMG 40 mm”). Crna Gora takođe koristi nekoliko komada jugoslovenskih ”M93” koji su ostali iz deobnog bilansa.

9. QLZ-87 -Type 87 – Kina

Ovaj model rađen je u ”trećem” kalibru – 35×32 mm. Značajna prednost mu je to što je veoma lak (12-20 kg), ali sa ograničenom količinom municije. Koristi magacine od 6, 9, 12 i 15 granata. Zahvaljujući velikoj brzini granate (200m/sec) ima veliki domet (1.700 metara), mada mu je praktični efikasni domet do 600 metara. Što je još važnije granata ima gotovo položenu putanju. Brzina paljbe je takođe velika – do 500 granata u minuti.    

Ovaj model se dopunjuje u borbi sa srodnim modelom ”QLZ-04” koji je teži i montira se na stativ ili na vozila, pri čemu koristi redenik, pa ima i veću vatrenu moć. Poseduje optički nišan, uz mogućnost montiranja noćnog nišana. Dizajnirao ga je ”Xiafeng Machinery” , a proizvodi ga  ”Norinco” od sredine osamdesetih do danas.

• Korišćen je u ratovima u Čadu, Sudanu, Somaliji, Siriji, Iraku i u Nigeriji (Boko Haram). 

8. Mk 19 grenade launcher (Mark 19) – SAD

U laboratoriji oružja Mornarice SAD ((”US Naval Ordnance Station Louisville”) 1967. godine konstruisan je automatski bacač granata na osnovi granate 40 x 53 mm. Već iduće godine tri probna primerka poslata su u Vijetnam. Postavljani su na rečne patrolne brodove i pokazali su visoku efikasnost, postajući tako prototip za podobne sisteme i u drugim državama. Prema evidenciji od 1981. do 2000. godine napravljeno je više od 35.000 primeraka Mk19 model 3. Trećeg februara ove godine Ukrajini je predato nekoliko stotina komada ovog tipa. Brzina paljbe mu je između 360 i 390 granata u minuti, brzina granate do 240 m/sec. Praktični domet je 1.500 metara, a teorijski 2.121 metar. Hrani se redenikom od 32 i 48 granata.

• Korisnici: Afganistan, Argentina (mornarica), Australija, Brazil (mornarica), Čile, Egipat (licencna proizvodnja kao ”Helwan”), Gruzija, Iran, Irak, Izrael (licencno kao ”Maklrar”), Kosovo, Liban, Malezija, Meksiko, Maroko, Poljska, Portugal, Saudijska Arabija, Španija, Švedska, Tajvan, Turska, Ukrajina i kopnene snage SAD.

7. HK GMG (Granatmaschinengewehr) – Nemačka

Ova renomirana fabrika devedesetih godina oprobala se i u proizvodnji automatskih bacača granata na tronožnom stativu. Koristi automatiku slobodnog zatvarača, ima kočnicu koja takođe ima ulogu regulatora paljbe. Ona ima tri položaja – pojedinačno i automatsko dejstvo i zakočeno. Bacač je opremljen automatskom kočnicom, koristi optičke i noćne nišane, ali i mehanički širokougaoni nišan, kao i kolimator. Korišćen je u Afganistanu dve decenije, od 2001. do 2021. godine. Uveden je u naoružanje 1996. godine. Mase 29 kilograma, granata 40 x 53 mm, brzina paljbe 350 metaka u minuti, brzina granate 241 m/sec. Daljina cilja je 1.500 metara, a krajnji domet 2.200 metara.

• Korisnici: Kanada, Finska, Nemačka, Grčka, Irska, Letonija, Litvanija, Malezija (mornarica), Holandija, Novi Zeland, Norveška, Poljska (snage posebne namene), Portugalija, Slovenija, Sri Lanka (montiran na tenkovima i patrolnim napadnim čamcima), Velika Britanija i SAD (koriste ih ”USSOCOM  – United States Special Operations Command”). 

6.  Vektor Y3 AGL – JAR

Ovo sredstvo razvila je korporacija ”Denel Land Systems” u Senčurionu (Centurion) u Južnoafričkoj Republici. Specijalizovana je za artiljerijska i streljačka oružja i predstavlja deo grupacije ”Denel SOC Ltd”. Ima istu namenu kao i sva druga oruđa ove klase. Nastao je u kompaniji ”ARAM” kada je 1992. godine predstavljen i prvi model ove porodice, ”AS 88”. Dalji razvoj nastavljen je u korporaciji ”Denel” koja je otkupila patent i izvršila niz izmena u originalnom dizajnu. Testovi su sprovedeni tokom 1998-2002. godine. Od 2007. godine koristi se u Nacionalnim odbrambenim snagama JAR. Masa mu je 32 kg, uz tripod koji ima masu od 18 kg. Poslužuju ga tri čoveka. Maksimalna brzina paljbe je 425 granata u minutu, s mogućnošću redukcije na 360 granata u minuti. Brzina granate je 242 m/sec, a maksimalni domet 2.176 metara. Koristi redenik u kutiji sa 20 granata. Nišani su mu optički i elektronski (sa balističkim kompjuterom ili ” LobSight” optičkim nišanom visoke preciznosti).

• Koristi se u Kurdistanu i Južnoafričkoj Republici. Ova koroporacija koristi NATO municiju koju masovno izvozi u sve evropske zemlje i u Severnu Ameriku.

5. STK 40 AGL – Singapur

Ovaj ABG ranije je nosio oznaku ”CIS 40 AGL”. Razvijen je kasnih osamdesetih i proizvodi se u ”ST Kinetiks” (”ST Kinetics”), odnosno ”CIS” (”Chartered Industries of Singapore”).  Namenjen je prvenstveno OS Singaputa, policiji i snagama bezbednosti. Može da se montira na ”M3” laki tronožac i na razne druge platforme. Varijanta ”Mark II” lakša je šest kilograma, može da joj se zameni cev i unapređeno je i olakšano rukovanje, estetika i ergonomija.

• Korisnici: pored spomenutih snaga Singapura tu su i Bangladeš (koristi varijantu ”Mk 2”), Čile, Gruzija (montira se na turski točkaš ”Nurol Ejder – Zmaj”, i na ”Otokar kobra” ), Indonezija (licencna proizvodnja kao ”Pindad SPG-3” od 1994. godine), Italija, Meksiko, Maroko, Papua Nova Gvineja, Peru, Filipini, Sri Lanka, Tajland i Urugvaj.

4. The Daewoo Precision Industries K4 – Južna Koreja

I ovaj bacač koristi municiju 40 x 53 mm i razvijen je najpre za OS Južne Koreje. Prethodio mu je ”K-201”, podkundačni bacač granata (”hand-held”) koji se koristi na automatskoj pušci ”K-2” istog proizvođača. Razvoj je počeo 1994. godine. Vizuelno podseća na ”Mk 19” američke proizvodnje. Korišćen je u Afganistanu, Iraku i Libiji. Rad na njemu trajao je od 1985. do 1991. godine, a u naoružanje je uveden 1993. godine. Dizajnirala ga je ”Agencija za razvoj odbrane” (”The Agency for Defense Development -ADD”), a proizvode ga ”Daewoo Precision Industries”, ”S&T Daewoo” i S&T Motiv”. Masa ovog oruđa je 34,4 kg. Brzina vatre je 340 metaka u minuti, a brzina granate 241 m/sec. Praktičan domet je do 1.500 metara, a krajnji 2.212 m. Koristi redenik sa 32 ili 48 granata. Može da po potrebi koristi noćni optički nišan ”KAN/TVS-5”.

• Koriste ga, pored Južne Koreje: Irak (mali broj u posedu iračkih specijalnih snaga montiran na Hamvijima), Libija (prvi uvoznik 2009. godine), Meksiko (od 2011), Poljska (nekoliko stotina komada naručeni su 2022. godine). Prema izveštaju ”SIPRI” (”Stockholm International Peace Research Institute”) 17 komada prebačeno je u Singapur.

3.  Mark 47 Striker – SAD 

Amerikanci imaju bogato iskustvo i veći broj modela ABG. Ovaj model je počela je da razvija krajem osamdesetih godina kompanija ”Saco Defence” koja je sada deo odeljenja za oružje i tehniku ”Dženeral Dajnamiksa” (”Armament and Technical Products General Dynamics”). Sredinom devedesetih DoD je odobrilo stvaranje zajedničkog biroa u koji su ušli ”Saco Defence” ”Raytheon” (zadužen za kompjuterizovani nišan ”LVS”) i norveško-finska kompanija ”NAMMO” (”Nordic Ammunition Company”) koja je bila zadužena da razradi granatu s daljinskim aktiviranjem u vazduhu. Dizajniran je od strane ”Centra za mornaričko kopneno ratovanje” u Krejnu (”Naval Surface Warfare Center”, Crane), a proizvodi ga navedeni ”General Dynamics Armament and Technical Products”. Godine 2003. komanda Snaga za specijalne operacije (”US SOCOM”) posle poligonskih i laboratorijskih ispitivanja uvela je u naoružanje kompleks ”Strajker” (Striker-udarač) pod oznakom ”Mark 47” i atributom napredni laki bacač granata (Advanced Lightweight Grenade Launcher -ALGL).

Bacač koristi redenik, a masa mu je 41 kilogram  sa tronošcem i nišanskim kompleksom ”AN/PWG-1”, dok na sam bacač otpada 18 kilograma. Efektivni domet je do 1.500 metara, a 2.2.000 maksimalni. Tempo paljbe je regulišući i kreće se od 225-300 granata u minuti. Brzina granate je nepoznata.

• Korisnici: Australija, Izrael i SAD.

2. UAG-40 – Ukrajina

Ukrajinci su i ranije, u sastavu SSSR, bili poznati kao odlični poznavaoci oružja, proizvodeći i remontujući brojnu tešku  i laku tehniku, transportne avione svetske klase, itd. Iz te zemlje koja je već osam godina u specifičnom stanju usled samoproglašenja DNR i LNR, a zatim i SVO, stiže nam automatski bacač granata ”UAG-40”, jedan od mnogih proizvoda koji su poslednjih godina nastali u njihovim pogonima. Razvio ga je i proizvodi ”Kuznja na Ribalskom”, brodogradilište i veliki proizvođač oružja u Kijevu. Nalazi se na obali Dnjepra. Od 1924. do 2017. zvala se ”Lenjinska Kuznja” da bi onda u skladu s novim ukrajinskim uredbama promenila ime jer one ne dozvoljavaju reference iz sovjetskih vremena u nazivima kompanija. Rad na projektovanju počeo je 2010. godine i značajno je ubrzan početkom sukoba u Istočnoj Ukrajini. U naoružanje je ušao 2016. godine. Bacač ima masu (sa stativom i municijskom kutijom) 40 kilograma, a samo oruđe ima masu od 18 kilograma. Ovako značajno smanjenje postignuto je korišćenjem lakih materijala kao što su titanijum (gotovo ceo stalak izrađen je od njega) i karbona koji se koristi u delovima mehanizma. Proizvođač kao prednost ovog oruđa, pored lakoće, navodi i povišenu preciznost. Bacač se hrani redenikom sa 32 granate.  

Kalibar je 40×53 SR mm, brzina paljbe je 370 – 400 granata u minuti. Domet je 2.200 metara u zavisnosti koju municiju koristi, a početna brzina projektila je 240 m/sec, opet u zavisnosti od vrste municije. Koristi napredne vrste nišana. Pored mehaničkog tu su i optički, elektronski (sa balističkim proračunom), infracrveni i televizijski. 

• Korisnik: Ukrajina

1.  AGS-40 Balkan – Ruska Federacija

Ruski bacač na tronošcu, naslednik ”AGS-17” i ”AGS-30”. Razrađen je početkom devedesetih godina na bazi eksperimentalnog bacača ”TKB-0134  – Kozlik” (jare). Godine 2008. NPO ”Pribor” (naučno-proizvodno društvo, ranije Zavod № 398) dostavilo je OS RF šest primeraka sa odgovarajućom količinom granata na opitovanje. Postao je operativan 2017. godine. Proizvodi ga ”Техмаш” sa sedištem u Moskvi. Ovo je prvi ruski bacač u tom kalbiru. Zahvaljujući posebno konstruisanoj municiji i samom stalku, on je u odnosu na svog glavnog rivala, američki ”Mk19M3” dvaput lakši i delotvorniji. Može se ugraditi na oklopna vozila, a posebnu važnost mu daje činjenica da se može integrisati s daljinski upravljivom borbenom stanicom ”Kalašnjikov MBDU”. Reč je o sredstvu koje može koristiti mitraljeze u kalibru 7,62 i 12,7 mm i ”AG-17”. Ima radijus dejstva u punom krugu, a brzina rotacije mu je 60 stepeni u sekundi, što će reći da pun krug obavi za šest sekundi.    

Domet je 2.500 metara, brzina paljbe 400 granata u minuti, s mogućnošću kratkih (pet), dugih (10) i neprekidnom paljbom. Od drugih sredstava razlikuje se i po odvojivom sedištu kada može efikasno da deluje u zavisnosti od težine strelca.

• Korisnik: Ruska Federacija