Automatski bacači granata

Slušaj ovaj članak

Tokom 1983. godine, južnoafrička firma iz Pretorije, Milkor (Pty) Ltd, je konstruisala ručni, višemetni bacač granata 40×46 mm (sa varijantama 37/38 mm) Milkor MGL (Multiple Grenade Launcher), koji je funkcionisao na principu revolvera sa šestometnim dobošem. Kako su se iz oružja mogle lansirati i neletalne granate, za njegovu nabavku se zainteresovao niz zemalјa.

40mm MK19
40mm MK19

Američka podružnica kompanije je na tržište SAD plasirala varijante Mk 1S pod nazivom MGL-105 (sa čeličnom cevi i Pikatini šinama (za vojnu upotrebu) i Mk.1L kao MGL-140, sa dobošem dužine 140 mm kako bi mogao prihvatiti bombe sa С-S gasom i neletalne patrone (za snage javnog reda). Tokom 2005. godine američki Mornarički korpus je u svoje naoružanje uveo MGL-140 pod nazivom M32 Multi-shot Grenade Launcher (M32 MGL ili M32 MSGL), a specijalne snage – M32A1 Multi-shot Grenade Launcher i Mk 14 Mod 0.

Na zahtev Ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije, za potrebe razbijanja masovnih skupova i nasilnih protesta, 1993. godine su Valerij Teleš i Boris Borozov (Борис Афанасьевич Борзов, 1944–2002) u CKIB SOO (Центральное конструкторско-исследовательское бюро спортивного и охотничьего оружия) konstruisali ručni šestometni revolverski bacač (Ручной револьверный гранатомёт) 40 mm 6G30 Gnom, koji je mogao ispalјivati sve vrste granata (osim dimnih) 40 milimetara (VOG 25, VOG 25P, GRD 40, Гвоздь).

Američka armija je tokom Vijetnamskog rata, 1967-1968, u Mornaričkom centru u Luivilu (US Naval Ordnance Station Louisville) započela razvoj automatskog bacača granata za municiju 40×53 mm, inače kontapitibilnu sa starijom, 40×46 mm M203. Bacač je radio na principu slobodnog trzanja zatvarača, dejstvovao je sa zatvaračem u prednjem (zatvorenom) položaju, a hranio se iz rasipnog metalnog redenika. No, konačna, funkcionalna verzija, Mk.19 (model III), uvedena je u naoružanje armije tek 1983. godine a koristila se na tronošcu M3 za teške mitralјeze M2 Browning .50NV ili lakom tripodu M205. U isto vreme, u SSSR, tim pod rukovodstvom Aleksandra Kornjakova (Александр Фёдорович Корняков) je u OKB-16 (Конструкторское бюро точного машиностроения имени А. Э. Нудельмана) razvio automatski bacač 30 mm AGS-17 Plamen (Пламя). Šta više, konstruktori su za svoje rešenje, 5. aprila 1968, dobili i patentni list № 44547. 

Ruski AGS-17
Ruski AGS-17

AGS-17 „Plamen” je bio je konstruisan za granate VOG–17, opremlјen je kutijastim okvirom kapaciteta 29 granata, optičkim nišanom 2,7× PAG–17, a postavlјen na tronožac SAG–17. Oruđe je imalo olučenu cev, funkcionisalo je na principu trzanja slobodnog zatvarača a moglo je dejstvovati kratkim (do 5 granata/min), dugim rafalima (do 10 granata/min), te automatski. Ukupna masa AGS–17 (sa tronošcem) iznosila je 31 kg, početna brzina granate bila je 185 m/s, a kadenca se kretala od 350 do 400 granata u minuti. Oružje se hranilo lentom iz dobošaste kutije a ispalјivalo je granate 20×29 mm VOG-30 (letalne) i VOG-17M (neletalne i letalne) koje su se po konstrukciji i terminalnom efektu bitno razlikovale od 40 mm VOG-25. U naoružanje SSSR uveden je 1971. godine sa sklapajućim tripodom SAG-17. 

Automatski bacač granata 30 mm BGA M93

Domaći automatski bacači granata, sa razvojem su počeli, po uzoru na ruski 30 mm AGS-17 Пламя, između 1979. i 1980. godine u Kragujevcu. Posle završene izrade dokumentacije, došlo je do zastoja pošto Uprava pešadije nije pokazala interes za ovaj sistem.

Tokom 1993, u Razvoju konstrukcije fabrike je samoinicijativno nastavlјen rad na projektu automatskog bacača. Rukovodilac projekta bio je Radmilo Lepojević. Ekipu su činili Živko Bulatović, Milić Maksović, Milinko Čolović, te Dragomir Milovanović. Završna verifikaciona ispitivanja vodio je i realizovao kapetan I klase Milojko Brzaković.

Tokom 1994, izrađena jenulta serija od 15 bacača. Odlukom tadašnjeg direktora fabrike, mr Vukašina Filipovića, 31. marta 1994. je za rukovodioca osvajanja proizvodnje imenovan potpukovnik Dragislav Rosić, koji je radio sa potpukovnikom Marinkom Petrovićem. Tehnologiju je vodio Rajko Paunović, logistiku Vlada Đorđević, a kontrolu – potpukovnik Jugoslav Đorđević i Tomislav Ristić. 

Prvih 15 bacača isporučeno je Vojsci SRJ 4. jula 1994. godine.

Domaći bacač granata ABG-30 je savremeno automatsko oruđe pešadije, namenjeno uništavanju žive sile, neutralisanju vatrenih sredstava i lakookloplјenih vozila na dalјinama do 1.700 metara.

Bacanjem granata na dalјine od više stotina metara rešava se problem približavanja objektu u napadu i odbrani. Na taj način umanjuje se efikasnost strelјačke vatre protivnika i efikasnije se pokriva prostor zone sigurnosti. Drugim rečima, ostvaruju se povolјniji uslovi za juriš, prodor u dubinu, izvlačenje iz borbe i prekid borbenog dodira. Iskustva pokazuju da su najveći gubici u lјudstvu izazvani dejstvom parčadi bombi, mina i granata, što je dokaz opravdanosti korišćenja tog sredstva. Bacanje granata na dalјinu ne zahteva uvek precizno nišanjenje, što naročito dolazi do izraza pri kretanju, jurišu i prebacivanju sa položaja na položaj.

BGA 30mm-jpg
BGA 30mm

Bacač se sastoji od cevi, sanduka, zatvarača, amortizera, mehanizma za hranjenje, postolјa i nišanske sprave. Automatika bacača je zasnovana na principu slobodnog trzanja zatvarača. Hranjenje se vrši redenikom od 30 članaka sa 29 granata, iz municijske kutije (doboša). Redenik se puni pomoću punjača koji je sastavni deo kompleta bacača. Postolјe je tronožno i omogućava promenu vatrene linije i zauzimanje sektorskog polјa dejstva. Za nišanjenje se koristi optički nišan NSBG-1, sa uvećanjem od 2,7×.

U zavisnosti od izabranog cilјa i želјenog efekta na cilјu, sredstvo koristi granatu parčadnog (trenutnog ili odskočnog) ili kumulativnog dejstva.

Kalibar bacača je 30 mm, početna brzina granate -180 m/s, brzina gađanja iznosi od 60 do 70 met/min, maksimalni domet je 1.700 m, a efikasni domet granate 800–1.200 m, masa punog sredstva sa postolјem iznosi 52 kg, ukupna dužina oružja je 1305 mm, dužina cevi – 300 mm, visina – 145 mm, dok je širina postolјa 311 milimetara.