NaslovnaNovostiŠpijunska posla

Špijunska posla

U trenutku kulminacije Aneksione krize 1909 godine, Srbiju je potresla jedna špijunska afera: ”Krivična policija Uprave varoši Beograda”, na čelu sa iskusnim pravnikom Živojinom-Živkom Lazićem, 4 marta je započela akciju likvidacije austrougarske špijunske grupe koja je više godina intenzivno praćena.

Austrougarska je i pre Majskog prevrata u Srbiji imala uspostavlјenu vojnu obaveštajnu mrežu. Ovo je postalo jasno i široj javnosti kada je, u vreme kulminacije Aneksione krize 1909, izbila špijunska afera: ”Krivična policija Uprave varoši Beograda”, na čelu sa Živojinom-Živkom Lazićem, 4. marta je započela akciju likvidacije austrougarske špijunske grupe koja je više godina intenzivno praćena. Policija je, naime, odavno imala saznanja da se ”trgovački zastupnik” Karl Miler (Karl Müller), sa stanom u Vuka Karadžića 18, bavi obaveštajnim radom. No, da bi usledilo pravno valјano hapšenje, trebalo je prikupiti dovolјno dokaza validnih za sud. Tokom 1906. i 1907. godine ”tajni policajac” Ljubomir Manojlović, nadzirao je stan u Takovskoj br. 15 koji je koristio jedan od osumnjičenih, Petar Šahin, a  žandarmerijski kaplar Radisav Trnavac duže vreme je osmatrao boravište austrijskog vojnog atašea, Gabora Tancoša (Gábor Tánczos) u Makenzijevoj br. 19.

  U policiju je prvo priveden rezervni artilјerijski kapetan i počasni major Živko Janković. Janković se kao podoficir, za vreme službovanja u Nišu, oženio ćerkom mitropolita Vinokentija. Prema tadašnjoj štampi, zahvalјujući tastovom uticaju, 1880. godine je proizveden za oficira a 1899 – za počasnog majora. Tokom nabavki municije u Beču, 1903, zavrbovao ga je tadašnji ”vojni liferant” Miler. No, njegov rad nije promakao policiji koja ga je takođe stavila pod prismotru. Odmah nakon hapšenja, Janković je pristao na saradnju u istrazi.

Na žalost, izdavač Sveta Jakšić je saznao za zbivanja u ”Upravi varoši” pa je brzopleto, 5. marta popodne, štampao vanredno izdanje svog lista “Štampa”, obaveštavajući javnost o hvatanju špijuna. Ovo je razotkrilo nedovršenu policijsku akciju pa su osumnjičenii, i pre pribavlјanja svih dokaza, uhapšeni kako bi se sprečilo njihovo bekstvo. Tako su 5. i 6. marta, između ostalih, privedeni Karl Miler, Petar Šahin i  konjički kapetan u penziji Petar Đorđević-Nušić. Živko Lazić je imao saznanja da su dvojica srpskih državlјana dugo sarađivala sa Milerom i primala novac za svoje usluge.

Špijunska posla
Šifrarnik i način sakrivanja šifre austrougarskih špijuna u aferi Miler 1909 godine

Prvi konkretan dokaz pronađen je tokom pretresa stana ”majora” Jankovića: radilo se o prahu za pisanje tajnih pisama i šifri Obaveštajnog biroa austrougarskog Generalštaba, sakrivenim u – četki za kosu. Drveni deo četke je bio, naime šupalј; u šuplјini je bila sakrivena šifra a potom postavlјen poklopac fiksiran malim zavrtnjevima. Špijuni su bili zaduženi da prahom rastvorenim u vodi, na osnovu šifre, pišu izveštaje i potom ih šalјu na adrese fiktivih trgovačkih kompanija u Carigradu, Solunu i Bukureštu, gde bi ih preuzimali agenti ”Evidencbiroa”. Ovaj način komunikacije, šifru, koverte, papir i prah, Jankoviću je preko Milera dostavio austrijski vojni ataše Tancoš. Odmah po ovim saznanjima, na osnovu naređenja kralјa Petra, Živku Jankoviću je 6. marta 1909. oduzeta počasna titula majora i razrešen je dužnosti rezervnog artilјerijskog kapetana. Inače, Janković je naveo kako se uloge špijuna prihvatio pošto je teško živeo od državnih primanja od preko 200 dinara a Austrijanci su ga plaćali – 20 dinara.

Na opšte zaprepašćenje, Prvostepeni sud za Varoš Beograd je 30. aprila sve optužene pustio na slobodu jer se paragraf krivičnog zakona na osnovu koga su bili privedeni, ”mogao primeniti samo na veleizdaju a ne i na špijunažu”. Živko Lazić je, pozivajući se na nove dokaze i izjave svedoka, uložio žalbu koju je Apelacioni sud usvojio i četvorica glavnooptuženih su 12. juna ponovo zatvoreni. U međuvremenu, usled nedostatka dokaza, oslobođeno je nekoliko domaćih osumnjičenih lica a zemunski izdavač Dragutin Frankl je 26. aprila proteran u Austriju. 

Suđenje je započeto 18. juna a četiri dana kasnije Živko Janković i Karl Miler su osuđeni na 5 godina zatvora dok su Petar Đorđević-Nušić i Šahin oslobođeni. Kasacioni sud je razmatrio presude i 6. oktobra 1909. Mileru i Jankoviću kaznu povećao na 16 godina. Zanimlјivo je da domaća štampa nakon Velikog rata tvdi kako je i Miler, ”u cilјu relaksacije odnosa sa Bečom”, nakon drugostepene osude pušten iz zatvora i proteran iz Srbije. Đorđević-Nušić po svemu sudeći nije igrao značajnu ulogu u špijunskoj grupi ali štampa nije propustila da njegov karakter opiše činjenicom kako je 1887. prezimenu Nušić dodao Đorđević  – kako ga ne bi doveli u srodničku vezu sa Branislavom Nušićem koji je u to vreme osuđen na zatvor zbog satirične pesme ”Dva raba”. Sasvim drugi slučaj je bio sa Petrom Šahinom. Pitanje je, naime, koliko je ”Krivična policija” imala saznanja o stvarnoj dubini špijunske mreže i krivici osumnjičenih. Tek nakon Velikog rata, kada su postali dostupni austrijski dokumenti, videlo se da je Beč daleko ozbilјnije sprovodio obaveštajni rad. 

Uprava grada Beograda 1914
Uprava grada Beograda 1914

Stvaranje prve ozbilјne obaveštajne mreže u Kralјevini Srbiji ali i u još neoslobođenim krajevima ”Južne Srbije” započeo je austrougarski vojni ataše u Beogradu 1896 do 1898, Eugen Hordlička (Eugen Hordliczka). Za Hordličku su radili austrijski vicekonzul u Nišu, Hektor di Roza (Hector di Rosa-Luraghi), Alfred Rapaport (Rappaport Alfred Adam Ritter von Arbengau) i Adolf Riter fon Cambaur (Adlof Ritter von Zambaur). 

Nakon predaje dužnosti u Beogradu, Hordlička je 7. decembra 1903. godine postavlјen za šefa ”Evidencbiroa”. Odmah po preuzimanju obaveštajne službe, u Petrovaradinu je otvorio ispostavu zaduženu za rad u Srbiji a komunikacija sa agentima održavana je pomoću golubova-pismonoša sa stanicama u Zemunu i Pančevu. Kako je srpsko-austrougarska granica najvećim delom spadala u nadležnost Kralјevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, ban Nikola Tomašić je 1911, po Hordličkinom nalogu, izdao ”Uputstvo za sprečavanje špijuniranja i podpomaganje vojne obaveštajne službe”.

Glavni štab XIII korpusne komande u Zagrebu predstavlјao je krovnu insitutciju za pitanja špijunaže i kontrašpijunaće na području Hrvatske, Slavonije i Dalmacije a ispostave su, osim u Zemunu, formirane i u Osjeku, Mitrovici, Gospiću i Sušaku. U ”Uputstvu” bana Tomašića se detalјno objašnjava i način vrbovanja novih članova obaveštajne mreže, pri čemu su lјudi, koji su trebali da rade u korist Monarhije morali biti neupadlјivi, odnosno, oni koji su zbog svog zanimanja često putovali (u zemlјi) i inostranstvu. Za komunikaciju sa agentima korišćeni su golubovi-pismonoše i oglasi u dnevnoj štampi koji su sadržali šifrovane poruke.

Tokom 1901. na mesto vojnog atašea u Beogradu postavlјen je iskusan oficir, Jozef Pomiankovski (Józef Jan Klemens Pomiankowski), koji je po nalogu Hordličke znatno unapredio i razgranao špijunsku mrežu. U početku, od Vambaura i Rapaporta je preuzeo njihove stare kontakte, uklјučujući tu i ”poštanskog službenika” Petra Šahina – čoveka sa obaveštajnim iskustvom Naime, pred izbijanje srpsko-turskog rata 1876, rukovodilac aleksinačkog telegrafa Kosta Prendić uspeo je da pridobije za saradnju šefa turskog vojnog telegrafa u Nišu, Aranđela Vahrama i telegrafistu Petra Šahina. Oni su Prendiću prenosili sve vojne izveštaje koje je dobijala turska komanda u Nišu. Srbija je bila zadovolјna ovom saradnjom pa je 1. novembra 1875. doneta odluka da se ”Petru Šahinu za usluge dade u ime nagrade 160 dukata ćesarskih”. Kada je naslutio da će biti otkriven, Šahin je prebegao u Aleksinac a Ministarski savet je 13. februara 1876. odlučio ”da se telegrafisti turskom, koji je ovamo prebegao – Šahinu, daje u ime izdržavanja, po 12 dukata ćesarskih”.

Dve godine nakon završetka rata, Šahin je primlјen za telegrafskog činovnika u Aleksincu a 1889. je prešao u Beograd gde je bio i nastavnik u Poštansko-telegrafskoj školi. Šta više, kada je 1890 u ”beogradskom nadleštvu namešten telegrafski aparat Huga sa klavijaturom”,određeno je da se”manipulaciji” na modernom uređaju ”izučava telegrafista Petar Šahin.” Šahin je 1892. premešten u Vranje za telegrafistu druge klase. Nakon penzionisanja 1895, radio je kao agent osiguravajućih društava ”Nјujork” i ”Beogradska zadruga”. 

Austrougarsko poslanstvo Studenička 20 i austrougarski konzulat Knez-Mihailov venac 16. Beograd 1914
Austrougarsko poslanstvo Studenička 20 i austrougarski konzulat Knez-Mihailov venac 16. Beograd 1914

Pomiankovski je nastavio da sarađuje sa Šahinom koji je kao agent osiguranja često putovao u Beograd, a lično je angažovao Milera i njegov krug domaćih saradika.

Kada je 1905. godine pokrenuto tzv. ”topovsko pitanje”, Pomianovski je predložio da Karl Miler zastupa fabriku ”Škoda”. Ataše je smatrao da dugogodišnji špijun-žitelј Beograda ima odlične veze sa domaćim vojnim krugovima te da će imati uticaja da se Srbija opredeli za austrijske topove. No, direktor ”Škode”, Georg Ginter (Georg Günther), koji je daleko bolјe poznavao Milerove sposobnosti, odbio je ovu ideju tvrdeći da ”Miler može naneti više štete nego koristi”. Kada je 1907. godine za novog vojnog atašea u Beogradu određen Gabor Tancoš, Pomjanovski mu je predao već razrađenu špijunsku mrežu. Po svemu sudeći, Tancoš nije bio toliko vičan obaveštajnim poslovima jer ga je beogradska policija od samog početka službovanja stavila pod nadzor.

Upravo zbog njegove nestručnosti i Milerove preterane samouverenosti, mreža je provalјena i usledilo je hapšenje. Bečki ministar spolјnih poslova Erental (Alois Lexa von Aehrenthal) odmah je Tancoša povukao sa dužnosti a na njegovo mesto poslat je Oto Gelinek (Otto Gellinek). Dve godine kasnije, na mesto poslanika u Beogradu stupio je Vladimir Gizl (Wladimir Freiherr Giesl von Gieslingen), brat Artura Gizla fon Gizlingena, od 1898. do decembra 1903. načelnika ”Evidencbiroa”.  Gelinek je tokom Balkanskih ratova dobro upoznao vrednosti srpske vojske o kojima je svom Generalštabu podneo dva izveštaja: Res. № 99 od 11. marta 1913. i ”Završni izveštaj o srpskoj vojsci u Drugom balkanskom ratu” od (7) 20. avgusta 1913. godine.

Nakon izbijanja rata, Gelinek je od avgusta 1914. do aprila 1915. bio je na čelu Obaveštajnog odseka Komande Balkanskih snaga. U Beograd je ponovo ušao 2. decembra 1914, tokom petnaestodnevne austrougarske okupacije srpske prestonice. Nakon pada Srbije  i osnivanja ”Vojnog generalnog guvernmana”, postavlјen je za šefa Generalštaba Guvernmana; na ovoj dužnosti ga je već 24. jula 1916. zamenio Hugo Kerhnave (Hugo Kerchnawe).

Autor

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave