Luk i strela – oružje vekova

Pre izvesnog vremena bavili smo se na ovom portalu jednim od najstarijih oružja civilizacije – praćkom. Ona je preživela milenijume i evo je, koristi se u jedinicama posebne namene u vojsci i policiji, sportu, lovu, rekreaciji.. Sličnu sudbinu doživeli su luk i strela. Oni koji su ih prvi upotrebili, sigurno nisu čuli za potencijalnu i kinetičku energiju, ali su odlično znali kako da povećaju svoju borbenu moć. Luk, odličan primer kako se potencijalna energija pretvara u kinetičku snagom korisnika. Ubiti neprijatelja ”bez zrna baruta”.  Naravno, luk i strela koristili su se i koriste i za lov, sport, razonodu, no mi se bavimo njegovom ratnom upotrebom.

Luk pripada klasi oružja na odapinjanje i smišljen je da izbacuje strele. Tehniku korišćenja luka i strele znamo, no opišimo to sa stanovišta fizike: zatezanjem tetive vrši se prirast potencijalne energije do maksimalnog momenta sile. Otpuštanjem tetive potencijalna energija se predaje streli u obliku kinetičke i ona leti ka cilju. Upotrebljivost luka zavisila je od vrste materijala, snage korisnika i njegove veštine da pogodi cilj. Daljina je takođe zavisila od svih ovih pomenutih faktora. U proseku, prvi lukovi bili su ubojiti na daljinama do 80 metara. Najprostiji lukovi pravljeni su od najpristupačnijeg i najpovoljnijeg komada drveta, raspona do jednog i po metra. Najduži pronađeni luk bio je raspona 2,2 metra. Lukovi od mešovitog materijla (danas bi se reklo – kompozitni), pravljeni su od rogova (unutrašnji deo), elastičnog drveta (srednji deo) i nalepljenih životinjskih tetiva sa spoljne strane. Tako je veličina luka smanjivana radi lakšeg nošenja i dejstva, a povećana mu je fleksibilnost, elastičnost i ubojna moć. Osnovna podela lukova svodila se na dve grupe: duge lukove (engleski dugi luk –longbow) i ravne lukove (flatbow). Razlikovali su se lako: dugi luk je bio zaobljenog preseka, sa užim krajevima, a ravni lukovi bili su ravni u preseku, sa širim krajevima. Za obe vrste lukova tetitva se pravila od životinjskih vena, creva, sirove kože ili upredenih biljnih vlakana. 

Osvrnimo se ukratko i na drugi deo ovog oružja – njegovu ”municiju”. Strela može biti drveni ili metalni štap – šipka sa kamenim ili metalnim šiljkom. Ima strelicu listastog, trouglastog ili romboidnog oblika, koja može biti napravljena od raznih materijala: kremena, kosti, bakra, bronze, gvožđa, a s novim tehnologijama i od keramike, bakelita, itd. Telo strele je prečnika od sedam do deset milimetara; dužina joj je približno polovina dužine luka, a izrađivana je od lakog drveta ili trske. I ona je s novim materijalima doživela poboljšanja, pre svega s ciljem izbegavanja oscilacija. Na kraju štapa po pravilu se nalaze krila ili peraja od lakog drveta, trske ili nekog savremenog materijala. Njihova uloga je presudna za kontrolisanje izbačaja i balistiku strele. 

U vreme kada nije postojala odgovarajuća drvodeljska tehnologija, za strelu su birane ravne grane ili izdanci, ili su se sekle iz punog drveta. Korigovanje oblika vršeno je uz pomoć vatre. Poznato je da su čak i Vijetnamci koristili strele od manganovog drveta koje je, provučeno kroz vatru, dobijalo takvu čvrstinu da je probijalo metalnu oplatu helikoptera. Srednjevekovne strele dostizale su brzinu do 100 m/sec, dok su samostreli postizali i do 150 m/sec. Najveći domet strela je dostizala pod uglom od 45 stepeni, no  tada je na cilju drastično gubila kinetičku energiju, pa je tako korišćena samo za dobacivanje plamene smeše, poruka, i slično. Na njen let mnogo su uticale i utiču atmosferske prilike – vetar, kiša, sneg, itd. Ono što su prvi izrađivači strela znali, ostalo je i do danas na snazi,a naučnici su to lako definisali: što je veća krutost strele, veći deo ukupnog momenta sile biće iskorišćen na probijanje mete, a ne na deformaciju strele. Ona u letu pravi poprečne oscilacije s frekfencijom od 50 do 100 Hz, što se može videti na usporenim snimcima. Što su oscilacije veće, to je upotrebljivost strele manja. Lukovi pripadaju danas, ako se koriste u vojne ili policijske svrhe, u specijalno i prigušeno oružje jer jedini zvuk koji strela proizvodi je tiho karakteristično šištanje od perja, odnosno krila. 

Tačnost gađanja zavisila je od mnogo faktora: kvaliteta luka i strele, ali  pre svega od veštine, snage i uvežbanosti strelca. S današnjim lukovima dobri strelci na 90 metara mogu da smeste strele u krug od dvadesetak centimetara. Zašto su streličarska oružja prevaziđena kao masovno oružje, nezavisno od pojave vatrenog oružja? Najveći problem bila je upravo uvežbanost! Da bi dobio dobrog strelca, vlastelin je morao da uči decu već od četvrte ili pete godine života. U srednjevekovnoj Engleskoj steličarstvo je bilo ne samo nacionalni sport, već i vojna obaveza. Propis Ričarda Drugog 1389. godine obavezuje sluge i radnike da stalno uvežbavaju gađanje, a posebno u doba praznika ili nedeljom.

Interesantna priča vezana je za domet. Dugo se smatralo preterivanjem i legendom da su strelci Dalekog istoka, ali i Osmanskog carstva, dobacivali strele do (za Evropljane), nezamislivih daljina; međutim, uvid u sačuvane arhive upravo to i potvrđuje. Sultan Selim dobacio je strelu na daljinu od 766,3 metra. Domet strela u vreme kada se pojavilo vateno oružje ima i službenu verifikaciju. Sekretar turskog poslanstva u Londonu je 1795. godine postigao daljinu od 442 metra, usput tvrdeći da je njegov tadašnji sultan s lakoćom prebacivao daljinu od 700 metara. U to vreme engleski strelci nisu prebacivali dalje od 300 metara. Turski sultan Murat-Gazi Četvrti (Gazi – heroj, junak) dobacio je jednom prilikom do 878,5 metara. Tajna je bila u tehnologiji izrade luka i strele, a ne samo u snazi. Turski luk je dobacivao do 250 dužina svoje strele, a engleski do 150 svojih dužina. Današnji rekord iznosi 1.222 metra za muškarce i 950 metara za žene. Muški rekord kada se luk napinje nogama iznosi 1.410 metara i ženski  1.018 metara. Ubojna moć strela bila je (i ostala) fascinantna. Godine 1428. u Engleskoj najbolji strelci su sa rastojanja od preko dvesta metara probijali hrastovu dasku od pet centimetara. Za zateznom silom od oko 70 kg. kompozitni luk je probijao gotovo svaki mrežasti oklop do 150 metara, ali pravi oklop nijedna strela nije mogla da probije ni sa kog rastojanja. 

Samostrel – ”brzometni luk”

Evo nas i kod sredstva koje je predstavljalo veliki korak u ratovanju. Savremenim rečnikom rečeno, to je, u odnosu na klasični luk i strelu (kao ”jednometno” oružje), predstavljalo poluautomatsko oružje tog vremena, kako po ubojnosti i dometu, tako i po količini strela koje je moglo da odapne u jedinici vremena. Kod nas se taj ”brzometni luk” zove samostrel. Francuzi ga zovu arbalete (od lat. arcaballista: arcu – ”duga” i ballisto – ”bacam”); Englezi – crossbow, Rusi арбале́т, Španci ballesta, Italijani balestra, Nemci armbrust i nezaobilazni Turci – Tatar yayı, kundaklı yay. Svi su nazive davali po tome odakle je ovo oružje stizalo u njihove ruke. Za pojavu samostrela trebalo je dovoljno ovladati tehnologijom krutih veza i obrade metala. Kada su uspeli da proizvedu dovoljno pouzdane metalne delove, stvoren je i samostrel. Kod njega su do izražaja došle mnoge osobine: teže i duže strele, veća kinetička moć, preciznost, brzina dejstva, ali i težina. Stoga su samosteli pravljeni u raznim veličinama, od ručnih do fortifikacijskih, na stalcima ili fiksnim tvrđavskim pozicijama, kada su mogli da izbacuju  strele koje su bile gotovo veličine koplja. 

Savremena upotreba borbenih samostrela

Vatreno oružje je učinilo svoje, pa su luk i strela brzo nestali s ratišta. Svoju karijeru nisu prekidali u sportu, lovu i rekreaciji, no ono što nas, kao vojni portal zanima, jeste kako su se vratili u ruke vojnika i policajaca. U poznatoj knjizi M. Vasića ”Specijalno i prigušeno oružje” (samostalno autorsko izdanje objavljeno 1988. godine u odličnom tiražu od 3.000 primeraka), ima reči o ovom sredstvu. Javnost je na samostrele obratila pažnju najpre preko filma. U trećem delu filma ”Rambo”, glumac u Afganistanu uništava helikopter strelom na čijem vrhu je minijaturno eksplozivno punjenje. Takva scena je, naravno, daleko od realnosti, međutim, istina je da mnoge jedinice koriste samostrele koji su unapređeni svim mogućim dostignućima savremene tehnologije – kompozitnim materijalima, laserskim daljinometrima, GPS navođenjem, optikom, kolimatorskim nišanima, itd. U pravilniku ”Obuka izviđača. Sistem specijalnih snaga GRU” na spisku specijalnog oružja našao se i samostrel. On je superiorniji od malokalibarskog oružja i to ne u samoj bici, već prilikom izvođenja određenih, najčešće individualnih zadataka. Pre svega, odlikuje ih nečujnost; čak i nabolji primerci prigušenih pištolja moraju da emituju karakterističan ”klik” kod ispaljivanja. Pošto samostrel nema dodirnih metalnih delova, nema čak ni tog šuma. Zahvaljujući minimalnom broju delova i specifičnom mehanizmu za okidanje, ne postoji mogućnost slučajnog ”opaljenja”. 

Samostreli su izuzetno lagani i lako ih je kontrolisati. Za strele postoji bogat spektar projektila – zapaljivi, dimni, pancirni, pancirno-zapaljivi, itd. Na udaljenosti do 100 metara, što predstavlja optimalnu oblast dejstva, samostrel je precizniji od automatskih pušaka. Ubistveni efekat je do 150 metara. Ukoliko pogodi vitalne organe (glavu, srce, abdomen, arterije), što dobar strelac s lakoćom može, dolazi do gotovo trenutne paralize i smrti. Treba reći da je ovo oružje opasno i za pancire. Ne može da probije keramičke ploče ili čelične listove, ali zato s lakoćom razmiče niti kevlara i neutrališe protivnika. Ne zaboravimo da mnoge vojske, uključujući i jedinice NATO, koriste upravo kevlarske pancire. Ubojna moć samostrela, kao što vidimo, ne može se porediti s metkom, kao što se metak ne može meriti s faktorom iznenađenja na malim razdaljinama. Za uklanjanje stražara, diverzantsko obeležavanje cilja za potrebe preciznog bombardovanja, itd, samostrel je idealan. Pri tom, naravno, strelac nosi i vatreno oružje i uvek deluje u paru. Brzina gađanja je do deset strela u minuti, što kod dobro uvežbanog strelca i odgovarajućeg taktičkog postupka, može biti sasvim dovoljno.

Samostreli nisu bez mana. Pre svega, reč je o njihovom gabaritu, odnosno transportnim svojstvima. On se ne može sakriti kao pištolj ili automatska puška. Strelcu je potreban određen prostor da postavi samostrel, odnosno da ga dovede u ravan nišanjenja i, što je možda i najvažnije, njegova dnevna upotreba je visokorizična za samog strelca, bez obzira na nečujnost. No, kako smo već napisali, za njega se obučavaju i pripremaju profesionalci i on nije za masovnu upotrebu. Samostrele danas proizvode mnoge fabrike, a poznati su modeli ”Crni piton”, ”Baret”, ”Tarantula”, ”Gepard”, ”Aspid”, ”Tenpoint”, itd, itd. Samostrel je korišćen i u ”Pustinjskoj oluji”. Na osnovi koncepta samostrela mnoge armije sveta konstruisale su sredstva raznih namena. Tako je rjazanska firma ”Рязанское Конструкторское Бюро “Глобус” konstruisala kompleks daljinskog razminiranja ”МДР 15М107 Листва́”, a proizvodi se u zavodu ”Kaskada” u Krasnodaru. Najpoznatiji model kompaktnog samostrela je taktički samostrel ”TAC-15” koji proizvodi ”Precision Shooting Equipment” (”PSE Archering”, Tukson, Arizona SAD) . Primenom sile od 77 kilograma on može da odapne projektil na 300 metara početnom brzinom od 125 m/sec. Veoma je praktičan jer kundak samostrela je opremljen raznim šinama i stožerima pomoću kojih se može povezati na bilo koje vatreno oružje.

U senci drugih atraktivnih oružja, samostel je prilično zastupljen. Peruanska vojska (Ejército del Perú) oprema neke svoje jedinice samostelima i specijalnim konopcima radi omogućavanja prelazaka teškog terena i prepreka metodom ”ziplajn” (zip-line).  Brazilci u svom Centru za obuku ratovanja u džungli ( ”Jungle Warfare Training Center”) svoje pripadnike naoružavaju i uvežbavaju u korišćenju samostrela. U SAD ”International Ltd” proizvodi samostrel za razminiranje ratišta. Uspešno je primenjivan u Kambodži i Bosni. Može se upotrebiti i do 20 puta i ponovo namotati bez izlaganja korisnika, a praktično je nečujan. Na više mesta se navodi da je firma ”Barnett International” prodavala jugoslovenskim snagama samostrele koji su korišćeni u zasedama i kao anti-snajpersko oružje oko Peći i Đakovice. Bela kuća je pokrenula tim povodom istragu, mada je ministarstvo za trgovinu i industriju ustanovilo da samostreli nisu na vojnoj listi, niti obuhvaćeni posebnim propisima. Srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac je snimljen 15. februara 2008. godine tokom vežbe Specijalnih snaga VS u Srbije u Nišu sa tim samostrelom. Grčka i Turska takođe koriste samostrel, kao i španske ”zelene beretke”. Specijalne jedinice Narodne oružane milicije Kine, ”Snežni leopard”, kao i neke jedinice Narodnooslobodilačke armije Kine koriste samostrele. Zabeleženo je da su viđeni tokom gušenja protesta u Sinđangu u julu 2009. godine. Mornarički komandosi Indije do kasnih osamdesetih bili su naoružani strelama sa cijanidnim vrhom, koje su koristile kao alternativu prigušenim pištoljima. Sve u svemu, još jedno oružje iz dubine vekova nema nameru da se definitivno povuče u muzej. Naprotiv.