Drakula – rumunski pištolj

Pokušaj razvoja automatskog pištolja nikada nije doživeo potpuni uspeh. Nemci su među prvima, tridesetih godina XX veka, konstruisali Mauser Schnellfeuer (Mauser Reihenfeuer) sa modifikacijama Westinger i Nickl (poznati pod pogrešnom, kataloškom oznakom M712) ali oružje nikada nije bilo prihvaćeno u naoružanju Vermahta. Znantno kasnije, 1977, italijanska Beretta je na tržište izbacila svoju automatsku varijantu pištolja, Beretta 93R (R= raffica), koja takođe nije prošla slavno.

Neposredno nakon Drugog svetskog rata, SSSR se takođe upustio u razvoj sličnog oružja. Ideja je bila da se obezbedi lično naoružanje za posade tenkova, trasportera i drugih vojnika koji prilikom obavljanja dužnosti ne mogu nositi ”duge cevi”. Kao polazna osnova usvojen je novi ruski metak, 9x18mmM, predviđen za službeni pištolj Makarova. Razvoj oružja poveren je Igoru Stečkinu (Игорь Яковлевич Стечкин, 1922-2001) iz tulskog CKB-14 (”Центральное конструкторское бюро 14”, danas АО ”Конструкторское бюро приборостроения”korporacije ”Гостех”). Prvi ekserimentalni primerak automatskog pištolja završen je 1949. godine. Posle niza testova i otklanjanja uočenih mana, oružje 9 mm APS je 1951. uvedeno u naoružanje armije SSSR a serijska proizvodnja poverena zavodu ”Molot” (Вятско-Полянский машиностроительный завод ”Молот”, danas deo koncerna Ростех).

No, trebalo je manje od jedne decenije da se ustanovi nepraktičnost sovjetskog izbora: težak pištolj u teškoj kundak-futroli sa dva dvadesetometna okvira bio je krajnje nepraktičan za nošenje; loše odabran ugao drške, pogotovo pri rafalnoj paljbi, dovodio je do velikog odskoka oružja; konačno, sam metak nije imao dovoljnu terminalnu energiju, što se pokazalo kobnim naročito nakon širenja upotrebe zaštitnih prsluka. Tako je proizvodnja APS obustavljena već 1958. godine a samo oružje je odloženo u skladišta. To nije označilo i kraj njegove karijere – za razliku od regularne armije, pripadnici specnaza GRU i KGB, za koje je pištolj Makarova bio besmisledna igračka, nastavili su da koriste pouzdaniji Štetkin. Primera radi, u Afganistanu je upravo Štetkin bio najzastupljeniji kod SpN GRU. Sa porastom kriminala i pojavom savremenog terorizma, do iznalaženja moćnijeg i kvalitetnijeg oružja, APM-u su se vratile i snage ministarstva unutrašnjih poslova. Sa pojavom savremenih automata, Štetkin je konačno potisnut iz upotrebe a srestao se samo kod pojedinih pilota i snajperista koji su operisali u Siriji.

Jedna od retkih firmi koja je tokom poslednje decenije XX veka okušala sreću sa automatskim pištoljima bila je – domaća ”Zastava”. Kragujevački tim je na bazi tada slavnog 9 mm CZ-99 razvio automatski CZ-99 GPA. Za razliku od standardne ”devedestdevetke”, GPA je imao polugu za izbor jedinačne i rafalne paljbe. No, na njemu je primenjeno i jedno praktično i inteligentno rešenje: na prednjem delu usadnika postojao je žleb na koji se mogao postaviti rezervni okvir u vidu pomoćmog, prednjeg rukohvata. 

E, upravo na bazi ruskog Štetkina i našeg CZ-99 GPA, 1998 godine su pripadnici Antiterorističke brigade Bukurešta (Brigada Antiteroristă București) iz sastava rumunske Službe državne bezbednosti (Serviciul Român de Informații), sa stručnjacima fabrike Uzina Mecanică Sadu iz grada Bumbešti-Žiju, okrug Gorž (Bumbești-Jiu, Gorj; fabrika je od 2002. registrovana kao ćerka nacionalne kompanije Romarm), započeli razradu oružja ”idealnog” za specijalne jedinice. Tako se pojavio pištolj M1998 ”Drakula” (Pistolul Model 1998 ”Dracula”), kojim su od 2003, bili opremljeni pripadnici Antiterorističke brigade Bukurešta i Odreda za brze intervencije okruga Gorž (Detasamentului de Interventie Rapida Gorj). O ovom oružju se zna vrlo malo – nije imao veću medijsku promociju. Navodno, kao rekvizit je korišćen u tv-seriji Seven Seconds (prema filmu Jurija Bikova Major) i filmovima Attack Force (sa neizbežnim Stivenom Sigalom) te Anaconda 3: Offspring.

U suštini, radi se o vernoj kopiji sovjetskog APS ali za municiju 9×19 mm Para. Za razliku od sovjetske demontažne kundak-futrole, ”Drakula”, kao i CZ-99 GPA, na prednjem delu usadnika ima šinu na koju se montira rezervni okvir u funkciji pomoćnog, prednjeg rukohvata.