Samouverenost tvoraca krstarećih projektila naglo je splasnula od početka agresije na našu zemlјu, marta 1999 godine. Pokazalo se ne samo da su ”nevidlјivi avioni” vidlјivi nego i da su im ”pametne” rakete prilično poremećene.
Tokom NATO agresije na SRJ 1999 godine, u ''Politici'' smo objavljivali podatke o sistemima koje je agresor upotrebljavao protiv nas. Tada su podaci bili teže dostupni, tako da je u ovim tekstovima svakako bilo grešaka i propusta. No, povodom godišnjice agresije, objavićemo neke od ovih radova kako bi se podsetili šta smo preživeli (na ćalost, ne svi).
Napad na SRJ predstavljao je ”hladan tuš” za sve poklonike ”dalekomentnih podzvučnih krstarećih projektila za sve vremenske uslove Tomahavk” (long-range, all-weather, jet-powered, subsonic cruise missile, Land Attack Missile (TLAM) Tomahawk). Samo tokom prva četiri dana na našu teritoriju ispalјeno je oko 300 projektila od čega je oborenoviše od 10% (broj onih koji su zatajili ili promašili cilј nije poznat). Opet se pokazalo da naš RV i PVO ”nije respektovao” dostignuća američke tehnologije. Na ovo ukazuje i vapaj portparola Pentagona Keneta Bejkona (Kenneth Hogate Bacon, 1944-2009), koji je izjavio da se nakon početka operacije protiv Jugoslavije naglo iskazao – manjak ”Tomahavka”! S druge strane, mračnu pozadinu ovog rata najbolјe odslikava stanje na njujorškoj berzi. Tokom prve sedmice agresije, akcije firmi koje učestvuju u razvoju ili proizvodnji visoke vojne tehnologije pa i ”Tomahavka”, naglo su skočile: ”Rejtona” – za oko 3%, ”Junajted tehnolodžisa” – za 3,4% i ”Dženeral dinamiksa” za 4,9%, što samo pokazuje za još jedan razlog zbog koga su se SAD odlučile za ovaj rat.
Naime, u laboratorijama univerziteta ”Džon Hopkins” (Johns Hopkins University), pod vođstvom profesora Džejmsa Vokera (James Calvin “Cal” Walker, 1936-2016), za potrebe američke mornarice je 1975 godine razvijena prva krstareća raketa srednjeg dometa. Prve prototipove je proizvela firma General Dynamics Corporation iz Restona u Virdžiniji. General Dynamics je, međutim, nastavio usavršavanje krstarećih projektila, povećavajući im domet, način vođenja i snagu bojeve glave. U periodu od 1992 do 1994, kompletan rad na ”Tomahavku” je preuzela McDonnell Douglas Corporation. ”Mekdonel” je od 1995. godine u okviru programa Follow-on Operational Test and Evaluation (FOT&E), Operational Test Launch (OTL) započeo testiranje projektila tipa N, C, i D sa lansirnim sistemima Block II i III, koji su nezavisni od konfuguracije terena. Nakon uspešnih rezultata, 1995 godine je ”Mekdonel” nastavio samo proizvodnju tipova II i III i adaptaciju prvih varijanti na blok III. Kasnije je proizvodnju novih, usavršenijih raketa blok IV i V, preuzeo Raytheon Missile Systems, a elemenata kontrole i komandovanja – Lockheed Martin, North America LLC i Boeing Inc.
Ovo oružje subsonične brzine (oko 880 km/h), opremlјeno nuklearnim bojevim glavama W-80 od 200 kt, bilo je namenjeno za gađanje stacionarnih cilјeva, prvenstveno silosa sa interkontinentalnim balističkim raketama, na tlu članica bivšeg Varšavskog pakta. Nakon potpisivanja sporazuma SALT i START, nuklearne glave zamenjene su onim sa 454 kg klasičnog eksploziva ili sa nosačima kasetnih bombi kombinovanog efekta (W876 i sl.). Tomahavk se može ispalјivati ispod (podmornice) ili sa površine vode (brodovi), iz vazduha (avioni) ili sa kopna. Do manevarske visine se lansira pomoću raketnog motora na čvrsto gorivo (Atlantic Research, potisak od 3100 kg); nakon toga, automatski se šire krila i pali turboreaktivni (turbo-fan) motor (Williams International F-108 – WR-402, potisak 275 kg) koji raketu pogoni na putu dugom i do 2500 km. Međutim, glavna ”tajna” je u navođenju rakete na cilј. Navigacioni računar na raketi pre lansiranja prima sa računara nosača (broda. podmornice, aviona) tačne koordinate sopstvenog položaja, položaja potencijalnih cilјeva i po 25 različitih ruta kojima se može dejstvovati na cilј.
Zahvalјujući autonomnom sistemu Digital Scene Matching Area Correlator (DSMAC), podacima koje stalno prima preko Rockwell Collins Navstar odnosno GPS satelitskog sistema, kao i inercionog sistema za praćenje konfiguracije terena TERCOM SPW-25 (radarski visinomer), Tomahavk tokom leta stalno snima oblik terena, upoređuje ga sa digitalnom slikom u memoriji i tako vrši korekciju kursa. Menjajući smer leta u nepravilnim intervalima, projektil prati ravan teren na visini od oko 50 m a brdovit – na 100-300 m. Navedeni sistemi, navodno, garantuju ”Tomahavku” da cilј udalјen 2500 km promaši najviše za – 10 metara! Konačno, kada se slika cilјa koju uoče senzori projektila poklopi sa slikom memorisanom u kompjuteru, aktivira se bojeva glava.
Mali gabariti ”Tomahavka” (dužina 6,4 m, prečnik 0,53 m, raspon krila 2,61 m), stalna promena smera leta, minimalno odavanje toplote turbo-fan motora i let ispod radarskog snopa, otežavaju uočavanje i uništavanje ove ”pametne” rakete.
Prema izveštajima američke mornarice, tokom Zalivskog rata 1991. izvršeno je lansiranje 307 ”Tomahavka”. Pri tome, 19 projektila je ”privremeno” zatajilo a samo 2% je potpuno promašilo cilј. ”Tomahavk” je, navodno, iskazao neverovatnu preciznost; sa rastojanja od 600 km bez greške su pogađane pojedine zgrade ili samo delovi zgrada u Bagdadu (na primer, potkrovlјe Ministarstva odbrane gde je bila smeštena obaveštajna služba). Na žalost, noviji sistem Blok III prvi put je isproban septembra 1995, tokom bombardovanja Republike Srpske (operacija Deliberate Force). Pentagon je potom kod Huges Missile Systems Co naručio razvoj i izradu novih 4170 Tomahavka. Naime, američka mornarica je početkom 1996. godine imala 210 brodova sa 11.836 lansera i 72 podmornice sa 696 lansera i ”samo” oko 4000 Tomahavka (Vazduhoplovstvo je raspolagalo većim brojem projektila). Za američke poreske obveznike svakako je od značaja da, u zavisnosti od tipa, samo jedna raketa košta od 575.000 do 1,4 miliona dolara a da je do sada u razvoj već uloženo 11,21 milijardu dolara.