Mezimac ratišta
Rusima nikada nije nedostajalo mašte, kreacije i inovativnosti kada su za bezbrojne sukobe i polja bitaka tražili odgovarajuće oružje. Nikad im, pri tom, nije bilo dovoljno vatrene moći, brzine paljbe i poražavajućeg efekta na cilju. Nije reč o megalomaniji, već o urođenom ratničkom instinktu da se koristi najsvrsishodnije oružje ili oruđe.
Tako je nastao i Vasiljok (2Б9/ 2Б9М Василёк) minobacač koji se veoma razlikovao od svojih prethodnika. U sebi je spojio svojstva haubice, topa, minobacača i brzometnog lansera. Ime je dobio u skladu s neobičnom ruskom praksom da sisteme nazivaju po biljkama (akacija, tulipan, hrizantema, zumbul). Ovaj put izbor je pao na biljku koja je kod nas poznata kao različak (centaurea jacaea), a u Srbiji još čuva svoja prvobitna imena – zečina ili vasiljak. Pogledajmo kakvu su to biljku Rusi uzgajili.
Odavno se pokazalo da su na ratištima širom sveta veoma korisni i upotrebljivi bili minobacači svih vrsta i kalibara. Lako prenosivi, jevtini, neupadljivi, a gde pogode, najčešće nema odbrane zbog ugla upada mine. Ima ih u svim mogućim kalibrima i dimenzijama. Rusima ni to nije bilo dovoljno, već su napravili bacač sa nekoliko puta većom vatrenom moći. Pravilo ovog oruđa kaže da je to samohodno/tegleći automatski glatkocevni minobacač u kalibru 82 mm sa kasetnim punjenjem. Razrada ove ideje počela je već 1946. godine u sklopu tajnog projekta ”Nezamislivo” koji je pošao od pretpostavke da će doći do skorog sukoba s nekadašnjim saveznicima.
Na više koloseka počela je razrada i priprema različitih sistema, pa i ovog. Glavni konstruktor V.K. Filipov je ovo oruđe najpre zamislio kao stacionarno, kazamatsko sredstvo za ojačanje određenih oblasti. Kao takvo, ušlo je 1955. godine u naoružanje Sovjetske armije pod indeksom KAM ( Казематный Автоматический Миномёт – tvrđavski automatski minobacač). Godinu dana pre toga počeli su radovi na konstruisanju poljske verzije. Posle pet godina razvoja taj minobacač, sada sa oznakom F-82 uspešno je prošao poligonska ispitivanja i preporučen je od strane komisije za uvođenje u naoružanje. Međutim, to se nije dogodilo i radovi na njegovom razvoju su obustavljeni na račun drugih prioriteta. Razrada ovog koncepta oživela je tek 1967. godine. Tri godine kasnije, 1970. unapređeni i dorađeni model ušao je u naoružanje pod oznakom 2B9M i već sledeće godine počela je njegova masovna proizvodnja.
Posle nekoliko godina, na zahtev trupe, minobacač je modernizovan time što se s vodenog prešlo na vazdušno hlađenje. Kao takav, proizvođen je sve do sredine 2017. godine.Precizirajmo u čemu se on tačno razlikuje od drugih minobacača: punjenje se vrši iz kasete sa četiri mine, koja se umeće u donji deo cevi gde se nalazi zatvarač i ležište mine, ali je moguće da se puni i sa usta cevi. U otvorenoj kaseti nalaze se četiri mine standardnog modela u kalibru 82 mm, kao i dodatna (po potrebi) barutna punjenja za povećani domet.
Godine 1994. obelodanjeno je da je konstruisana specijalna kumulativna mina za ispaljivanje iz 2B9 i 2B9M modela, koja je predviđena za direktno gađanje oklopnih sredstava. Oruđe ima tri režima paljbe: automatski (rafal od dva ili četiri metka), poluautomatski (pojedinačni hici doturom iz kasete) i pojedinačni (prilikom punjenja odozgo, sa usta cevi). Time je trupi na bojnom polju pružena mogućnost mnogo veće kombinacije dejstava, a time i vatrene moći.
V.K. Filipov je, posle izvesnog vremena, u svojim sećanjima, podsetio na neke interesantne momente vezane za komplikovani razvoj ovog oruđa. Istina je da se ono razlikovalo od svih tada postojećih minobacača pa je kod konzervativnih vrhova izazivalo sumnju, pa i nevericu. On je, prilično škrto objasnio da je rad na sredstvu počeo još krajem rata, ali ga je Staljin zaustavio rekavši da SSSR trenutno nije spreman da razvije ovaj sistem. Posle trideset godina i potražnje na ratištima širom sveta, ideja o brzometnom minobacaču konačno je realizovana. Tako je trupa dobila mnogostruko opasnije i delotvornije oružje nego što su to bili dotadašnji minobacači. Pri tom transport tog sredstva nikada nije predstavljao problem ili usporavanje pripreme i dejstva, jer se s lakoćom mogao kačiti čak i za građanske kamione, postavljati na oklopne platforme, vagone, brodove, itd…
Osnovne tt karakteristike:
- Kalibar : 82 mm.
- Ugao vertikalnog navođenja: od -1 do +78 stepeni (pri visini linije vatre od 670 mm) i od +7 do +85 stepeni (pri visini linije vatre od 970 mm).
- Ugao horizontalnog navođenja: od +30 do -30 stepeni.
- Masa u borbenom položaju : 632 kg.
- Masa transportnog vozila 2f54: 3.930 kg.
- Ukupna masa u marševskom položaju sa BK i posadom: približno 6.060 kg.
- Vreme za prevođenje u borbeni položaj i obratno: 100-120 sekundi.
- Pripadajući BK : 226 mina.
- Brzina kretanja: po uređenom putu do 60 km/h, po besputici do 20 km/h
- Posada : četiri čoveka.
- Maksimalna teorijska brzina gađanja: do 170 mina u minuti.
- Maksimalna praktična brzina gađanja: 100-120 mina u minuti.
- Maksimalna neprekidna brzina paljbe: u prvom minutu do 60 mina, u trećem minutu 33-34 mine, u tridesetom minutu do 10 mina.
- Tipovi mina: fragmentarna (O – 832 sa upaljačima M-1, M-4 i MP – 82), kumulativna i dimna (D-832 sa istim upaljačima kao fragmentarna), svetleća/propagandna (A-832 sa upaljačem OM-82).
- Težina fragmentarne mine : 3,1 kg.
- Najveća težina mine (sa dodatnim barutnim punjenjem): 4,6 kg.
- Maksimalna prosečna brzina mine: 272 m/sec.
- Minimalni domet sa fragmentarnom minom: 800 metara.
- Maksimalni domet sa fragmentarnom minom: 4.270 metara.
- Količina ubojne parčadi (šrapnela) od 400-600 komada.
- Radijus potpunog uništenja cilja: šest metara.
- Radijus mogućeg uništenja cilja: 18 metara.
Borbena primena
Ovo zahvalno sredstvo (sa stanovišta korisnika, naravno) masovno je korišćeno u Afganistanu. Formacijski ”Vasiljok” je imao jedno oružje u odeljenju, a tri u vodu. Minobacačke čete su kombinovane s minobacačima porodica ”BM” i ”Podnos” (”Poslužavnik”). Čete su ulazile u sastav motostreljačkih i svih padobransko-desantnih i desantno-jurišnih bataljona Ograničenog kontigenta sovjeske vojske. Za prevoz je korišeno transportno vozilo 2f54 i višenamenski tegljač-oklopno vozilo MT-LB. Posebnost ”Vasiljoka” ogledala se u veoma rasprostranjenoj imrprovizaciji prilikom ugradnje od strane terenskih radionica na sva moguća vozila koja su to mogla da podnesu. To je bilo u suprotnosti s Pravilom službe za ovo sredstvo, no ova odluka je bila tipičan proizvod ratnog iskustva: naglo je povećana taktička pokretljivost minobacača na ispresecanom terenu i dramatično smanjilo vreme pripreme za dejstvo, što je u tom, praktično gerilskom ratu gde je vladalo pravilo ”udari i povuci se”, bilo od presudnog značaja.
U suštini, pripadnici 40. kombinovane armije u Afanistanu su samostalno projektovali i serijski proizvodili (!) novu klasu minobacača koja je bila u svemu unikatna po standardima poljske artiljerije, predstavljajući efikasan hibridni sistem.
”Vasiljok” je masovno korišćen u oba čečenska rata, a od 2014. godine aktivno se koristi u Donbasu.
Modifikacije su brojne, no navedimo ih kao primer snalažljivosti i fleksibilnosti trupe koja nije prezala od promena, bez obzira na konzervativizam viših krugova:
- 2B9: bazna varijanta sa vodenim hlađenjem.
- 2B9M: varijanta sa vazdušnim hlađenjem, zidovi cevi u srednjem delu imaju rebra.
- Sistem 2K21: mobilni kompleks s transportnim vozilom 2F54(modifikovani srednji vojni kamion GAZ-66-05) i samim minobacačem.
- 2B9M na šasiji MT-LB: trupna dorada modela 2B9m u samohodni minobacač.
- 2B9M na šasiji MT-LB: mađarska fabrička modifikacija na istoj šasiji.
- Tip 99 (izvozna verzija modifikacije 81,2 mm-W99, usvojena u Kini 1999. godine).
- 2B9M na šasiji BMP-1, projekat Kazahstana u jednom primerku, predstavljen maja 2014. godine.