U sve žešćem ratu koji besni u srcu Evrope, u prvom planu su vesti o pomoći SAD i NATO članica Ukrajini u naoružanju. Već smo pisali da je Estonija Kijevu dostavila protivtenkovske bacače FGM-148 Javelin, Litvanija i Letonija – FIM-92 Stinger, Poljska – MPAD Grom (Przeciwlotniczy zestaw rakietowy Grom), Velika Britanija – NLAW (Main Battle Tank and Light Anti-tank Weapon, MBT LAW) a SAD – M141 Bunker Defeat Munition (BDM), poznate i kao SMAW-D (Disposable). Najnovija vest je da i uzdržana Nemačka sada Kijevu isporučuje 1000 protivtenkoviskih i 500 protivavionskih bacača Stinger.
Na prvi pogled, ova pomoć deluje beznačajno ako se uzme u obzir ruska snaga u oklopnim borbenim vozilima. No, ako se osvrnemo na sukobe od kraja Drugog svetskog rata do danas, uočićemo da isporuka prenosivih protivoklopnih i protivavionskih sredstava nimalo nije apsurdna. Nemci su tokom Drugog svetskog rata, kao odgovor na sve veći broj sovjetskih tenkova, razvili više tipova bacača, poput Panzerfaust-a, Panzerschreck-a i Fliegerfaust-a. Potpuno neobučeni ljudi, poput maloletnih pripadnika Hitlerjugend-a ili staraca iz Volkssturm-a, za kratko vreme su savladali veštinu rukovanja ovim jednostavnim sredstvima. Efikasnost ove koncepcije došla je do izražaja naročito tokom borbi za Berlin – znači, borbi u urbanism sredinama gde tenkovi nisu mogli da dođu do punog izražaja. Otpor na brzinu regrutovanog građanstva opremljenog ručnim bacačima doveo je do gubitaka sovjetskih oklopnih sredstava i promene taktike njihove upotrebe u gradovima. Pokazalo se da je tenkovima neophodna zaštita pešadije, koja je čistila pravce nastupanja od strelaca zaklonjenih u ruševinama, podrumima i na spratovima zgrada.
I sami Sovjeti su pri kraju, a naročito nakon Drugog svetskog rata, usredsedili pažnju na razvoj ručnih protivtenkovskih bacača; započeli su proizvodnju RPG-1, koji je, preko famoznog RPG-7, usavršen u najsavremenija sredstva. U SAD situacija je bila slična; počeli su od čuvene Bazooka, koju su do danas razvili u najsavremenija sredstva za PT i PA dejstva.
Značaj tzv. RB ili RRB među prvima je shvatila bivša JNA. Neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata a naročito nakon sukoba sa IB i mogućnosti invazije zemalja Varšavskog ugovora, u nedostatku oklopnih jedinica i protivtenkvskih topova, posebna pažnja je usmerena na razvoj ručnih bacača. Tako je nastao prvi efikasni bacač 44 mm sistema Mešiček M1949 a, ubrzo, u svetu poznate varijante RRB 44 mm sistema Cvetić M1957.
SSSR tokom intervencije u Afganistanu, na ispresecanom, planinskom vojištu, nije našao adekvatan odgovor nakon što su mudžahedini nabavili kineske 40 mm RPG tip 69, tip 56 i prenosne protiavionske sisteme Хуньинь HN-5, a naročito nakon što je CIA počela sa isporukama britanskih Short Brothers plc, MANPADS Blowpipe i američkih Stinger. Sovjetski vojnici su u to vreme raspolagali sa RPG-7, RPG-7D, RPG-18 Муха, RPG-22 Нетто, 58,3 mm RPG-16 Удар, protivtenkovskim sistemima PTRK 9K111 sa raketama PTUR 9M111 Фагот i 9M113 Конкурс, RPO-A Шмель i RPO-B Рис. No, zbog specifičnosti afganistanskog bojišta, nisu imali adekvatne ciljeve po kojima bi mogli dejstvovati.
S druge strane, značaj ručnih bacača, uglavnom zastarelog tipa RPG-7, shvatili su i Amerikanci tokom borbi u istom brdovitom Afganistanu, ali i u urbanim sredinama u Iraku ili Siriji.
To znači da bi ukrajinkoj armiji prenosiva protivoklopna i protivavionska sredstva posebno koristila ako dođe do borbi u urbanim sredinama, odnosno, u slučaju prodora Rusa u veće gradove.
