Operacija ”Solstitucijum” – bitka na vratima Nemačke
”Neodgovorno i lakomisleno igrao se čovek iz Braunaua osiguračima tog starog sveta…Porušio je brane i bujica je navalila. A u toj nezadrživoj provali bile su ujedinjene sve snage: vitalnost jednog neiscrpnog kontinenta, organizaciona moć jedne političke ideje, koja je u svoja kola upregla duh i srce, i živa snaga plodnog semena u milionima ljudi jedne mlade rase što se razmnožava.”
Gerhard Kramer: ”Mi ćemo marširati dalje” (Wir Werden Weiter Marschiren)
Predistorija operacije
U ovo vreme, pre tačno 77 godina, počela je poslednja Hitletova ofanziva. O prvoj smo već pisali stoga pogledajmo kako se završila avantura ovog ludaka.
Kako se neumitno bližio kraj rata, sve je bilo jasnije i u samoj Nemačkoj u kakvu je tragediju svoj narod uvukao fatalista avanturističkih zamisli Adolf Hitler. Sada svi znamo da je najbolje rešenje za Nemačku bilo da uopšte ne započinje svetski rat, već da uzme sporne okolne teritorije i da to brani diplomatskim, a tek onda ako treba i vojnim putem. Tada je to znao nemački obaveštajni vrh. Kada je Hitler zatražio od Kanarisa obaveštajnu procenu za napad na SSSR, on je profesionalno odgovorio (parafraziram): ”Ne treba ih napasti, ali ako mora – neka to bude 1940-1941. godine kada se budu preoružavali”. A kada napasti SAD? ”Nikada”. To su bili Kanarisovi odgovori. Oni nisu bili utemeljeni na defetizmu, već na izvanrednoj obaveštajnoj proceni i to sa tadašnjim načinom prikupljanja podataka, klasičnom špijunažom. Svi metodi, posebno ekstrapolacija trenda, utvrdili su da bi američka industrija svoj puni zamah dostigla tek 1948. godine. Rat se završio 1945. godine, a ona se još zahuktavala. Te podatke potvrđuje u autobiografiji Valter Šelenberg, šef Abvera.
Nezavisno od toga što je Hitler pored sebe imao izvanredne štabske oficire svetskog glasa, on je rešio da sluša samo sebe i svoje ”proviđenje”. Pri tom je gajio patološko nepoverenje u svoj vojni vrh, posebno posle atentata. Kako su kola ubrzavala niz padinu, tako su rešenja bila sve haotičnija i puna improvizacija. Kada su u OKV (Oberkommando der Vehrmacht) posle kraha u Ardenima pomislili da Hitler više neće tako rasipati snage te da će ih čuvati za odbranu Nemačke, uzdajući se u tanku nadu da će među saveznicima doći do raskola, usledila je još jedna operacija, Unternehmen Sonnenwende – solsticijum.Dvaput godišnje u podne Sunce kao da zastane u najvišoj ili najnižoj tački, za vreme najdužeg i najkraćeg dana. Hitler je mislio da će tom igrom rečima moći da osokoli svoje trupe da i one ostvare svoj ”Najduži dan”. Kraj znamo, no pogledajmo kako je do njega došlo.
Operacija je trajala od 15. do 18. februara 1945. godine. Osnovnu udarnu grupu Vermahta sačinjavale su trupe SS koje su se nalazile u Pomeraniji. Planirano je da Hajnc Guderijan (”vatrogasac” mnogih ratišta) krene u masovni, flankirani napad, odnosno da s boka napadne trupe prvog Beloruskog fronta severno od reke Varta. Naziv i pripadnost trupa SS nisu impresionirali Sovjete, naprotiv. Oni su hrlili da se upravo s tom zločinačkom strukturom što pre obračunaju. Napad su dočekale prekaljene jedinice 61. armije general-pukovnika P.A.Belova i druga gardijska tenkovska armija S.I. Bogdanova. Na nju su krenule 11. tenkovska armija SS generala F. Štajnera i treći tenkovski korpus SS generala Unrajna. Kao odgovor usledio je protivudar trupa Georgija Konstantinoviča Žukova; razbijene su nemačke trupe u operaciji koju Sovjeti zovu Istočno-pomeranijska napadna operacija. To je, u najkraćem, scenario ove bitke. Pogledajmo detaljnije kako se to razvijalo.
Nemci su najpre planirali masovno nastupanje u cilju opkoljavanja Crvene Armije kako bi, kao polazni cilj oslobodili Kjustrin (Koštrin). To je bio pogranični grad na desnoj obali Odre. Veliki industrijski centar, smatran je ”ključem za Berlin” i oko njega su se Rusi tukli još u 18. veku, jer se tamo nalazila jedna od najstarijih i najžilavijih tvrđava. Međutim, usled kratkih rokova, užurbanosti nemačkih planera i odličnog rada sovjetske obaveštajne službe, operacija je bila kompromitovana još pre početka. Nezavisno od raskrinkavanja te operacije, Stavka je smatrala da se pre završnog napada na Berlin mora napraviti strateška pauza kako bi se očistili džepovi otpora, prikupile snage koje su pristizale, uravnotežila linija fronta i potpuno materijalno-tehnički pripremile trupe za konačni napad. Stoga je Berlinska napadna operacija odložena za april. U tom cilju RKKA je od nemačkih snaga očistila Pomeraniju i Šleziju, i na taj način učinila bezbednim bokove. Ostaci 11. armije SS odstupili su preko reke Odre, granice Poljske i Nemačke.
Nemački planovi i želje
Operacija je na prvi pogled izgledala logično jer je Hitler iz mnogo razloga (najviše psiholoških) želeo da zaustavi Sovjete da stupe na nemačko tle. Međutim, vojnički gledano, nedostajao mu je duh Živojina Mišića, jednog od najtalentovanih svetskih vojskovođa, koji je suprotno ogorčenim protestima samog vojnog i državnog vrha izvršio povlačenje radi pregrupisavanja…a zatim i dobio bravurozno Kolubarsku bitku. Hitler je u nemoćnom besu gledao kako 12. januara 1945. godine kreće nezaustavljiv prodor, do tada nezabeležen na Istočnom frontu, čak i u odnosu na prve nedelje rata: sovjetska ofanziva ”Visla-Odra” napravila je brešu u nemačkoj odbrani od preko sto kilometara kada su Nemci poterani preko Visle sve do Odre.
Nemačka armada se nije povlačila, već je u bekstvu odstupala potpuno neorganizovano, tako brzo da je sovjetske trupe nisu mogle stići. Kada je RKKA u neodoljivom jurišu stigla do Odre, klin se suzio, dugi bokovi su bili izloženi i preko njih su Nemci pokušali da uspostave stabilnu i gustu liniju odbrane. To jeste imalo smisla, ali sve što je posle toga usledilo nije. Guderijan je najpre želeo da izvede masivan kontranapad protiv Prvog beloruskog fronta i da odseče prednje kraje Žukovljeve armade istočno od Odre. Sovjeti su planirali da napadnu na Stargard u Pomeraniji, na severu, i Glokau (Šlezija) i Guben (Brandenburg) na jugu. Da bi ostvario ove planove, on je zahtevao od OKV evakuaciju iz Kurlandskog kazana kako bi omogućio pristup zastalim divizijama, povukao trupe iz Italije i Norveške dok još može, a računao je i sa šestom tenkovskom armijom Sepa Ditriha koju je Hitler, iz njemu znanih razloga čuvao za kontranapad u Mađarskoj (!). Sastanak iskusnog, talentovanog i odlučnog vojskovođe i već prilično uzdrmanog Hitlera pretvorio se u žestoku svađu i farsu u kojoj je Hitler hteo da ostavi utisak čoveka koji će opet nekim svojim proviđenjem spasiti Nemačku. To, međutim, 1945. godine više nije funkcionisalo. Saglasili su se da se izvede ograničeni kontraudar, a zatim je počeo još žešći spor (svađa) jer je Guderijan insistirao da Valter Venk predvodi napad, a ne Hajnrih Himler (komandujući grupe armija ”Visla”) kome je formalno bio potčinjen SS. Ispostavilo se da je Hajnrih Himler, krvoločni i hladnokrvni ubica, potpuno vojnički nesposoban, te da lojalnost nije bila dovoljna da se Sovjeti zaustave. Hitler je i tu, bez obzira što je histerično reagovao, morao da ustukne pred Guderijanom.
U konačnoj formi, operacija ”Solsticijum” imala je realnije, značajno ograničene protivnapadne zadatke nego ranije. Trupe će krenuti u dubinu od 50 kilometara u oblasti Stargarda (poljski grad u blizini granice), zatim na jugoistok u pravcu Arnsvalda (Arnswalde, nemački, Hošćno poljski), gde se nalazio neveliki, opkoljeni garnizon, a krajnji cilj bio je pomenuti Koštrin.
Sovjetski obaveštajni rad
Sovjetska komanda imala je podatke o prikupljanju i grupisanju nemačkih snaga koje su se nalazile naspram 61. i druge gardijske tenkovske armije, ali nisu imali pouzdane podatke o tačnom vremenu i karakteru napada, kao ni njegovim krajnjim ciljevima. Stavka u Moskvi (vrhovno vojno-državno i političko telo u ratu) izrazila je zabrinutost i oprez jer i pored toga što su Nemci preprečili između Sovjeta i Berlina trinaest divizija, u Pomeraniji su se skoncentrisale 33 divizije! To je ukazivalo na mogućnost udara nemačkih snaga na otkriveni severni bok Prvog beloruskog fronta. Procena je bila dobra i zasnovana na obaveštajnim podacima u koje nije bilo sumnje. Nemci su pripremili više od 300 tenkova, ali su imali problem da ih prebace na jevtiniji način – vozovima. Pruge su bile značajno oštećene i pod stalnom prismotrom i udarom frontovske avijacije. Pored toga Nemce je brinula i značajna nestašica municije i goriva. Nemačke rezerve bile su dovoljne samo za tri dana. Nemci su pri tom imali teške gubitke u vreme januarskih borbi u Istočnoj Prusiji i u Poljskoj. Zvanični podaci kažu da je poginulo i nestalo bez traga 198.000 ljudi za prva dva meseca 1945. u reonu između Baltičkog mora i Karpata.
Sovjetski podaci su utvrdili nešto drugačiju sliku: u toku operacija Prvog ukrajinskog i Beloruskog fronta u vreme operacije Visla-Odra poginulo je 150.000 nemačkih vojnika. U ”Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg – Nemački vojni gubici u Drugom svetskom ratu” autor Rudriger Overmans ocenjuje da su opšti gubici u januaru iznosili 451.742 čoveka i prepostavlja da su do dve trećine (oko 300.000) poginuli u toku borbenih dejstava. Čak i da su mogli da nadoknade neke gubitke merama kao što su masovna mobilizacija folkšturma, nemačka armija je pretrpela značajne gubitke u ljudstvu i materijalu prilikom prodora dva sovjetska fronta. Reč je o iskusnim trupama, a ne prikupljenim ”trećim pozivom” ili nedoraslom omladinom. Nemci su, pored navedenih SS trupa, mogli još da računaju s 9.000 ljudi koji su ubrzano prebacivani iz Norveške u Pomeraniju.
Stanje u redovima RKKA
Kakvo je brojno stanje bilo kod RKKA? Iako su Prvi i Drugi beloruski front bile impresivno velike formacije (sa stalnim prilivom svežih trupa i gotovo neograničenim količinama materijalnih sredstava), i one su pretrpele ozbiljne gubitke u operaciji Visla-Odra. Početkom februara popunjenost streljačkih divizija u Prvom beloruskom frontu iznosio je u proseku 4.000 boraca, a u Drugom od 3.000-4.000. Formacijski, pun ratni sastav sovjetske divizije iznosio je 14.000 boraca, međutim, čak ni na početku rata, on nije prelazio 8.000 boraca. Snage su dodatno bile oslabljene čišćenjem ”džepova” u Elbigu, Poznanju, Dojč-Kronu i Šnajdermulu. Tradicionalno zasićene sredstvima, oklopne jedinice takođe su smanjile svoju brojnost. Drugi beloruski front mogao je da računa sa 297 izraubovanih tenkova koji su pre toga furiozno prešli nekoliko stotina kilometara. Od 12. januara do trećeg februara Prvi beloruski front izgubio je 77.342 čoveka (oko 7,5% sastava), a Drugi je stradao dvostruko više – poginulo je ili nestalo 159.490 ljudi (18% od ukupnog broja). U istom periodu ova dva fronta, Prvi beloruski i ukrajinski, udarne pesnice RKKA, izgubili su 1.267 borbenih oklopnih vozila, dok su Drugi i Treći beloruski front izgubili 3.525 jedinica. Gubici topova i minobacača u obe grupe frontova iznosili su 374, odnosno 1.644 cevi. Teškoće su se usložnjavale rastegnutim linijama snabdevanja i povećanim dejstvom nemačke avijacije iz flote koja je sada dejstvovala sa matičnih aerodroma. Pri tom se javio nedostatak PVO koji se nije osećao mnogo prilikom brzih napadnih dejstava, uzevši u obzir da Nemci nisu mogli precizno da dejstvuju usled naglih promena na terenu, nedostatka informacija i mogućnosti ”prijateljske vatre”. Sovjetske trupe su sada, ukopane i statične, bile lakši cilj.
Ukupna slika stanja sovjetskih trupa upravo je odgovarala proceni Stavke da treba zastati i izvršiti neophodne dopune i stabilizaciju trupa koje su neprekidno, gotovo u zanosu jurišale, hrlile ka Nemačkoj.
Početak i tok operacije
Nemci (Hitler) bili su nestrpljivi, pa ni sve jedinice koje su trebalo da budu pojačane pokretom rezervi preko mostova u Štetinu, nisu bile spremne za planirani datum, 15. februar. Međutim, deo centralnog korpusa, divizija SS ”Nordland” krenuo je tog dana u prodor na pravcu prema Arnsvaldeu. Ofanziva je u početku bila uspešna, kao i većina ofanziva u prvoj, najjačoj fazi; snage 61. armije bile su zatečene, bez obzira na saznanja o napadu, jer nisu uspele da se pregrupišu i konsoliduju u mestu, posle neprekidnih nastupanja. grubo govoreći, odvikli su se od odbrambenih operacija. Ofanziva je dovela nemačke jedinice do opkoljenog garnizona u Arnsvaldeu koje su ga i oslobodile. To je ohrabrilo i ostale jedinice da već sutradan, ne osvrćući se na trenutnu gotovost, krenu u opšti napad. Centralni koridor prema Arnsvaldeu proširen je snagama Trećeg SS Pancer korupsa, potiskujući taj deo sovjetske odbrane osam do dvanaest kilometara u dubinu. To je u odnosu na neverovatnu brzinu nastupanja sojvetskih trupa bilo malo, ali Nemcima je bilo od izuzetnog značaja. Međutim, napad 39. tenkovskog korpusa nije uspeo da stigne do planiranog položaja kod jezera Plena zbog otpora Druge gardijske tenkovske armije; ona se se zaustavila i učvrstila na oko 70 kilometara od Kuštrina, nakon potiskivanja od strane Nemaca, što je nemačkoj frotovskoj obaveštajnoj službi (inače uzdrmanoj još od Staljingrada kada nisu znali čak ni imena sovjetskih komandanata) promaklo usled lošeg uvida u stanje na frontu i nedostatka veze.
Kontranapad
Sovjetske trupe su amortizovale taj udar i stabilizovale pozicije. Nedugo zatim povratili su deo ratne prostorije na istočnoj obali jezera Madu i ponovo zauzele Piric. Nemačka grupa Munzel napredovala je simbolično oko četiri kilometra do Libenova, a Treći SS Pancer korpus oko kilometar do Rica. Nemački teški tenkovi Tigar 2 uništili su znatan broj sovjetskih tenkova i PT oružja, ali su i sami pretrpeli bespovratne gubitke. Generalno, bez obizira na to što je Stavka smatrala da je sovjetski klin za njihove pojmove tanak i povrediv, svejedno je to bila ogromna masa ljudi i sredstava koja je sama po sebi pružila snažan otpor. Nemce pri tom nije služila ni sreća (koja nije zanemarljiva u ratu). Dana 17. februara, samo dan i po od početka operacije, komandant ofanzive, general Venk, teško je stradao u saobraćajnoj nesreći. Kako se to dogodilo? Posle sastanka u Berlinu zauzeo je vozačevo mesto (koji nije spavao dva dana), a zatim je i sam zaspao za volanom. Zamenio ga je Hans Krebs, poslednji načelnik štaba OKV, koji se ubio prvog maja u Hitlerovom bunkeru (u hodniku trpezarije) metkom u srce, zajedno s generalom Burgdorfom.
Rusi nisu sedeli skrštenih ruku i krenuli su u rapidni napad. Žukov aktivira Treću udarnu armiju iz oblasti Jastrova i ona kreće u kontranapad. Nemačka ofanziva zastaje u sudaru sa svežim sovjetskim snagama. Grupa armija ”Visla” zaustavila se kod Zonenvendea već 18. februara, samo tri dana posle početka operacije. Žukov je pokrenuo sledećeg dana novu operaciju kojom će zauzeti Štetin. Trupe 61. i Druge gardijske armije uz pomoć Sedmog gardijskog konjičkog korpusa zauzeli su grad Arnsvald i tom prilikom, pod uticajem žestokih uličnih borbi, zastala. Pri tom je do izražaja došla i njihova frontovska avijacija. Ogroman broj ”štormovika”, naviknut da dejstvuje u svim vremenskim uslovima, počeo je da desetkuje nemačke trupe u povlačenju. Do trenutnog povlačenja Nemaca nije došlo, ali je OKV odlučio da povuče štab 39. Pancer korupusa; tim povlačenjem obuhvaćene su Firer-grenadirska, Firer-Beglajt, Holštajn i deseta SS Pancer divizija na zapad, iza grupe armija Centar. Na taj način Istočna Pomeranija prepuštena je Sovjetima. Žukovljev ulazak u napad 23. februara kada je aktivirao 70. armiju dodatno je nagnao nemačke trupe na povlačenje. Tom prilikom Vermaht je izgubio u borbi ili napustio mnogo tenkova usled nedostatka goriva i municije. Tri dana kasnije, 24. februara, Drugi beloruski front maršala Rokosovskog obnovio je ofanzivu na Pomeraniju, otvorivši ogromnu brešu od gotovo pedeset kilometara što je dodatno razvuklo nemačke snage i proredilo njihovu gustinu i međusobnu povezanost.
Posledice
Operacija je završena potpunim neuspehom. Taj neuspeh, bez obzira na gubitke i žrtve, nije bio katrastrofalan jer su ovaj put operaciju vodili iskusni nemački generali, oslobođeni tereta Hitlerovih improvizacija i amaterskih odluka koje su odavno prešle granicu avanturizma. Svejedno, Sovjeti su, odbacivši Nemce na nove linije, ostali pri odluci Stavke da odlože napad na Berlin kako bi Pomeranija bila potpuno očišćena od nemačkih trupa. Tu operaciju sovjetska istoriografija vodi pod nazivom ”Istočno-pomeranijska nastupajuća operacija”.
Razbijanjem i osujećivanjem operacije ”Solstitucijum” Sovjeti su postigli više ciljeva jednim potezom: dokazali su da mogu da odbrane pozicije trupa u nastupanju i demonstrirali nemerljivo primućstvo u ljudima i tehnici na stranom bojištu. Pri tom su zapadnim saveznicima jasno stavili do znanja kako treba voditi operacije na nemačkoj teritoriji, uzevši u obzir spori hod savezničkih trupa posle Dana D. Ne treba zanemariti i jednu veoma važnu činjenicu koja je još uvek predmet istraživanja: Sovjeti su hrlili u srce Nemačke ne samo zbog osvete i potpunog uništenja neprijatelja, već i zbog mnogo drugih strateških razloga, u kojima je trka sa saveznicima bila manji problem. Sovjetska ”kontrarazvetka” s pravom je pretpostavljala da su Nemci na opasnom putu da naprave atomsku bombu ili neko slično oružje koje bi otežalo konačnu pobedu. Stoga su požurili da zauzmu teritorije na kojima su se nalazili sumnjivi objekti (ili da bar neutrališu poznate centre) kako to Nemcima ne bi pošlo za rukom. Istorija nam je već odgovorila na pitanje ko je u tome uspeo.
Još jednu lekciju su Nemci mogli da nauče (doduše kasno): Himler i ostali partijski i esesovski pravovernici nisu imali šta da traže na ratištu, bez obzira na svoju odanost. Hitler je, ubacujući u bitku svoje partijske drugove, značajno olakšao posao protivniku.