KRAJNJA NUŽDA

Ovo neće biti osvrt na jedan od čestih i spasonosnih instituta pravnog poretka. U ovoj temi moraću više nego obično da biram prave reči jer stvar jeste delikatna. Svi ljudi imaju periodično određene potrebe i navike. Svi, pa i borbeni piloti, klasa za sebe. Kako se sa svojim prirodnim potrebama nose posade u avionima, kada sate i sate provode u vazduhu? Avaksi mogu da ostanu u vazduhu i do 15 sati, strateški bombarderi približno isto. S dopunjavanjem goriva to može da traje danima, pogotovo kod klipnih aviona, a za to vreme neravnoteža u organizmu čini svoje.

KRAJNJA NUŽDA

Posade ogladne, ožedne, a postoji mogućnost (teorijska, ali postoji), da osete spefičnu potrebu i da se prema njoj ravnaju (znate već na šta se misli). To može da zatekne pilote  i u malim letelicama, ali to je druga priča. Ovde ćemo se baviti potpuno nepopularnom, skrivenom, ali važnom temom od koje zavisi borbena spremnost ali i zdravlje pilota: Kako posade na dugim letovima u borbenim avionima rešavaju pitanje konfora u svim onim potrebama koje ljudski organizam ima, pa i onim koje nazivamo nužda? 

TOALET U VIKERS VELINGTONU, RAF
KRAJNJA NUŽDA
TOALET U VIKERS VELINGTONU, RAF

Sa hranom ćemo lako (tu su sendviči, mikrotalasne peći, itd); sa odmorom takođe nije veliki problem (može se spavati i u sedištu, mada gotovo svi avioni dugog doleta imaju pomoćne ležajeve). Ali kako i gde se rasteretiti, ne trpeti do sletanja, ne mučiti sebe, uopšte nije naivno pitanje. Podsetimo da  je prva podmornica bila porinuta još početkom XVII veka, ali da su one postale operativne u savremenom smislu reči tek kada su izmislili toalet s pritiskom. 

Tema jeste bizarna kad se čita ili priča o njoj, ali uopšte nije naivna, niti akademska, za brojne posade strateške avijacije onih zemalja čiji je zadatak redovno višečasovno patroliranje. Slično iskušenje imaju i posade teških transportnih aviona koji savladavaju interkontinentalne razdaljine bez sletanja. To pitanje je na različite načine rešavano kod prvih modela koji nisu imali veliku autonomiju i dug ostanak u vazduhu. Kod putničkih aviona u kojima ima dovoljno prostora to je bilo lako (mada je i u komercijalnim avionima toalet tesan), ali šta sa bombarderima krcatim opremom, bombama, gorivom,pri tom i neudobnim? Nije dovoljno što na njih pucaju sa svih strana, treba još da brinu i o takvim detaljima. Ako uzmemo u obzir neredovnu ishranu u ratnim uslovima, eto još jednog problema koji kod ljudi može ostaviti trajne, ponekad i pogubne posledice po zdravlje.  

SIERA HEMIJSKI TOALET
KRAJNJA NUŽDA
SIERA HEMIJSKI TOALET

Već u Drugom svetskom ratu bombarderi su imali toalete. Naravno, ne kao u putničkim avionima ili u hotelima, već nešto baš za krajnju nuždu, dok se ne stigne do baze… ako se stigne. Govorimo o posadama koje su brojale i do 12 članova i višečasovnim letovima. Za takve potrebe u avionima su postojali Elsan toaleti. Ime su dobili po proizvođaču koji se i danas bavi istim poslom, pošto za njegovim proizvodom potreba ne prolazi. Iza ovog naziva krije se obično sedište s poklopcem, koje je u osnovi cev iz koje se posle upotrebe sadržaj izbaci polugom. To negde mora da padne, ali s obzirom na to da su s neba padale uglavnom bombe ili avioni, nije to bilo najgore što je čekalo one dole, nekoliko hiljada metara ispod aviona. Mehanizam je funkcionisao kao na našim železnicama; pritisne se papučica i ono čega smo se rešili ostane u abisu iza nas. Nije ni to, naravno, najgore. U građanskoj avijaciji postoji izraz blue ice, ali da ne idemo više u detalje, pretpostavljam da svi znaju o čemu se radi. Snimljen je i odličan film s tim naslovom, a metafora je da možete da stradate od nečega potpuno neočekivanog što vam u obliku komada leda padne na glavu ili polomi krov  (plave boje, usled upotrebe hemikalija). Izvesni Leon Švarc, navigator u letećoj tvrđavi, izneo je svoja iskustva o upotebi navodeći upravo taj pojam – plavi led. Skučenost i neprijatnost upotrebe “toaleta“ u avionu nadoknađivao je mislima o tome kako njegov zamrznuti “projektil“ pada na nos nekom arijevcu. 

Vazduplovne snage SAD imale su i drugi problem. Ovaj s bombarderima su nekako rešili Elsanima. Međutim, formalnim ulaskom u rat vlada je aktivirala pravo privremenog mobilisanja raznih vrsta letelica za potrebe transportne avijacije, prevoza ljudstva i opreme, ogromnih logističkih zadataka koji su se nalazili pred zaraćenom stranom. Trebalo je na suprotne strane Zemljine kugle doturiti ljude i sredstva, a vojska transportnih aviona nikad nije imala dovoljno. Uzimano je sve što može da leti: građanska verzija “Leteće tvrđave“ (Boeing C-108 Flying Fortress C), “Liberator ekspres“ (Consolidated C-87 Liberator Express),  Kertisov “Komando“ (Curtiss C-46 Commando), “Karavan“ (Curtiss-Wright C-76 Caravan) Daglasovi putnički modeli “Nebeski voz i “Gospodar neba“ (Douglas C-47 Skytrain, Douglas C-54 Skymaster, Douglas DC-3), Lokidovi modeli ( Lockheed Model 10, Electra Lockheed Model 18, Lodestar, Lockheed XC-35). To su samo neki. Svi ovi modeli, pre nego što im je dodat indek C (cargo) bili su u građanskoj upotrebi. Komercijalni putnički avioni su prepravljani (skidana su sedišta ili su montirana uzduž aviona, sa praznim srednjim delom za opremu i teret). S njima je nekako i moglo, jer su oni već imali navedenu kabinu. Međutim, klasični transportni avioni komercijalne avijacije ih nisu imali, pa su se ljudi dovijali na razne načine. Ne moramo mnogo da angažujemo maštu, dovoljno je da zamislimo sebe u takvoj situaciji.

Amerikanci, kao praktičari i konformisti, izvukli su pouke iz iskustava Drugog svetskog rata, pa su udobnosti posada na dugim letovima posvetili dužnu pažnju. Toaleti u teškim transportnim avionima C-5 Galaksija (Galaxy) izgledaju i za građanske pojmove udobno i gotovo luksuzno, jer sada USAF u svojim pogonima proizvodi upravo takve toalete i montira ih gde god je to moguće.

Poznato je da su i u Vijetnamu avioni imali toalete Elsan, a piloti su ih zvali uz dosta humora – “kante s medom“ jer se zna kako je i gde završavao njihov sadržaj. Kad smo već kod toga, u avionima građanske avijacije postoje sanitarni tankovi i veoma retko se može desiti da nešto iz njih neplanirano izađe u toku leta. Sada takve tankove imaju i vozovi. 

TOALET U C 5 GALAXY
KRAJNJA NUŽDA
TOALET U C 5 GALAXY

Nisu samo Amerikanci imali taj problem. Prvi avion opremljen toaletom bio je italijanski Kaproni Ca-60iz 1921. godine. Međutim, baš taj prototip srušio se na svom drugom letu i nije ni ušao u operativnu upotrebu. Britanski  Handley Page HP 42, komercijalni linijski avion, prvi je u svetu 1928. godine imao odgovarajuće sanitarne kabine koje su se nalazile blizu centra aviona. Hidroavion Supermarine Stranraer koji je poleteo 1934. godine imao je toalet sa slobodnim otvorom (s obzirom na to da je leteo nad morem).

Kada bi član posade podigao poklopac, čuo bi se zvižduk vazduha, pa je avion dobio smesta nadimak “Zviždeća kuća“ („Whistling Shithouse“, da ne prevodim baš sve doslovce). Hidroavion Šort Sanderlend (Short Sunderland) koji je bio u upotrebi od 1938. pa čak do 1967. godine bio je tipično britanski opremljen snobovskim toaletom od keramike. Pomorski četvoromotorni patrolni avion Šekleton (Shackleton) mogao je, zahvaljujući ekonomičnim motorima da u vazduhu provede gotovo 24 sata, tako da ni ovde toalet nije bio pitanje luksuza. Međutim, kada bi neki član posade seo na tron morao je da računa i sa naglim propadanjima, tubulencijama i drugim promenama pravca i visine, sa svim onim pojavama koje mogu biti izazvane. 

Tokom Drugog svetsko rata veliki bombarderi nosili su sa sobom hemijske toalete. To je bila, jednostavno rečeno, kanta sa sedištem i poklopcem. BIli su teški, a zbog veće količine hemikalija često su se prelivali i bili su nezgodni za upotebu. Intenzivna hladnoća na visinama primoravala je posadu da nosi tešku, višeslojnu odeću koja je dodatno komplikovala život posadi. Pri tom se uvek moglo računati s nekim naglim manevrom, posle čega bi korisnik prestola došao u vrlo, vrlo neprijatnu situaciju. Stoga su članovi posada primenjivali improvizovane metode i sredstva, u čije detalje ne bih ovde ulazio.  

Kako se ovaj problem rešava u manjim avionima? Tokom Drugog svetskog rata lovci su bili opremljeni uređajima poznatim kao rebraste cevi. Reč je o levku i crevu koje je vodilo napolje. Bili su nezgodni za korišćenje jer već iznad tri hiljade metara dolazilo je do zamrzavanja. Neobično zvuči činjenica da se i danas takvi “uređaji“ montiraju na male privatne avione, ali i na savremene borbene letelice, pri čemu se vodi računa da sadržaj ne dođe u kontakt s drugim delovima aviona kako ne bi izazvao koroziju. Trenutno je u američkoj avijaciji, ali ne samo u njoj, prihvaćen model mornaričke avijacije – posebno dizajnirane pelene po ugledu na NASIN model. Time se mnogi tehnički problemi izbegavaju na jevtin i jednostavan način.

USPOMENE NUŽDA
USPOMENE

Ono što brine pilote celog sveta, brine i rusku avijaciju. Ogromno prostranstvo i veliki doleti  (neke modifikacije lovaca presretača suhoj imaju domet i preko 4.500 kilometara bez dopunjavanja u vazduhu) odavno su naterali avijatičare da nađu najbolja rešenja. Posebno se to odnosi na teške bombardere i transportnu avijaciju dugog doleta kod kojih letovi traju satima. Poznati model, neverovatni Tu-95 MS, “Medved“, koji je još uvek u upotrebi (dok su njegovi vršnjaci odavno po muzejima) može da leti danima bez spuštanja! Zato ga zovu letećom podmornicom. Pored ležajeva i kuhinje on ima i toalet. Nije kao u bazi, ali posluži.  Izuzetak čini i jurišni bombarder ‘‘Su-32“za koga su Rusi na sva usta govorili da ima i toalet. Pored ulaska kroz otvor prednje noge stajnog trapa, to mu je bila još jedna specifičnost. Ispostavilo se da je to kanta slična američkom Elsanu, postavljena na prilično neudobnom mestu, tako da taj toalet piloti praktično i ne koriste. Bar tako kažu. 

Da je reč o veoma važnom detalju, bizarnom ali delikatnom, neka kao ilustracija posluži istinit događaj: Poltavski puk 13. teške strateške divizije (avijacija dugog doleta), poleteo je na svojim avionima TU-22 m3, modelima koji su izazvali svojom pojavom sedamdesetih godina buru u međunarodnim odnosima. Njihova svojstva i domet bili su takvi da su postali predmet dugotrajnih pregovora SALT (Strategic Arms Limitation Talks). Reč je, dakle, o udarnoj pesnici sovjetskih i ruskih VVS, oružju odvraćanja i globalnog udara. Takvo sredstvo je tog dana postalo neupotrebljivo jer su posade aviona posle loše pripremljenog doručka pokvarile stomak i svi avioni su morali da se vrate u baze neizvršenog zadatka! Da su tada imale mogućnost korišćenja kakvog-takvog toaleta, možda bi uspeli da ga obave. Kompletno osoblje kuhinje je dobilo otkaz, komanda baze je smenjena, a istrage oko toga da li je reč o subverziji i sabotaži, dugo su potrajale i pratile su sve učesnike ove neobične drame. No, i kada je sve to prošlo, tom puku je za dugo vremena ostao nadimak “обосравшийся полк“. Siguran sam da prevod nije potreban, odnosno nužan. Našim posadama ti problemi nisu bili izraženi. Ipak, kruže istinite anegdote iz prvih posleratnih godina da su tehničari na školskim avionima posle sletanja zapažali čudne iskošene tragove duž trupa, počevši od kabine.  

Ostavite Vaš Komentar: