SKRIVENA KAMERA – Razvoj avionskih fotomitraljeza

Ne smešite se...pucamo

U ovom tekstu bavićemo se, koliko to podaci dozvoljavaju, jednim nezaobilaznim sredstvom kada su vazdušne bitke i operacije u pitanju; reč je kameri koja se nalazi u borbenom avionu, s ciljem da registruje pogotke, ali i da snimi taktičke postupke neprijatelja u bliskoj borbi. Danas, kada su kamere veličine zrna graška ili samo nešto malo veće pa ih ne možemo ni primetiti na fonu okolnog prostora, lako je govoriti o njenoj upotrebi.

U vreme kad se pojavila potreba za njenim instaliranjem to je, u najboljem slučaju, bio zamašan komad metala gotovo dvaput veći od ragbi lopte. Te kamere dobile su različita imena: foto-mitraljez (gun camera), šuc kamera (Schießkamera),  фотопулемёт, филмски митраљез (Cinémitrailleuse). Kao što vidimo, sve se vrti oko mitraljeza i kamere, a zašto je baš takav naziv preovladao, videćemo nešto kasnije.

Ni kamera ni avion nisu nastali preko noći. Prva radna filmska kamera s trakom od 35mm izašla je iz radionice Vilijama Diksona, bliskog saradnika Tomasa Alve Edisona. Bilo je to 1889. godine. Četiri godine kasnije, 1893. njih dvojica su, bez obzira na različite pristupe i shvatanja tog novog uređanja, zajedno demonstrirali mogućnosti pokretnih slika. Godine 1912. filmska industrija dobija standardizovanu, komercijalno upotrebljivu kameru koju su proizveli Bel i Hovel i ona je, u manje-više neizmenjenom obliku, korišćena sve do 1957. godine.

Rađanje borbene avijacije na interesantan način se poklapa s razvojem kamera. Od prvog leta, 1903. godine, do prve borbene upotrebe, početkom Prvog svetskog rata, 1915. godine, avion se naglo razvio – kao i kamera. Samo je trebalo uočiti njihove izvanredne potencijale kojima ni danas nema kraja. Tada nije bilo ni potrebe ni mogućnosti da se kamera nađe na borbenom avionu, iz mnogo razloga (veličina, težina, cena, nepouzdan rad). Međutim, tek ih je Drugi svetski rat čvrsto spojio. Pre toga, kao i kod svih drugih pronalazaka, put je morao da bude nešto složeniji i po fazama, samo što je svaki patent koji je koristio oružanim snagama i sticajem premoći nad neprijateljem, mnogo brže stizao do zadatog cilja – praktične upotrebe. 

Kada se završio Prvi svetski rat, svima je bilo jasno da će avijacija biti ta koja će nezaobilazno uticati na situaciju u sledećim sukobima. Pristupilo se ubrzanom razvoju.Veoma značajnu ulogu igralo je uvežbavanje pilota i posada na sve složenijim aparatima, pa su inžinjeri Velike Britanije, radeći za korpus Kraljevskog vazduhoplovstva (Royal Flying Corps), napravili posebnu verziju standardnog mitraljeza Luisove konstrukcije koji je umesto municije koristio film! Obuku na avionu, naravno, ništa nije moglo da zameni, ali je uvežbavanje streljačke veštine znatno pojevtinjeno ovakvim sredstvom. Uostalom, svi skupi oružani sistemi imaju svoju školsku verziju radi olakšanja obuke. Zbog očigledne sličnosti s osnovim modelom na koji je montirana, ta kamera dobila naziv – fotomitraljez i tako je ostalo do danas. Zaista, zbog uverljivosti obuke, svi su se trudili da fotomitraljezi što više liče na prave, tako da je i britanski fotomitraljez Thorton-Pickard MK.III-H bio preslikani ”Luis”. 

Razlog za njegovo postavljanje na avione jeste bio u početku da se registruju pogoci i snime potezi neprijatelja, ali bili su, u suštini, značajno dublji: avion je skupo borbeno sredstvo; za njegovo uništenje moralo se vežbati mnogo, naporno i uz mnogo rizika, a shodno tome piloti su bili nagrađivani zvanjima, činovima, ordenjem i materijalno.

Više nego dovoljan razlog da se sa sigurnošću registruje uništenje protivnika ili njegova taktika, stekne uvid u njegovu brojnost, ustanove greške svoje posade ili aviona; sve je bilo bolje od  poverenja u priče pilota, njihove utiske nastale pod stresom, pretpostavke, preterivanja pa i laganja.

Da je vojna mašinerija bila na dobrom putu kada se rešila za takav potez, potvrdile su i vežbe kada se ”pucalo” fotomitraljezom u simulaciji vazdušne borbe, ali definitivno svoju afirmaciju fotomitraljez dobija u toku Drugog svetskog rata. Imala su ga sva vazduhoplovstva. Mada to sada izgleda kao otkrivanje tople vode, podsetimo se kako funkcioneše ovaj uređaj: fotomitraljez je po pravilu sinhronizovan s okidačima za paljbu i aktivira se u trenutku kada počinje dejstvo, a prestaje sa njim. Ti uređaji najpre su kačeni na pilone pod krilima ili na trup lovca. Posle toga, široko je prihvaćena praksa da se oni instaliraju u telo aviona. Njima nije smetao hod elise prilikom rada. 

Po pravilu fotomitraljezi su stavljani na lovce, jurišnike, bombardere i avione za obuku. Sovjetski Savez je bio izuzetak jer ovo sredstvo nije korišćeno čak ni u svim jedinicama. Prednost su imali lovci, pa i tamo gde je bilo fotomitraljeza, nisu mnogo korišćeni zbog otpora u letačkom i zemaljskom sastavu. Najčešći tip fotomitraljeza u Crvenoj Armiji bio je PAU 22. Sovjeti su koristili i fotomitraljez SLP (Симановского, Лебедева и Прокофьева ) koji je konstruisan početkom tridesetih godina u Lenjingradu u fabrici GOMZ (Государственный оптико-механический завод, odnosno Državni optičko-mehaničarski zavod ). On je koristio 35 milimetarsku traku i mogao je da snimi do 200 kadrova u formatu 23,75×24 mm u tempu 10-17 kadrova u sekundi. Podsetimo da je standardna filmska traka imala brzinu od 24 sličice u sekundi, zahvaljujući perzistenciji, odnosno tromposti oka. Kod ovih ”roljika”, odnosno kratkih filmova, ta osobina nije bila važna jer je bilo dovoljno da registruje učinak oružja na cilju. Mehanizam je pokretan električnim putem, a objektiv je bio ”Industar-7” s fokusom od 104,3 mm i osetljivošću objektiva od 1:3,5. Uz pomoć dopunskog objektiva mogao se na svaki kadar usnimiti i cifarnik, odnosno satni brojčanik sekundomera. Zagrevanje kamere bilo je električno. U Naređenju Narodnog komesarijata odbrane SSSR br. 0200 od 28. avgusta 1940. godine ”O zadacima Ratnog vazduhoplovstva Crvene Armije u vezi s velikom stopom havarija” kaže se: ”U jedinicama koje imaju fotomitraljeze, školske vazdušne bitke bez njih ne započinjati. Sve snimljene filmove sačuvati i predavati inspekcijiskim jedinicama”. O tome da je naredba ostala, praktično, samo na papiru, svedoče piloti: ”Bilo je fotomitraljeza, no mi njih zbog nečega nismo koristili. Izvesno vreme, kada sam oborio prve avione, hteo sam da ih uvedem u praksu. Bilo je i opreme, i filma, laboratorije, ali niko s tim nije hteo da se bavi” (Dementjev, sovjetski as).

Prvi snimak napada nemačkog aviona na sovjetski I-153 zabeležen je u 05.20 sati 22. juna 1941. godine u trajanju od 20 sekundi. On se nalazi u britanskom Muzeju Drugog svetskog rata. Nemci su koristili BSK 16 fotomitraljez (Ballistische Schussmess Kamera – kamera za merenje balistike) s trakom od 16 mm, kasnije veoma popularnoj u televizijskoj industriji, do pojave elektronskih kamera i U-matic sistema.  Obično je montiran u korenu krila kod aviona s jednim motorom. Dvomotorci su uređaj nosili u nosu trupa. Vreme snimanja bilo je maksimalno 200 sekundi jer su toliko trajali i redenici, odnosno bojevi komplet. Aktiviran je zajedno s mitraljezima ili posebnim prekidačem. Taj posebni prekidač mogao je da kontroliše grejanje, a sijaličica na tabli pokazivala je da li radi. Pošto su fotomitraljezi bili kasetnog tipa, integralni, na njih je mogla da utiče samo njihova dodatna masa i nisu se mogli pokvariti usled sinhronizacije s oruđem. Kod Nemaca ih je bilo više vrsta, a najpopularniji je bilo Cajs Ikon ESK 2000 B. Više je ličio na minijaturni torpedo ili bombu, dužine 640 mm i težine oko šest i po kilograma. Mogao je da snimi do 2.000 kadrova, a u objektiv je ugrađen i nišanski krstić.

RAF je, kako smo već naveli, prednjačio s korišćenjem fotomitraljeza, kako u obuci, tako i kasnije, tokom rata. Standardna kamera u fotomitraljezu je bila Type G.45 Williamson MF.Co.Ltd koja je proizvođena u Londonu i Redeingu. Kamera je pokretana strujom od 12 volti, sa ”kratkim”, odnosno širokougaonim sočivima. Koristila je traku od 16 mm, a brzina je mogla da se podesi na 16, 18 ili 20 sličica u sekundi, u zavisnosti da li se koriste mitraljezi luis, vikers ili brauning. Kamera je montirana  na krilima kod većine spitfajera i harikena. 

USAAF, kasnije USAF, takođe je koristio odgovarajuće fotomitraljeze. Najčešće korišćen tipski uređaj bio je proizvodnje Fairchild Aviation Corporation u Njujorku. Nosio je oznaku AN-N6 GSAP (Gun Sight Aiming Point ). Dizajnirali su ga Bel i Hovel, isti oni koji su izumeli i filmsku kameru za igrani film. Koristio je komercijalnu traku od 16 mm. Bio je takođe u upotrebi u USN od 1940, pa do kraja Korejskog rata. Napajan strujom od 24 volta,  proizvodili su ga i u pogonima Istaman Kodak u Ročesteru (Njujork) i Kanadi. Posle rata sama kamera iz fotomitraljeza je masovno prodavana građanskom tržištu jer je imala velike mogućnosti izmene objektiva, pa i širine traka. Sovjeti su takođe koristili ove kamere u sklopu pomoći Lendliza.

Japanske vazdušne snage takođe su masovno koristile fotomitraljeze, pri čemu se u proizvodnju uključilo više prozivođača, pa zbog obima zaslužuju posebnu temu.

Fotomitraljezi se pojavljuju i u video igrama (Growler Guncam i Java Guncam). Međutim, za profesionalne poznavaoce filma jedan detalj je veoma interesantan, pri čemu se s njim nije mnogo hvalilo u javnosti: sve sekvence bitaka u Ratovima zvezda rađene su na osnovu snimaka iz fotomitraljeza spitfajera! To nije bilo stoga što Lukas i njegova ekipa nisu imali mašte. Jednostavno, bolji uzor nisu mogli da nađu. Tekovina fotomitraljeza pojavljuje se i danas, kako smo već naglasili. Pored letelica, njihovi naslednici našli su mesta na šlemovima, u kamerama za automobile, pa čak i na cevima policijskog oružja kao dokaz određene operacije. Amateri ih koriste gde god stignu – na biciklama, motorima, skijama, rolerima, itd, itd. One su, najčešće, sparene sa aplikacijama na mobilnim telefonima, pa je na taj način korišćenje video zapisa znatno olakšano.