Strelci stižu s neba

Slušaj ovaj članak

Vazdušno-desantne trupe

Padobran je važan deo opreme pa ne čudi da su mu konstruktori posvetili puno pažnje. Sve je počelo 1919. godine

Padobranski“ Rast & Gasser M98

Od 1918. godine, na osnovu iskustava iz tek minulog rata znatne snage i sredstva ulagani su u razvoj padobrana koji bi omogućili spasavanje pilota. Amerikanci Lesli Irvin i Smit Flojd su u bazi Mekuk Fild razvili sopstvenu konstrukciju leđnog padobrana slobodnog dejstva sa ručnim otvaranjem i svilenom kupolom prečnika 8,5 m; 28. aprila 1919, Irvin je izveo prvi skok sa sopstvenim prototipom padobrana iz biplana hevilend koji se kretao na visini od 457 m brzinom od 160 km/h. Nakon potezanja ručice, kupola se potpuno razvila na visini od 305 metara i omogućila Irvinu bezbedno prizemljenje. 

Irvin je iste godine u Bafalu, država Njujork, podigao fabriku za proizvodnju Irvin Air Chute. Zbog izuzetne pouzdanosti, Irvinove padobrane je do kraja tridesetih godina usvojilo 38 država. Britanski RAF je 1925. adaptirao američki „irvin” u sedišni tip padobrana čija je proizvodnja već 1926. startovala u novoj fabrici u Lečvortu. Tokom 1928, za „amerikanske padobrane fabrike Irvin“ opredelilo se i jugoslovensko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo: padobrani su uvoženi direktno iz SAD do 1930. ali se sve vreme planirao početak sopstvene proizvodnje. 

Licenca pa proizvodnja

Kao najspremnija da se upusti u ovaj izazov pokazala se firma „Knebl i Ditrih“ iz Inđije, koja je još od 1923. proizvodila „svakovrsnu opremu za letenje“. Miroslav Ditrih je tokom 1933-1934. boravio u Lečvortu, proučavajući tehnologiju izrade i samu konstrukciju Irvinovih padobrana. Već 1934. Knebl i Ditrih su u Bafalu sa Irvinom sklopili ugovor o otkupu licence, obuci radnika i isporuci proizvodne linije i sirovina.

Padobranci u kombinezonima Knebl i Ditrih - naoruzani revolverima Rast i Gaser M98
Padobranci u kombinezonima Knebl i Ditrih – naoruzani revolverima Rast i Gaser M98

Na osnovu dozvola uprave Dunavske banovine VIII br. 13736/34 i Ministarstva industrije i trgovine Kraljevine Jugoslavije III br. 28594/34, u prisustvu Lesli Irvina je 1934. godine svečano pušten u rad novi pogon u Inđiji. Proizvodni program je obuhvatao sedeće (pilotske), krilne (izviđačke) i leđne (desantne) padobrane. Domaći „irvin” je omogućavao brzinu spuštanja od 5 m/s. Imao je svilenu kupolu prečnika 7,3 m i površine 50 m2, podeljenu na 24 polja.

Reklama i nasivka firme Knebl i Ditrih
Reklama i našivka firme Knebl i Ditrih

Ministarstvo vojno je odmah potpisalo ugovor o izradi 200 pilotskih i 100 izviđačkih modela. Vojni krugovi Kraljevine Jugoslavije u to vreme su počeli da razmišljaju i o uvođenju vazdušno-desantnih trupa, tzv. „Padobranskih strelaca” (padobranaca) i „vazduhoplovne pešadije” (jedinice koje se transportuju avionima i iskrcavaju nakon sletanja). Prema planu iz 1937, predviđeno je da se ove trupe i čak pet eska drila transportne avijacije za njihov prevoz, formiraju do 1941. godine.

Padobranski slem
Padobranski slem

U tom cilju, prva padobranska škola sa kapetanom II klase Dragutinom Dolanskim kao komandantom, otvorena je u Pančevu, 1. Oktobra 1939. Do leta 1940. završena su dva kursa. Komandant vazduhoplovstva je Naredbom 6r. 97, a prema Izveštaju Komandanta vazduhoplovnih škola Pov. br. 3730/40 (Pov. V.N.Br. 944/40), 20. jula 1940. promovisao 25 oficira, podoficira i kaplara osposobljenih za padobransku službu. Polaznici kurseva su na manevrima 19. septembra 1939. i 9. Septembra 1940. u širem rejonu Beograda, izveli padobranske desante. Skokovi su izvođeni iz adaptiranih čehoslovačkih aviona Avia-Focker F39.

Škole zatvorene

Kursisti su bili opremljeni platnenim kombinezonima, kožnim šlemovima i naočarima „Knebl i Ditrih“ i domaćim desantnim padobranima „irvin“, a privremeno su im bili ustupljeni terenski automobili za motorizaciju aerodromskih četa. italijanski OM Autocarretta Tipo 36DM.

Međutim, prvi domaći padobranci su dužili potpuno neadekvatno, zastarelo oružje: trofejne austrougarske osmometne revolvere 827 mm Rast & Gasser M.98 i kragujevačke pešadijske petometne puške 7,9×57 mm mauzer M.24! Škola je 1941. premeštena u Novi Sad a Naredbom SP.V.Đ. Br.700 od 17. februara 1941. trebalo je da bude dislocirana u Niš. Međutim, ovo naređenje nije izvršeno do 6. aprila, tako da se škola ugasila sa kapitulacijom Jugoslavije. 

Padobranci na vezvi 1940 u autokareti OM 36DM
Padobranci na vezvi 1940 u autokareti OM 36DM

Premeštanje škole u Novi Sad svakako je bilo povezano sa prvom padobranskom četom koja je na novosadskom aerodromu formirana marta iste godine. Četu, na čelu sa kapetanom II klase Momčilom Vukovićem, trebalo je da čine tri jurišna voda (naoružana automatskim pištoljima 7,63×25 mm mauzer-vestinger M.ZO, ručnim bombama, puškama mauzer M.24, puškomitraljezima 7,9×57 mm zbrojovka M.37 i monobacačima 50 mm M.36) i vodom pratećih oruđa (dva teška mitraljeza i dva laka poljska topa). U martu je formiran samo jedan vod a do 6. aprila 1941. četa još uvek nije bila formacijski popunjena. 

Revolver i futrola Rast und Gasser M1898
Revolver i futrola Rast und Gasser M1898

Padobranska četa je formacijski pripadala operativnom vazduhoplovstvu, uz transportnu grupu potpukovnika Tadije Sondermajera koju su činile 731. (kapetana I klase Dragiše Stanisavljevića) i 732. eskadrila kapetana II klase Blagoja Radosavljevića. Padobranci su se iz Novog Sada povlačili u pravcu Sarajevo – Nikšić, gde ih je zatekla kapitulacija. Komandir, Momčilo VukoviĆ, zarobljen je od strane Italijana i stacioniran u logor Aversa gde su se nalazili i dr Pavle Vasić, Aleksandar Deroko i domaći konstruktor oružja, Lazar Jovanović

Bivši komandant škole, Dragutin Dolanski, stupio je u oružane snage NDH, gde je unapređen u majora. Januara 1942. U fabrici .Danica“ u Koprivnici otvorio je padobransku školu za „Prvu hrvatsku padobransku lovačku satniju” (četu), koja je 1944. prerasla u „Prvu hrvatsku padobransku lovačku bojnu” (bataljon), tzv. „Plave đavole“.