U težnji da efekat sakrivanja oružja bude što izraženiji, konstruktori skoro dosežu granicu fantastike.
Osim do sada pomenutih, proizvodi se i jedna vrsta streljačkog oružja za koju još ne postoji uobičajen, opšte prihvaćen, naziv. Kako biste “krstih” oružje koje je inventivni konstruktor sazdao tako što je osnovne delove smestio u, recimo, olovku, pušačku lulu, tabakeru…? (redakcija očekuje da se čitaoci prihvate kumstva). Reč je o oružju koje sve do primene treba da bude neprimetno. To je razlog što mu se daje izgled nekog predmeta čija je upotreba u svakodnevnom životu uobičajena.
Tako prikrivenom (kamufliranom) oružju u principu se zadržava i funkcija predmeta čiji je izgled pozajmljen: “fotoaparat” snima, “olovka” piše.
Neki primeri prikrivenog oružja
U težnji da efekat iznenađenja bude što izraženiji, konstruktori – skoro dosežu granicu fantastike. Zar ugradnja po tri cevi vatrenog oružja u svaku potpeticu cipela ne zadire u tu oblast? Rezultat izrazite domišljatosti je i oružje koje, “utkano” u odeću i stavljeno pod mišku, ispaljuje hitac kada njegov vlasnik na zahtev protivnika podigne ruke uvis. Naime, ova složena konstrukcija obezbeđuje da se cev iz vertikalnog položaja dovodi u horizontalan pri podizanju ruku. Tom prilikom nož, pričvršćen za cev, raseca odeću, “krčeći” put projektilu koji se odmah, zatim, ispaljuje.
Ova vrsta specijalnog oružja prvi put je ozbiljno shvaćena i proizvođena u znatnim količinama tek u drugom svetskom ratu. Slobodno se može reći da je od tada njegov razvoj intenzivno nastavljen sve do današnjeg dana, bez obzira što se podaci samo o nekim konstrukcijama nađu na stranicama časopisa.
Olovka – pištoij STINGER
1987. godine kineska korporacija “NORINCO” razvila je vatreno oružje pod maskom noža (nož – pištolj). Za smeštaj cevi iskorišćena je ručica noža u koju su ugrađene četiri kratke cevi – po dve sa svake strane – i, razume se, mehanizam za opaljivanje. Njegova osobenost je što obezbeđuje opaljivanje hitaca u paru (po dva i dva metka) i, što je za ovu vrstu oružja retkost – ima nišan za gađanje do 30 m, mada je efikasna daljina do 8 m.
Znatno “svežije” rešenje dolazi iz firme “RJ Braverman Corp” sa oružjem za koje je kao kamuflaža odabrano nalivpero. Otuda i naziv “nalivpero pištolj STINGER” (žaoka). Za ovo oružje rade se cevi u tri različite varijante.
- kalibar .25 ACP,
- kalibar .22 LR (5,6 mm) stand.
- kalibar .22 Magnum
Masa ovog oružja je svega 142 grama. Sastoji se iz tri osnovna dela: zatvarač, cev i ručku (“rukohvat”). Dužina Stingera je 107 mm kada je u borbenom položaju, a 142 mm kada je u vidu nalivpera.
Cevi kalibra .22 LR i .22 Magnum (za municiju ivičnog paljenja) zamenljive su međusobno,” ali cev za kalibar .25 (6,35 mm) ne može biti upotrebljena u toj varijanti Stingera. I suprotno, cevi kalibra .22 ne mogu se koristiti u varijanti Stingera kal. 6,35 mm.
Za ispaljivanje metka Stinger se mora najpre transformisati iz položaja “nalivpera” u položaj “pištolj”. Po tome se razlikuje od većine sličnog oružja specijalne namene.
Priprema za gađanje iz Stingera
“Izlazak” iz kamuflažnog stanja i priprema za gađanje obavlja se na sledeći način.
Cev sa zatvaračem i ručicu, koji su podoprugom, razvući u razne strane za oko 30mm. Tom pnlikom se pojavi obarača. Držećiih tako razvučene, zakrenuti cev za oko 70stepeni naniže, ka obarači. Kada se ručicapusti, ona se podigne za oko 5 mm i fiksiraoružje u položaju za dejstvo (gađanje).
Punjenje ovog “pištolja” je prilično zapetljan posao
Posle hica udarač pod oprugom ostaje u prednjem položaju i njegov vrh viri na čelu zatvarača. Radi zapinjanja udarača oružje se mora prevesti u položaj “nalivpero”, a zatim, obrnuto, u borbeni položaj. Tada udarač ostaje u zadnjem delu, zapet. Radi ostvarenja višeg sistema bezbednosti, preporučuje se opet dovođenje sredstva u oblik “nalivpera”. Tek posle toga treba odviti cev, izbaciti čauru ispaljenog metka i staviti sledeći metak. Radi opaljenja metka treba:
- dovesti Stinger u borbeni položaj okrenuti osigurač (prstenasti deo) usmeru kretanja satne kazaljke do kraja (pri postavljanju Stingera u oblik “nalivpero”, osigurač se automatski uključuje, tj. ostvaruje se “kočenje”).
- uhvatiti ručicu Stingera slično kao kod običnog pištolja, pri čemu je neophodno upreti palcem u zadnju površinu ručice, a ostale prste staviti ispod obarače tako da se kažiprstom može vršiti pritisak (okidati), sila okidanja je oko 17,8 Njutna, što se u praksi meri tegom mase 1,8 kilograma (4 funte)
Na Stingeru nije ugrađen nišan, što se za oružje ove vrste ne smatra nikakvom manom. Naime, ono se primenjuje samo kada su sve ostale mere iscrpljene i kada je razdaljina skraćena skoro do fizičkog kontakta. Ako u takvim uslovima vlasnik stingera uspe da ga upotrebi može se nečemu nadati. Ispitivanja koja je organizovao časopis “SOLDIER OF FORTUNE” pokazala su da je za ispitivanje hica iz Stingera potrebno malo više od dve sekunde računajući od posezanja za njim (izvaditi ga iz džepa, transformisati ga u borbeni položaj, zakrenuti prsten osigurača i povući obaraču). Naravno, bez određenog treninga nema ni uspeha.
Balističke osobine stingera
Napred je rečeno da se “nalivpero-pištolj Stinger” radi u tri varijante (6,35mm, .22LR i .22 Magnum), pa se odmah nameće pitanje koja je od njih najefikasnija.
Dužina stinger – ove cevi je 51 mm (2inča). u tim granicama su i dužine cevi pištolja 6,35 mm (.25 ACP). To znači da su im osnovne bahstičke karakteristike praktično jednake, pod uslovom, razume se, da upotrebljavaju municiju iste serije kal. 6,35 mm.
Prema kataloškim podacima firme “Federal” (USA) iz cevi dužine 51 mm početna brzina projektila 6,35 mase 3,24 g (50 grains) iznosi 760 fps (232 m/s). Kada se iz ovih podataka sračuna kinetička energija dobija se E = 87,2 J, tj 2,75 džula po kvadratnom milimetru.
Kad se zna da se ubitačnim smatra projektil čija je energija 1,5 džula po kvadratnom milimetru, Stinger kal. 6,35 mm je zaista pravo oružje kada se upotrebljava u neposrednoj blizini. Zanimljivo je da se u spomenutom časopisu, bez navođenja relevantnh balističkih karakteristika, iznosi tvrdnja da su više vrsta municije kal. 6,35 mm, maksimalnu efikasnost na cilju ostvaruje polu-košuljični projektil mase 2,27 grama (35grains) koji se u katalogu firme “Hornady” vodi pod brojem 9001 i oznakom ”XTP”. Na kraju ove konstatacije, opet bez bilo kakvog obrazloženja, autor dodaje: “Međutim, prednost bih dao metku 5,6 mm sa ivičnim paljenjem u odnosu na bilo koji metak kal. 6,35 mm”. Stoga pogledajmo da li do iste ocene vodi i upoređenje primenom merila džul po kvadratnom milimetru.
Olovni projektil kalibra .22 (5,6 mm) mase 2,33 grama (grains) u sklopu Remingtonovog metka vrste “High velocity”, ispaljen iz cevi Stingera dobija početnu brzinu Vo = 274 m/s, odnosno – energiju E = 87,5 J. Dakle, količina energije je praktično ista kao kod projektila kal. 6,35 mm. Međutim, ovde, zbog manjeg kalibra projektila na svaki kvadratni milimetar dolazi kinetičke energije E = 3,6 J tj. više za 3,6 – 2,75 = 0,85 J po kvadratnom milimetru. Kakav je učinak olovnog projektila bez košuljice koji na cilj deluje energijom 3,6 J po kvadratnom milimetru, pokazuje eksperimentalni rezultat: “…dubina prodiranja (u meka tkiva) nije veća od 22 cm”. Vinčesterov metak super X.22 Magnum čiji projektil mase 2,59 grama (40 grains) ima punu košuljicu i iz Stingera početnu brzinu Vo = 274 m/s, prodire meko tkivo “više od 28 cm”. Za oružje mase svega 142 grama to je zaista sasvim dobro.
U svakom slučaju “nalivpero – pištolj” – Stinger nije “k’obajagi” već pravo oružje, ali ipak ne i osnovno. Namenjeno je za one “koji uvek ostaju u senci” i za upotrebu u krajnjem slučaju.
Ovo je bilo viđenje jednog od naših najpoznatijih balističara, potpukovnika Obrada Dinića, koji nas je napustio 2016 godine.