Sovjetsko-kineski sukob na ostrvu Damanski

Slušaj ovaj članak

Vreli led Usurija

Podsetimo se, ukratko, jednog od najtežih sukoba u doba Hladnog rata. Sukobile su se dve države od kojih je jedna najveća, a druga najmnogoljudnija na Zemlji. Poslednji sukob ove dve zemlje bio je u XVII veku u vreme opsade Albazina. Na Damanskom ostrvu prvi put su se sukobile dve komunističke države, atomske sile, a sovjetski graničari prvi put su posle 1941. godine ratovali protiv neke regularne armije. Usput, to je bilo i prvi put da se kalašnikovi koriste na različitim stranama. Šta se to dogodilo na ostrvu Damanski? Na reci Usuri, drugog i petnaestog marta 1969. godine, kineska armija izvršila je upad na ostrvo koje oni zovu “Dragoceno ostrvo“. Ono se nalazi oko 230 kilometara južno od Habarovska i 35 kilometara zapadno od regionalnog centra Lučegorska, na Dalekom istoku, u pacifičkom reonu SSSR. Neveliko, nenaseljeno ostrvo (nepun kvadratni kilometar), koje se nalazilo pod suverenitetom SSSR do 1991. godine, ime je dobilo 1888. godine za vreme istraživanja trase Transibirske železničke magistrale. Inžinjer Stanislav Damanski stradao je u čamcu na pomenutoj reci za vreme oluje, pa su tom bezimenom, nepotrebnom parčetu zemlje usred vode, dali njegovo ime. U kratkom, žestokom okršaju Kinezi, koji su počeli sukob, poraženi su i proterani s ostrva, a Sovjeti ga nisu zaposedali jer od njega nije bilo nikakve koristi. Kasnije, kao rezultat pregovora, ostrvo je predato Kini, ali o tome nešto više u nastavku teksta.

Na sovjetskoj strani u toku sukoba učestvovalo je 300 graničara, 17 BTR i 14 tenkova T-62 koji su formacijski u mirnodopskom stanju pripadali tom odseku. Kinezi su privukli borbenoj prostoriji ono čega su najviše imali: 2.500 boraca i nepoznat broj tehnike i oruđa. Podaci su i danas nepouzdani. Prema sovjetskim izvorima poginulo je 60, a ranjeno 95 graničara, a ubijeno je do 800 kineskih vojnika. Kinezi tvrde da su izgubili 72  borca, a da je 68 ranjeno, pri čemu su Sovjetima uništili 27 borbenih oklopnih vozila, više kamiona, jedno komandno vozilo i zarobili jedan tenk. Taj jedan tenk Sovjeti nisu mogli da izvuku s ostrva, pa su s njega skinuli sve uređaje napredne tehnologije, pokušali da ga unište minobacačkom vatrom, pri čemu je on propao u led, i ostavili ga; Kinezi su ga proglasili zarobljenim i smestili u jedan muzej. Posle nešto manje od dve godine, pojavila se kineska kopija tog tenka, Type 69 (negde se pojavljuje s oznakom WZ-122A “San Ye“) sa mnogo preuzetih detalja s modela Type 59. Kako vidimo, kao i uvek u ratu, pored ljudi, stradala je i istina. S jedne strane, to je bilo trijumf sovjetskog oružja, s druge strane, Kinezi su nastavili s provokacijama (preko 300 puta u toku leta), a u avgustu je čak izbio još jedan sukob kraj jezera Žalanakolj, na kavkaskom delu granice, i opet s žrtvama na obema stranama.

Pozadina sukoba

   Nakon Drugog opijumskog rata Velika Britanija, Francuska i Rusija uspele su sa Kinom da potpišu Pekinški ugovor 1860. godine kojim je regulisana granica s Mandžurijskim carstvom duž desne obale reke Amur, podelivši ovaj retko naseljeni, ali istorijski važan, region na Unutrašnju Mandžuriju (koja je ostala u sastavu Kineskog carstva) i na Spoljnu Mandžuriju koja je pripala Rusiji. Tako je postavljena mina odloženog dejstva. Formalno, ovaj ugovor je sprečavao mandžurijske seljake da eksploatišu reku, no to nije bilo veliki problem jer se većina stanovništva tog predela već preselila u Kinu. Na ruskoj strani gotovo da nije ni bilo naseljenika, dok na kineskoj strani nije bilo nikoga tokom XIX veka pošto im je u Mandžuriju bio zabranjen pristup. Godinama je ovaj ugovor bio garant mirnih međudržavnih odnosa. Ljudi je u tom regionu ionako bilo malo, pa su ribari iz Mandžurije koristili ta pusta ostrva u reci za ulov kako na Amuru, tako i na reci Usuri.

Međutim, posle Pariske mirovne konferencije 1919. godine u međunarodno javno pravo unesen je nov institut – farvater (holandski – faarwater); on je nalagao da granice država koje razdvaja reka idu tokom glavnog kanala reke (dakle, ne obavezno sredinom reke). Predviđeni su izuzeci – povlačenje granice duž jedne od obala, u zavisnosti od istorijskog dogovora, ili ako je jedna strana kolonizovala suprotnu obalu pre druge strane. Pri tom su velike sile zaštitile nova osvajanja i pomeranja granica ukidajući pravo retroaktivnosti nad sporazumima zemalja kojima je reka bila  granica. Ipak, kako je NR Kina jačala, tako su jačale i njene pretenzije da ispravi viševekovne sporove u kojima je imala malu ulogu, ili se ništa nije pitala. Nastojeći da pojača svoj međunarodni uticaj, najpre je došla u sukob s Tajvanom 1958. godine, zatim su usledile čarke s Indijom 1962. godine. Polazeći od novonastalih odnosa posle Drugog svetskog rata, Kina je zatražila revidiranje važećih sporazuma. Sovjeti su bili spremni i voljni da o tome razgovaraju. Pregovori su započeli februara 1964. godine, ali bez uspeha. U međuvremenu, tenzije (kao i kineski apetiti) rastu i dolazi do ideološkog raskola koji je iniciran Kulturnom revolucijom i Praškim prolećem. Kinezi su optužili SSSR da je “krenuo putem socijalističkog imperijalizma“. Pitanje ovog ostrva predstavljeno s kineske strane kao simbol sovjetskog revizionisma i sukob sa otpadnicima izvornog marksizma-lenjinizma.

Sovjeti to nisu mogli da otrpe i, do tada mirni, dobrosusedski i tolerantni odnosi, smesta su se pretvorili u strogo kontrolisanu granicu. Često su sovjetski patrolni čamci u punoj brzini prolazili neposedno pored kineskih ribarskih čamaca i prevrtali ih. Kinezi su se odjednom setili Pariskog sporazuma, jer se ostrva Damanski nalazilo s kineske strane farvatera, odnosno prirodnog kanala reke. Samo ostrvo, bogato limanima, nestajalo bi praktično za vreme poplava, ali kod povlačenja vode moglo je da dosegne i preko jednog kvadratnog kilometra, a njegova plodnost je bila dragocen resurs. Na ostrvu je bilo nekoliko zgrada od čvrstog materijala. Već od početka šezdesetih kineski državljani su vrlo drsko dolazili na ostrvo, a sovjetski graničari su ih vraćali bez upotrebe prisile, privođenja ili korišćenja vatrenog oruža. Ni Kini, ni SSSR to ostrvo nije značilo u ekonomskom smislu ništa, ali je pitanje prestiža, inata i, naravno, odmeravanja političke moći, sve to nadvladalo. Kinezi su demonstrativno dovodili svoju stoku na ispašu, kosili travu i provocirali graničare. Takvih provokacija bilo je samo u 1962. godini preko pet hiljada. Početkom januara 1969. na obližnjem ostrvu Kirkinski, preko 500 Kineza je bez ikakve ekonomske potrebe, prešlo na sovjetsku teritoriju.

Na pomolu je bilo opasno zaoštravanje jer su Kinezi počeli medijsku hajku na globalnom nivou, optužujući Sovjete da sami organizuju te provokacije, dovodeći svoje državljane koji se po izgledu nisu razlikovali od Kineza. Jasno je bilo da se konci vuku iz jednog mesta – Centralnog komiteta KPK. Tek kad su oni 25. januara dozvolili doziranu upotrebu vojske, u snazi do tri čete, jasno je bilo kuda to vodi. Sovjetski obaveštajci koji su se nalazili čak i u samom vrhu Generalštaba kineskih oružanih snaga, saznali su za taj scenario, ali nisu preduzimali nikakve protivmere koje bi nagovestile Kinezima da se za njihove akcije zna. Bilo kakvo gomilanje trupa (inače, vojnički neophodno) nije smelo da bude izvedeno, niti primećeno. Obaveštajni bilten američkog Stejt departmenta od 13. jula 1969. godine (četiri meseca posle okončanja sukoba) konstatuje da je “kineska propaganda naglašavala potrebu za unutrašanjim jedinstvom i ohrabrivala stanovništvo da se pripremi za rat. Može se smatrati da je incident na Usuriju bio namešten samo radi jačanja unutrašnje politike određenih struja“. Treba podsetiti da u vojničkom smislu reči, Kina  nije bila spremna za obimniji ili duži rat sa SSSR jer su svi oružni sistemi, sve što je posedovala, bili ili sovjetskog porekla, ili loša domaća kopija.  

Počinje sukob

   U noći između prvog i drugog marta 1969. godine 77 kineskih vojnika u zimskoj kamuflaži, naoružani kopijama SKS (poluautomatska puška Simonova) i delimično kalašnikovima, zauzelo je višu, zapadnu obalu ostrva. Usled talasastog pejzaža, zapaženi su tek oko 10.20, kada su graničari o tome izvestili drugu karaulu sektora “Donja Mihajlovka“ gde se nalazio 57. Imanski pogranični odred. Oni su javili da su primetili grupu graničara (do 30 ljudi) kako se kreće u pravcu ostrva. To su bila 32 sovjetska graničara sa starijim poručnikom Ivanom Streljnikovom, koji su do ostrva stigli vozilima GAZ-69, GAZ-66 i jednim BTR-60 PB. Grupa je već u 10.40 stigla na južnu uzvisinu ostrva. Smesta su se podelili u dve podgrupe. Prva grupa, na čelu sa Steljnikovom, krenula je prema kineskim vojnicima koji su se nalazili na ledenom pokrovu reke, jugozapadno od ostrva. Druga grupa, koju je predvodio seržant Vladimir Rabovič, trebalo je da pokriva Streljnikovljevu grupu s južne strane, odsekavši odeljenje od 20 kineskih vojnika koji su krenuli ka unutrašnjosti ostrva. Steljnikov je najpre pokušao rečima, protestujući, da odvrati kineske vojnike od namere povrede suvereniteta i zahtevao je da napuste teritoriju SSSR. Jedan od kineskih vojnika podigao je ruku, kao da je razumeo o čemu je reč, međutim, to je bilo signal da sa kineske strane započne paljba. Do tada je Rabovičeva grupa, izašavši van niskog bedema, upala u zasedu na obali. Streljnikov i neposredna pratnja, njih sedmorica, odmah su ubijeni na prevaru, a zatim i masakrirani. Nisu stigli da opale ni metak. To i nije bio sukob, već egzekucija. Od druge grupe, njih jedanaest, samo su dvojica preživela, a posle mučenja podlegao je i desetar Akulov kog su Kinezi predali sovjetskoj strani tek 17. aprila. Usledila je lančana uzbuna na sovjetskoj granici. Prvi je reagovao načelnik najbliže karaule, “Kulebjakini visovi“, stariji poručnik Vitalij Bubenin i smesta je krenuo u pomoć s jednim BTR-60 PB i jednim GAZ-69 sa 23 vojnika. Po dolasku na ostrvo u 11.30 zauzeo je odbrambene položaje zajedno s grupom Jurija Babanskog i dva oklopna transportera. Okršaj je potrajao tridesetak minuta, a onda su Kinezi počeli dejstvo minobacačima.

U tom trenutku mitraljez na transporteru Bubenina, koji je trebalo da pokosi kineske posade minobacača, otkazao je i on je morao da se povuče kako bi otklonio zastoj. Transporter je ubrzo onesposobljen pa je Bubenin odlučio da se vrati na sovjetsku obalu. Poseo je transporter ubijenog Steljnikova i krenuo duž položaja Kineza, kojom prilikom je uništio njihovo komandno mesto. Međutim, i taj transporter je onesposobljen, baš u momentima kada je prikupljao ranjenike. Kinezi su nastavili s napadima. Stanovnici obližnjeg sela ( Donja Mihajlovka) i vojnici autobataljona VP 12370 priskočili su u pomoć transportujući municiju i vraćajući ranjenike. Jedinica Babanskog je mogla, onako desetkovana , da se povuče, međutim jarost borbe ih je obuzela i nisu odstupili. Oko 13 sati Kinezi su počeli da se povlače. Za sobom su ostavili 31 poginulog sovjetskog graničara i 14 ranjenih. Poginulo je 39 Kineza. Oko 13.20 na mesto bitke doleteo je komandant Imanskog graničnog odreda, pukovnik Leonov koji je koordinirao ubrzano prebacivanje pojačanja koja su bila u rezervi Pacifičkog i Dalekoistočnog pograničnog okruga. Privučena je artiljerija, ali i više, tada tajnih, raketnih sistema BM-21 “Grad“ kojima je to, sticajem okolnosti, bilo vatreno krštenje. Kinezi su već imali pripremljen ojačani mešoviti 24. pešadijski puk s pet hiljada ljudi (!), a sinhronizovano su u Pekingu, pred sovjetskom ambasadom, održane masovne demonstracije. Ni Moskovljani nisu sedeli kod kuća, već su osmog marta u blizini kineske ambasade održali demonstracije u znak podrške svojoj vladi i oružanim snagama.

Kratkotrajno zatišje

   Izgledalo je da je vojni deo sukoba rešen na štetu Kineza i da će bojno polje biti zamenjeno diplomatijom. Nastalo je napeto zatišje. Već 14. marta u 11.15 sati sovjetski graničari primećuju grupu Kineza kako se kreće prema ostrvu. Ovaj put nisu ništa čekali, već su pucali prvi, pa su se Kinezi vratili na svoju obalu. Međutim, kada su graničari u 15 sati po naređenju komande prešli na sovjetsku obalu koja je bila podesnija za dejstvo i odakle se moglo lako kontrolisati ostrvo, kineski vojnici ponovo kreću u zauzimanje ostrva. Odgovor je sada bio žestok i pripremljen: osam oklopnih transportera pod komandom načelnika motorizovane manevarske grupe 57. graničnog odreda, potpukovnika E.I. Janšina, krenulo je ka ostrvu pa su se Kinezi povukli. U 20.00 graničari su dobili zadatak da preventivno posednu ostrvo, pa  je navedena grupa ukopala četiri transportera kao otporne tačke, uz obezbeđenje od 45 graničara. Ujutru, 15. marta, nakon psihološkog rata preko zvučnika, u 10.00 sati, uz pripremu iz 30 do 60 cevi kineske artiljerije i minobacača , tri kineske čete prešle su u napad i krenula je bitka. Oko 500 kineskih vojnika zauzelo je južni deo ostrva s namerom da zađu s leđa Janšinovoj grupi. Pri tom su uništili dva transportera i prikinuli veze odbrambenih snaga. Četiri tenka T-62, oruđa prve borbene linije, elitnog sastava, pod komandom pukovnika Leonova krenuli su na južni deo ostrva. U tom napadu stradao je tenk u kome je bio Leonov, a njega je ubio kineski snajper dok je pokušavao da izađe iz zapaljenog tenka. Zbog nepoznavanja konfiguracije ostrva Leonov je previše približio tenkove kineskim položajima, ali i po cenu gubitaka nisu dozvolili Kinezima da zauzmu ostrvo. Dva sata kasnije, sovjetski graničari su bili prinuđeni da se povuku s ostrva radi popune. Postalo je jasno da uvedene snage nisu bile dovoljne.

Na scenu stupa hrabrost i samoinicijativa ruskih oficira. U kritičnoj situaciji, u 17.00 sati, ignorišući uputstva Politbiroa CK KPSS da se ne uvode sovjetske trupe duboko u sukob, general-pukovnik Oleg Losik, komandant Dalekoistočnog vojnog okruga, naređuje dejstvo iz tajnih raketnih sistema BM-21 “Grad“, 135. motostreljačke divizije. Dejstvo je bilo zastrašujuće. Za nekoliko minuta uništena je većina kineskih trupa, vozila, artiljerije i MES. Orkan iz “Gradova“ učinio je svoje. U 17.10 pripadnici drugog bataljona 199. motostreljačke divizije i jedan puk 135. motostreljačke divizije pod komandom potpukovnika Smirnova i pukovnika Konstantinova, krenuli su u napad da eliminišu preostale snage i unište svaki otpor. Kinezi su su se povukli na svoju obalu, pokušavaši, oko 19 sati još triput da “ispipaju“ protivnika, ali su odbačeni. Sovjeti su se povukli na svoju obalu, a Kinezi su odustali od daljih napada. Neposredni koordinator sovjetskih snaga bio je zamenik komandanta Dalekoistočnog vojnog okruga, heroj SSSR, general-potpukovnik Pavel Plotnjikov. Operativnu zaštitu tog dela granice preuzeo je elitni, 45. armijski korpus pod komandom general-majora Stanislava Ržečiskog.

   Interesantna je sudbina čoveka koji je prvi krenuo u pomoć napadnutim drugovima. Vitaliju Bubeninu su herojski, čak i očajnički, požrtvovani juriši na ostrvo, opredelili sudbinu. Godine 1974. majoru Bubeninu, koji je tada služio u vojnoj oblasti Zapolarje, prvi čovek KGB Jurij Andropov naložio je da formira protivteroristički specnaz (отряды специального назначения ), čuvenu “Alfu“ za koju je svet saznao prilikom intervencije na Belom Domu prilikom pobune Hazbulatova i Ruckoja. Bubenin je bio njen prvi komandant, prošao je Afganistan i u penziju je otišao u činu generala.

Kineski pogled na sukob

   Prema kineskim istoričarima, odluku za početni napad s tri čete i stvaranju posebne udarne grupe, kao odbrambenu meru(!) doneo je Centralni komitet KPK 19. februara 1969. godine. Te grupe su sastavljene od vojnika koji su pre toga imali specijalnu tromesečnu obuku, a otkomandovani su iz tri kopnene armije. Svaka četa je imala dvesta do trista ljudi, a oficiri su već imali borbeno iskustvo. Pri tom je izvršena i dodatna obuka. Kinezi prvi napad pripisuju grupi od 70 sovjetskih graničara koji su s jednim BTR, kamionom i automobilom napali na “njihovo“ ostrvo u okrugu Hulin, provincije Heilongcang, pri čemu su pobijeni kineski graničari. Kasnije, 15. marta, po tvrdnjama Kineza, zanemarujući više puta ponovljena upozorenja kineske vlade, Sovjeti su pokrenuli ofanzivu sa 20 tenkova, 30 BTR i 200 vojnika, uz učešće avijacije. Kineski borci su “hrabro branili ostrvo devet sati i zadržali tri neprijateljska napada“. Prema kineskim izvorima, 17. marta neprijatelj je pokušao da uz pomoć nekoliko tenkova, traktora i pešadije izvuče uništeni tenk u čemu ga je sprečila artiljerija, a sam tenk propao je kroz led. Preživeli borci su se povukli. Tako su Kinezi opisali ovaj sukob. Nigde ni reči o masakriranim vojnicima, provokacijama, političkim igrama, itd, itd.  

Smirivanje i posledice    

Spomenuti tenk (tada vrhunska vojna tajna), Sovjeti su “očerupali“ i ostavili, a Kinezi su ga odvukli i sada se nalazi u Vojnom muzeju u Pekingu.Kada se led otopio, prelaz na ostrvo bio je sa sovjetske strane veoma otežan, a kineski pokušaji da opet stupe na ostrvo efikasno su sprečavani vatrom snajpera i mitraljeza. Konačno, 10. septembra iste godine, obostrano je naređeno da se prekine s provokacijama. Već sutradan, 11. septembra, na pekinškom aerodromu počeli su pregovori predsedavajućeg Saveta ministara SSSR Alekseja Kosigina koji se vraćao sa sahrane Ho Ši Mina, i premijera Državnog veća NRK, Džou Enlaja. Postignut je dogovor da se prekinu neprijateljstva i da nijedna strana ne zalazi na ostrvo. Ipak, odmah nakon toga Kinezi su poseli ostrvo i nisu da napuštali. Damanski je de fakto bio pod kontrolom kineske strane. Nešto kasnije, 20. oktobra održani su novi pregovori šefova vlada i postignut je dogovor o reviziji sovjetsko-kineske granice. Održani su brojni ekspertski sastanci, a 1991. godine Damansko ostrvo je zvanično postalo deo NR Kine. Rusi su, generalno, bili najveći dobitnici ovog spora jer su vojnički pobedili, a to parčence zemlje njima nije značilo ništa; pri tom su svetu vrlo jasno pokazali prirodu i namere Kine jer su, posle 2001. godine, kada su skinute oznake tajnosti, u muzeju grada  Daljnerečensk otvorili stalnu izložbu neoborivih dokaza o zverstvima kineskih vojnika.  

Međutim, pravi sudija u ovom sporu bila je priroda! Reka Usuri, na kojoj nikad nije sprovedena hidrotehnička melioracija,i za to se pobrinula. Farvater, glavna vodena struja, učinila je svoje pa je obilazni rukavac na kineskoj strani nestao i ostrvo se spojilo s kineskom teritorijom. Priroda i vreme su svemu dali svoj sud.

Ovaj sukob imao je izuzetno važne posledice, najmanje u vojnom smislu te reči jer su tada Kinezi bili potpuno vojno inferiorni u odnosu na SSSR. Ovo “varničenje“ ubrzalo je odluku o izgranji BAM (Bajakalsko-amurske magistrale) kao kapitalnog strateškog pravca. Ministarstvo odbrane insistiralo je na izgradnji BAM, budući da Transibirska magistrala u dužini preko hiljadu kilometara prolazi pored kineske granice na blizini od 30 do 50 kilometara. Sovjetski analitičar Nikolaj Leonov tvrdi da je ovaj sukob pomogao zbližavanju Kine i SAD, bar je tada to tako izgledalo. Usled arogantnosti i antagonizma u vrhu sovjetske vlasti, stvoren je nov blok (sumnjivih motiva i budućnosti). Kisindžer je spretno počeo da gradi antisovjetski pakt, a Kinezima je ovaj sukob, pored vojnog otrežnjenja, pomogao da okončaju kulturnu revoluciju od koje su imali mnogo više štete nego koristi. Tako je na kongresu KPK u aprilu 1969. godine Mao Cedung  plasirao slogan “Ojačavajte jedinstvo, spremajte se za rat“. Okončana su unutrašnja previranja i zemlja je počela da se vraća manje-više normalnom životu. Ni ovaj događaj nije mogao proći bez nagađanja i spekulacija. Francuski list “Le Figaro“ 2010. godine tvrdi da je postojao plan atomskog napada na Kinu koji su sprečile SAD, zapretivši da će bombardovati 130 sovjetskih gradova. Konačno, 2004. Putin je potpisao ukaz kojim ostrvo de jure prelazi u suverenitet NR Kine. Tako je stavljena tačka na jednu tragediju kada su se bogovi igrali rata.

Vremenom je to svemoguća ekonomija izmirila i (bar za sada) stavila na svoje mesto. Reklo bi se da su najveći dobitnici ovog sukoba bile upravo zaraćene strane. Danas su odnosi Rusije i Kine više nego čvrsti i utemeljeni na zajedničkim interesima (pri čemu i jedni i drugi zadržavaju istorijsku dozu opreza). Kina je duboko zašla u ekonomske pore SAD, pa su ekonomisti izmislili nepostojeću “državu“ pod nazivom Kinerika – ekonomsku simbiozu ove dve zemlje koja se, čak i pri potpunom saglasju, ne bi mogla ni lako, ni brzo prekinuti. Tako je jedan lokalni sukob dobio globalne razmere i posledice.

Ostavite Vaš Komentar: