Razvoj lovca Shooting Star započet je u vreme dok je Drugi svetski rat još trajao, a njegov kraj se nije naslućivao. Zbog te činjenice, od lovca Shooting Star očekivalo se da se uspešno nosi sa najnovijim nemačkim i japanskim borbenim avionima. Pošto je postalo jasno da lovac P-59 Airacomet nije postao uspešan borbeni avion, odlučeno je da se krene u razvoj naprednog mlaznog lovačkog aviona. Od kompanije Lockheed se očekivalo da što u kraćem vremenu konstruiše novi mlazni lovac, kako bi se on mogao upotrebiti u ratnim operacijama u Evropi i na Pacifiku. Za samu kompaniju razvoj novog lovca je bio od velikog značaja, jer se u proizvodnim pogonima nalazio samo jedan lovac – P-38 Lightning.
Novi avion je trebao dobiti britanski mlazni motor de Havilland H-1, što je značilo da je trebao imati veliki trup kako bi bilo dovoljno mesta za ovaj motor. Odlučeno je da se motor smesti u trup odmah iza pilotske kabine. Kompanija Lockheed je obećala da će prototip završiti za samo 180 dana, nakon što je dobila službenu potvrdu od američkog vazduhoplovstva za tri prototipa i 12 predserijskih aviona. Izrada prvog prototipa počela je već u avgustu 1943. godine i tekla je za danas nezamislivim tempom. Prvi prototip koji je tada označen kao XP-80, poleteo je već 8. januara 1944. godine, samo 140 dana nakon početka rada. Planirana proizvodnja motora de Havilland H-1 u SAD nije bila moguća. Tako da se moralo odlučiti za nabavku novog motora General Electric I-40, koji je bio znatno veće snage i većih dimenzija. Zbog toga se morala izvršiti kompletna izmena konstrukcije aviona. Taj posao je odneo dosta vremena, tako da jesledeći prototip XP-80A poleteo tek 10. juna 1944. godine.
Nastavak razvoja aviona tekao je ubrzanim tempom, što je dovelo do određenih problema. Da sa avionom nešto nije u redu moglo se naslutiti nakon što su poginula dva probna pilota u udesima. Međutim, na to se nije obraćala pažnja tako da su prvi primerci predserijskih aviona YP-80A koji su bili namenjeni obuci zemaljskog osoblja, u jedinice počeli pristizati oktobra 1944. godine. Ti avioni su dobili nove motore General Electric J-33, koji su se neznatno razlikovali u odnosu na I-40, što nije usporilo proizvodnju. Posle završetka rata Pentagon je masovno počeo da otkazuje ugovore o nabavci naoružanja. Kako su već prototipi lovca Shoting Star postizali brzinu veću od 800 km/h, odlučeno je da se u što kraćem roku opremi ovim lovcem što više skvadrona američkog vazduhoplovstva.
Odluka se činila ispravnom jer je već 19. juna 1947. godine jedan Shooting Star oborio svetski rekord u brzini postigavši 1003,91 km/h. Već 1948. godine oznaka P (Pursuit) biće zamenjena oznakom F (Fighter), tako da Shooting Star postaje F-80.
Svoje prve borbene misije F-80 obavio je na početku Korejskog rata. Početak je bio veoma uspešan, jer je 8. novembra 1950. godine poručnik Rasel Brovn (Russell J. Brown) sa svojim F-80C u prvoj vazdušnoj borbi dva mlazna lovca oborio jedan kineski MiG-15. Međutim, ovo je bio izuzetak jer se vrlo brzo pokazalo da su lovci MiG-15 superiorni u odnosu na F-80C i borbu protiv njih morali su preuzeti lovci F-86 Sabre. Vrlo brzo avioni F-80C će preuzeti zadatke uništavanja ciljeva na zemlji i vatrene podrške kopnenim snagama.
Iako se verzija F-80C u osnovi malo razlikovala u odnosu na verziju F-80B, spletom istorijskih okolnosti ovo će postati najpoznatija verzija Shooting Stara. Zahvaljujući Korejskom ratu koji je izbio 25. juna 1950. godine, najbolje što su Amerikanci u to vreme imali u dovoljnim količinama bili su baš avioni F-80C Shooting Star. Ni jedan od 365 F-80C u tom trenutku nije imao mogućnost nošenja bombi. To u početku rata i nije bio veliki problem, jer su prvi zadaci F- 80C bili eskort bombardera B-29 i zadaci presretanja severnokorejskih klipnih lovaca i bombardera. Pojavom kineskih lovaca MiG-15 iznad Koreje, sve je veći broj F-80C opreman nosačima bombi i prebacivan na zadatke podrške kopnenim snagama. Naime, pokazalo se da su lovci MiG-15 sposobni napasti bombardere i pre nego što bi lovci F-80C iz pratnje uspeli delovati. Kasnijom analizom otkriveno je da su pri letu na visini od 8000 metara F-80C bili čak 160 km/h sporiji od MiG-15. Zbog toga su na zadacima eskorta zamenjeni boljim lovcima F-86 Sabre.
Kako bi mogli obavljati misije jurišnika F-80C opremani su potkrilnim nosačima koji su im omogućili nošenje četiri bombe mase 115 kg, ili dve mase 227 kg. Mogli su poneti i dve bombe mase 453 kg ali im je tada borbeni radijus dejstva bio vrlo mali. Tokom rata avioni F-80C dobili su mogućnost nošenja i napalm bombi.
Borbeni radijus dejstva ostaće veliki nedostatak za Shooting Star sve do kraja njegove operativne sluţbe. Samo s gorivom u unutrašnjim rezervoarima F-80C je mogao dostići ciljeve na udaljenosti od 160 kilometara. S dva dopunska rezervoara ispod vrhova krila kapaciteta 624 litre borbeni radijus dejstva povećan je na 360 kilometara, što u uslovima ratovanja u Koreji često nije bilo dovoljno. Zbog toga su tokom rata sve „korejske“ F-80C opremili Misava dopunskim rezervoarima kapaciteta 1000 litara, uprkos opasnosti da dođe do preopterećenja krila. Rezultat je bio povećanje borbenog radijusa dejstva na 550 kilometara, ali i nemogućnosti upotrebe F-80C u lovačkim zadacima, čak i u uslovima samoodbrane.
U direktnim vazdušnim borbama severnokorejski i kineski lovci uspeli su oboriti samo 14 lovaca Shooting Star, ali je zato dodatnih 113 oboreno zbog vatre PVO. Ukupno je u Korejskom ratu izgubljeno čak 277 F-80C od proizvedenih 798.
Zadnji F-80 je povučen iz borbenih jedinica već 1954. godine, ni deset godina od ulaska u operativnu službu. Uprkos tome Lockheed je uspeo proizvesti 1731 F-80, od tog broja 798 u verziji F-80C.
Avion F-80 ipak je bio vrlo dobar avion, s nekim originalnim rešenjima (bočni usisnici vazduha, katapult sedište za pilota itd.) koja su odredila razvoj borbenih aviona. Dokaz tome je uspeh školskog aviona T-33A koji je nastao 1949. godine, neznatnom modifikacijom F-80. Ukupno je proizvedeno 5691 T-33A u pogonima kompanije Lockheed i bio je okosnica školskog vazduhoplovstva u brojnim ratnim vazduhoplovstvima u svetu.
- Proizvođač: Lockheed Aircraft Corporation
- Namena: Jednomotorni mlazni lovački avion, jednosed.
- Verzije: XP-80 (prvi prototip), XP-80A (drugi prototip, proizvedena dva primerka), YP-80A (predserijski avion, proizvedeno 12 primeraka), F-80A, EF-80, XFP-80A, RF-80A, ERF-80A, XP-80B, F-80B, XP-80R, F-80C, RF-80C, DF-80A, QF-80A, QF-80B, QF-80C, QF-80F, TPO- 80C, TF-80C, TV-1, T-33 (derivat za obuku, nastao na osnovu F-80C),
- Pogonska grupa: Jedan turbomlazni motor Allison J-33-A-35, potiska 24,0 kN.
- Dimenzije: Razmah krila 11,85 m; dužina 10,52 m; visina 3,45 m; površina krila 22,11 m2; m.pr. 3738 kg; m.maks. 7646 kg.
- Karakteristike: Brzina – maksimalna na visini 965 km/h. Brzina krstarenja 660 km/h. Brzina penjanja 23,3 m/s. Operativni vrhunac leta 14000 m. Dolet 1930 km.
- Naoružanje: Šest mitraljeza kalibra 12,7 mm Browning M-2 sa po 300 metaka, osam NRZ 127 mm HVAR ili dve bombe od po 454 kg.
- Razvoj: Prvi let prototipa 8. januara 1944. godine. Uveden u naoružanje marta 1945. godine. Borbena premijera jula 1950. godine u Koreji. Ukupno je proizvedeno 1731 avion.
- Korisnici: Brazil, Čile, Ekvador, Kolumbija, Peru, SAD, Urugvaj.
