Da li će biti otpora Talibanima u Avganistanu?

Trilogiju o aktuelnim zbivanjima u Afganistanu završavamo pitanjem da li se u toj nesrećnoj zemlji istorija može (po pravilu) ponoviti, odnosno, da li će se ponovo razviti otpor talibanima i tako se vekovno ratovanje produžiti. No, počnimo od relativno moderne ere, od sedme decenije XX veka:

Premijer Muhamed Daud Kan (Mohammed Daoud Khan, 1909-1978) je 1973 izvršio državni udar, ukinuo monarhiju i postao prvi predsednik Afganistana. Tokom “Saur revolucije“ (državnog udara), 27 aprila 1978, oborena je Daut Kanova sekularna vlada i proglašena Demokratska Republika Afganistan (Jumhūrī-ye Dimukrātī-ye Afġānistān).Na vlast je došla marksističko-lenjinistička “Narodna demokratska partija Afganistana“ (Afghanistān da khalq dimukrātīk gund) pod vođstvom Nur Muhamad Tarakija (Nur Muhammad Taraki, 1917-1979). Treba reći da je Muhamed Kan vodio politiku nesvstanosti ali je Kabul, naročito nakon “Saur revolucije“, sve više pokazivao naklonost ka Moskvi i za uzvrat dobijao podršku SSSR. 

Muslimanski bataljon 1979
Muslimanski bataljon 1979

No, zbog nasilnog sprovođenja socijalističkih reformi u tradicionalno islamskoj državi, došlo je do pobune u istočnom Afganistanu, koja je, 1979, prerasla u građanski rat. Vladinim snagama se suprotstavio pokret otpora čiji su pripadnici nazvani mudžahidinima (od arapskog mujāhid, mujahiddin, zaštitnik vere, ratnik za religiju ili za domovinu). Vojna obuka pobunjenika sprovođena je u tajnim kampovima u Pakistanu. 

345 vazdusno-desantni puk SSSR u Afganistanu
345 vazdusno-desantni puk SSSR u Afganistanu

U predsedničkoj rezidenciji je 14. septembra 1979. došlo do kontraverznog oružanog sukoba između Tarakija i drugog čoveka u vladi, člana Politbiroa NDPA, Hafizulaha Amina (Hafizullah Amin, 1929-1979); Taraki je uhapšen i 8 oktobra ubijen a Amin je preuzeo svu vlast. No, novi režim ne samo da se pokazao krajnje surovim i represivnim nego nije bio prihvaćen ni od strane Moskve.  

Toyota 1980 u Afganistanu. Koristili su je i ruski specnazoviki
Toyota 1980 u Afganistanu. Koristili su je i ruski specnazoviki

Ovo je, između ostalog, bio i jedan od povoda za sovjetsku vojnu intervenciju u Afganistanu. Naime, “zbog pogoršanja unutrašnje političke situacije i oružane pobune mudžahida“, Generalštab OS SSSR je još 26 aprila 1979 doneo direktivu № 314/02/0061 o formiranju 154. posebnog odreda specijalne namene ( 154-й отдельний отряд специального назначения) 15. brigade (15 обрСпН). Po naređenju 21/4/00755 zapovednika Turkenstanskog vojnog okruga od 4 maja, formiran je odred jačine 6 četa odnosno 538 boraca. Preduslov za izbor u odred bili su “afganistanski koreni“. Naime, u obzir su dolazili samo Uzbeki, Tadžiki i Turkmeni pa je 154. oospecnaz nazvan “Muslimanskim bataljonom“.

Prenosni PVO sistemi mudzahidina
Prenosni PVO sistemi mudzahidina

“U cilju zaštite sovjetskih vazduhoplovnih snaga u Afganistanu“ (instruktora poslatih kao ispomoć), 28 juna 1979 je u bazu Bagram upućen 2. bataljon 111. padobransko-desantnog puka (2-й батальон 111-го парашютно-десантного полка)  a 1. decembra – i 1. bataljon 345. padobransko-desantnog puka (1-й батальон 345-го парашютно-десантного полка).  Konačno, Leonid Brežnjev (Леонид Ильич Брежнев, 1906-1982) i specijalna komisija Politbiroa CK KPSS su  2. decembra 1979. doneli odluku da se u Afganistan, “u cilju internacionalne pomoći drugarskom avganistanskom narodu, kao i stvaranja uslova za suzbijanje eventualnih anti-afganistanskih akcija od strane drugih država“, uvede sovjetska vojska. Opravdavajući intervenciju, SSSR se pozvao na član 4. sovjetsko-avganistanskog Ugovora o dobrosusedskim odnosima i saradnji od 4. decembra 1978, člana 51 Ustava OUN (o pravu država na samoodbranu od spoljašnje agresije) i “molbe rukovodstva Afganistana za vojnom pomoći“. U skladu sa direktivom ministra odbrane Dmitrija Ustinova (Дмитрий Фёдорович Устинов, 1908-1984) od 24 decembra 1979, trupe SSSR je trebalo da se rasporede u afganistanske garnizone i zaštite važne državne objekte.  Prvobitna direktiva nije podrazumevala borbena dejstva sovjetske vojske protiv islamske opozicije. 

Mudzahidin rukuje americkim sistemom Stingerg
Mudzahidin rukuje americkim sistemom Stingerg

“Muslimanski bataljon“ je u Bagram prebačen od 5 do 8 decembra; 11. decembra je podignuta 103. gardijska vazdušno-desantna divizija (103-я гвардейская воздушно-десантная дивизия) i prebačena na odgovarajuće aerodrome radi ukrcavanja u transportne avione; 14. decembra u Bagram je stigao 2. bataljon i izviđačka četa 345. padobransko-desantnog puka (345-й парашютно-десантный полк) sa borbenom tehnikom. “Muslimanski bataljon“ je 14. decembra sa aerodroma prebačen u sam Kabul i raspoređen oko predsedničke rezidencije; istoga dana u Kabul su stigli specnaz odredi KGB “Grom“ i “Zenit“ (podeljeni na 9 podgrupa, između kojih i podgrupu “Fakelj“) a operativna grupa vazdušno-desantne vojske je izvršila rekognosciranje terena i objekata i definisala borbene uzadatke i ciljeve.

Mudzahidini 1980
Mudzahidini 1980

Ministar odbrane je 24 decembra objavio odluku u uvođenju vojske u Afganistan; istoga dana je  2. padobranski bataljon 345. divizije uništio tri protivavionske baterije i u potpunosti preuzeo aerodrom Bagram a 25 decembra je onesposobljena PAV odbrana i zauzet aerodrom u Kabulu. Ovo je omogućilo da se iskrcavanje trupa iz aviona vrši normalno, bez padobranskog desanta. 

Grupa mudzahidina
Grupa mudzahidina

Ulazak u Afganistan kopnenim putem, preko reke Amudarja kod Termeza (Uzbečka Republika), 25. decembra je započela 108. motostreljačka divizija. Istoga dana, vazdušnim mostom su u Kabul bili prebačeni 317. i 350. puk a u Bagram – 345. gardijski padobransko-desantni i 357. puk 103. gardijske vazdušno-desantne divizije. 

Afganistan 1986
Afganistan 1986

Glavna operacija – “Oluja-333“ (Шторм-333) sprovedena je tokom 27. decembra: delovi 103. divizije, 345. padobransko-desantnog puka, “Muslimanski bataljon“, odredi specnaz “Zenit“ i “Grom“ (kadrovi specnaz grupe “Alfa“ Sedme uprave KGB) zauzeli su sve ključne objekte državne uprave Afganistana. Na juriš je zauzeta i rezidencija “Tadž Bek“ i tom prilikom je likvidiran kratkotrajni partijski lider Hafizulah Amin.

Ronald Reagan na sastanku sa mudzahidinima, Bela kuca, 1983
Ronald Reagan na sastanku sa mudzahidinima, Bela kuca, 1983

Na letilicama 280. helikopterskog puka koji su 1. januara 1980. poletele iz Sandikačija (Sandykaçy, Turkmenija), 2. bataljon 56. gardijske desatno-jurišne brigade (56-я отдельная гвардейская десантно-штурмовая Донская казачья бригада) prešao je državnu granicu, prizemljio se i zauzeo avio-bazu Šindand (provincija Herāt); narednog dana, isti bataljon je zauzeo i avio-bazu Kandahar (Qandahār). Navedena operacija, sprovena od 5. decembra 1979.  do 1. januara 1980, označila je početak jednog nesrećnog rata koji je trajao do 15 februara 1989 (znači, skoro deset godina). Sovjetski savez je u ovom periodu imao 14.453 poginulih (9500 u borbi, 4000 preminulih od rana i 1000 nastradalih u raznim akcidentima), 53.753 ranjenih i 417 nestalih boraca. Rat je iscrpeo materijalne resurse države a predstavljao je i uvod u raspad ne samo SSSR nego i  čitavog Istočnog bloka. 

Talibani ulaze u Kabul 1996
Talibani ulaze u Kabul 1996

Kako je navedeno, Moskva pomalo naivno nije planirala da se uvlači u afganistanski građanski rat. Naime, Sovjeti su 27. decembra 1979. u Kabulu uspostavili novu vladu na čelu sa sebi lojalnim Babrakom Karmalom (Babrak Karmal Sultan Hussein, 1929-1996), liderom frakcije Parčam. No, Karmal se više oslanjao na sovjetske trupe nego što je pokušavao da pridobije sopstveni narod, što je rusku vojsku uvuklo u neplanirani rat za pobunjenicima – mudžahidima. Karmal je 4. maja 1986. smenjen sa svih dužnosti i emigrirao je u SSSR a na njegovo mesto je postavljen šef bezbednosnih službi, Mohamad Nadžibulah(Mohammad Najibullah Ahmadzai, 1947-1996).

Talibani u Kabulu 2 oktobra 1996
Talibani u Kabulu 2 oktobra 1996

Kako se sukob odvijao u vreme blokovske podele, mudžahidi su na Zapadu uopšteno tretirani kao snage afganistanskog otpora a mediji su o njima pisali u pozitivnom smislu kao o muslimanskim pobunjenicima, gerilcima ili „planinskim ljudima“. Upravo u cilju slabljenja SSSR i Istočnog bloka uopšte, CIA je sa znanjem administracije SAD, kroz „Operaciju Ciklon“ (Operation Cyclone), preko pakistanske obaveštajne službe (Inter-Services Intelligence, ISI), mudžahidinima dostavljala prenosne raketne PVO sisteme (MANPADS) poput britanskih Blowpipe (Short Brothers plc, Belfast), sovjetskih 9K32 Strela-2 i američkih FIM-92 Stinger  (sa infracrvenim navođenjem, General Dynamics Corporation i/ili Raytheon Missiles & Defense). Kada je reč o “Stingerima“, mnogi analitičari su, uvodeći novi termin “Efekat Stinger“, preuveličavali njihov značaj za ishod sukoba. No, mudžahidini su “Stingere“ počeli da koriste od 1986,  godinu dana nakon što je Mihail Gorbačov (Мих

аил Сергеевич Горбачёв, 1931) doneo odluku o povlačenju iz Afganistana. Osim toga, sovjetske trupe su primenile taktičke poteze koji su neutralisali efekat FIM-92 tako da su mudžahidini od 1988. praktično prestali da ih koriste. U svakom slučaju, CIA je u Pakistanu opremila i obučila oko 100.000 mudžihidina iz 40 različitih  zemalja. Američka pomoć prvenstveno je bila usmerena na snage Islamske partije (Hezb-e-Islami Gulbuddin, Hezb-e-Islami) Guljbedina Hekmatijara (Gulbuddin Hekmatyar, 1949).Očito da obaveštajna agencija, prvenstveno u vreme Ronalda Regana, nije shvatala da direktno učestvuje u stvaranju ultramilitantnih Suni-islamističkih snaga iz kojih će se izroditi međunarodne terorističke organizacije poput Al Kaide (al-Qāʿidah, Al-Qaeda). Inače, preteču Al Kaide predstavljala je “Služba za podršku“ (Maktab Khadamāt al-Mujāhidīn al-‘Arab), koju je 1984 godine u Pešavaru osnovao Jusuf Azam (Abdullah Yusuf Azzam,  Abdu’llāh Yūsuf ‘Azzām; 1941-1989).

Tokom svog prisustva u Afganistanu, Sovjeti su shvatili da među protivničkim snagama mudžihidina u vojno-organizacionom smislu najznačajniju ulogu ima Ahmad Šah Masud (Ahmad Shah Massoud, 1953-2001). Ahmad Masud je poreklom bio Tadžik; rođen je u sunitskoj porodici iz doline Pandžšer u severnom Afganistanu. Na Politehničkom kabulskom univerzitetu se povezao sa religioznim antikomunističkim pokretom Jamiat-e Islami vodećeg Islamiste Barhanudina Rabanija (Burhanuddin Rabbani, 1940-2001) i učestvovao je još u borbi protiv režima Mohameda Daud Kana. Ahmad Masud se na univerzitetu upoznao sa takođe Rabanijevim sledbenikom, Guljbedinom Hekmatijarom. No, kao što je već rečeno, Hekmatijar se 1976 otcepio od pokreta Jamiat-e Islami i osnovao sopstvenu  Hezb-e-Islami. Tokom borbi 1978-1989, njih dvojica su predvodili dve najjače grupacije mudžahidina, pri čemu je Masud stekao opštu popuarnost i slavu kao „Lav od Pandžšera“ (Lion of Panjshir).  No, nakon povlačenja sovjetskih trupa, izbiće na videlo međusobni antagonizam, rivalstvo, pa i otvoreni sukob između Masuda i Hekmatijara.

Talibanska patrola u Kabulu 19 oktobra 1996.
Talibanska patrola u Kabulu 19 oktobra 1996.

Sovjetski Savez je sredinom 1987 godine najavio da će početi povlačenje svojih snaga iz Afganistana, što je 7 aprila 1988 i zvanično potvrđeno u Taškentu. Prva polovina sovjetskog kontingenta povučena je od 15. maja do 16. avgusta 1988. godine, a druga od 15. novembra do 15. februara 1989. godine. Kako bi osigurali siguran prolaz, Sovjeti su ugovorili prekid vatre sa lokalnim komandantima mudžahedina, pa je povlačenje uglavnom bilo izvršeno mirnim putem. Jedini ozbiljan sukob predstavljala je kontraverzna operacija „Tajfun“ (Операция “Тайфун“). Još uvek nije jasno koje je izdao naređenje za sprovođenje ove akcije a kao “krivci“ se navode lično Gorbačov i Eduard Ševernadze(Эдуард Амвросиевич Шеварднадзе, 1928-2014). Kao motiv je, navodno, navedena zaštita Nadžibulahovog režima nakon odlaska sovjetske vojske. U svakom slučaju, ministar odbrane SSSR, Dmitrij Jazov (Дмитрий Тимофеевич Язов, 1924-2020),  naredio je 40. armiji (40-я общевойсковая армия) da prekrši sporazum sa Ahmedom Šah Masudom i napadne njegove snage u dolini Pandžšir. Komandant 40. armije, general Boris Gromov (Борис Всеволодович Громов, 1943) i većina oficira bili su protiv ove operacije ali su primorani da izvrše naređenje. Tokom sprovođenja “Tajfuna“, od 23 do 26 januara 1989, delovi 108. i 201. moto-strelјačke divizije naneli su uglavnom vazdušne i artiljerijske udare po snagama Masuda, koji ji je izgubio oko 600 boraca a stradalo je i preko 1000 civila. Bez obzira na to, Masud sa svoje strane nije prekršio sporazum i nije napadao sovjetske snage tokom izvlačenja iz Afganistana.   

Od 1989. do 1992. godine, Nadžibulahova vlada je pokušavala da problem građanskog rata reši ekonomskim (uz sovjetsku finansijsku pomoć) i političkim potezima. Nadžibulah se trudio da stekne unutrašnju podršku time što je članom 2. Ustava iz 1897. propisano da je islam državna vera, a u članu 73. se navodi da je šef države morao biti rođen u muslimanskoj afganistanskoj porodici. Konačno, prvim članom Ustava iz 1990, Afganistan je zvanično proglašen nezavisnom, unitarnom islamskom državom. Pri tome, prekinute su i sve veze sa ranijim komunističkim sistemom. No, Nadžibulah nije uspeo da stekne podršku u zemlji a nakon raspada SSSR, u januaru 1992, presahla je i spoljna finansijska pomoć. Nadžibulah je 18. marta 1992. ponudio ostavku i prihvatio plan Ujedinjenih Nacija da ga zameni privremena vlada sastavljena od svih stranaka uključenih u sukobe. Ovo saopštenje je uplašilo njegove pristalice i dovelo do toga da su se mnoge teritorije predale mudžahidinima bez otpora. Komandant vojske Abdul Rašid Dostum (Abdul Rashid Do‘stum, 1954) je napustio Nadžibulaha i pridružio se koaliciji Ahmed Šaha Masuda i Abdul Ali Mazarija (Abdul Ali Mazari, 1946-1995). Uskoro je i načelnik Generalštaba Mohamad Nabi (Mohammad Nabi Mohammadi, 1920-2002) prebegao u „Severnu alijansu“. 

Talibanska straza na putu severno od Kabula
Talibanska straza na putu severno od Kabula

Sredinom aprila Nadžibulah je prihvatio plan UN o predaji ovlašćenja sedmočlanom veću i 14. aprila je preneo sve dužnosti na podpredsednika Abdulu Rahim Hatefa (1926-2013). Nadžibulah se prvo sklonio u indijsku ambasadu a, potom, sve do 1996, nalazio se pod okriljem lokalne baze snaga UN. Masudove i Dostumove trupe su ušle u Kabul 27. aprila a sutradan je u glavnom gradu paštunski duhovni lider Sebgatula Madžadidi (Sibghatullah Mojaddedi, 1926-2019) u prisustvu inostranih diplomata primio vlast iz ruku podpredsednika, Abdule Hatefa.  Nedugo zatim, 24 aprila 1992,  većina frakcija mudžahidina je potpisala “Pešavarski sporazum“ (Peshawar Accord) o miru i podeli snaga te stvaranju nove “Islamske države Afganistan“ (Dawlat-i Islāmī-yi Afghānistan). Madžadidi je već 30. decembra funkciju predsednika “Islamske države“ preneo  na Tadžika Mohamada Daud Kana (Mohammad Daoud Khan, 1909-1978).

Ahmad Shah Massoud
Ahmad Shah Massoud

No, Gulbudin Hekmatjar (Gulbuddin Hekmatyar, 1949), vođa pokreta Hezb-e Islami,  odbio je da potpiše “Pešavarski sporazum“ i sa još nekolio ratnih vođa je započeo raketni i artiljerijski napad na Kabul. Glavni otpor mu je pružila milicija novog ministra odbrane, Ahmada Šah Masuda. Šta više, Masud je uspeo da pridobije Hekmatjara i postavi ga za premijera Afganistana; Hekmatjar je ovu dužnost obavljao do 1994 i, nakratko, 1996, do ulaska talibana u Kabul.

Bez obzira na Masudove napore, Hekmatjarovi i potezi nekolicine nezadovoljnih vođa frakcija doveli su do novog građanskog rata i haosa u zemlji. Hekmatjar je, naime već 1994 osnovao antivladin savez sa “Nacionalnim Islamskim Pokretom Afganistana“ (Junbish-i-Milli Islami Afghanistan) Abdul Rašid Dostuma i započeo borbu protiv još uvek nedovoljno konsolidovanih novih vlasti. Kao odgovor na rat i haos, počinje da narasta pokret talibana. Talibani su nastali kao produkt ruralnih medresa (madrasas, rerligioznih škola) iz Afganistana i pograničnih krajeva Pakistana, koje su tokom sovjetske intervencije bile regrutska baza za mudžihidine. Za osnivača talibanskog pokreta smatra se mula Muhamed Omar (Mulla Mohammed Omar, 1960-2013), u čiju ideologiju je duboko bio ukorenjen Hanifijski  mezheb (islamska škola prava).  Muhamed Omar se od 1982 do 1989 protiv sovjetske intervencije borio u redovima “Islamske partije“ (Hezb-e-Islami Khalis). Nakon haosa koji je nastao kao rezultat sukoba između raznih frakcija, Omar je, “u cilju da  pomogne Afganistanu“, 1994 formirao pokret od oko 50 naoružanih studenata koji su ubrzo postali poznati kao “talibi“ ili “talibani“ (talib, paštunski naziv za „studentа“). Pokret je sve više jačao a novi regruti su dolazili iz medresa koje su se nalazile u Avganistanu i iz avganistanskih izbegličkih kampova u Pakistanu. Iskoristivši sukobe između više frakcija mudžahidina, talibani su ubrzo počeli da postižu uspehe.

Ahmad Shah Masood 1984 sa saborcima
Ahmad Shah Masood 1984 sa saborcima

Talibani su, inače, od osnivanja zastupali oružani džihad ( jihād). (Džihad u doslovnom prevodu znači “težiti“, “boriti se“ a u klasičnom islamskom pravu isti termin se odnosi na oružanu borbu protiv nevernika, dok modernistički islamski naučnici generalno izjednačavaju vojni džihad sa odbrambenim ratovanjem). Njihova osnovna taktika se zasnivala na  gerilskom ratovanju. Vojna struktura se bazirala na provincijskim i okružnim zapovednicima koji su vodili taktičke jedinice po veličini podeljene na “velike frontove“ (loy mahaz), “frontove“ (mahaz),“ grupe“ (grup) i “timove“ (dilghay). Najefikasnije su bile tzv. “Crvene jedinice“ (Qeta). One su predstavljale ekvivalent snagama za specijalne operacije (SOF) koje su delovale u malim grupama. Bez obzira na inače cetralizovanu organizacionu strukturu, lokalnim komandantima se dopuštala  određena autonomija na operativnom i taktičkom nivou. Na taktičkom nivou, talibani su se oslanjali na zasede, racije, atentate i bombardovanje neprijateljskih položaja. Njihovo naoružanje je bilo prilagođeno gerilskoj taktici; uglavnom su korišćene jurišne puške 7,62 mm AK-47 teški mitraljezi  DShK  (12, 7 мм ДШК M1938), raketni bacači RPG-7 (40 мм Гранатомёт РПГ-7), raketni bacači 107 mm (реактивный гранатомет калибра 107 мм), protivavionski mitraljezi 14,5 mm (14,5 мм ЗГУ-1), improvizovane eksplozivne naprave (improvised explosive device – IED), teški minobacači, rakete 122 mm i napredno protivpklopno oružje. Kako je gerilsko ratovanje diktiralo veliku mobilnost, mudžahidi su među prvima uveli jednu novinu – Toyota pick-up, na kojoj je mogla biti montirana bilo koja vrsta teže prenosivog oružja ili utovarena grupa  boraca. Ubrzo su zaplenjene tojote počeli da koriste i sovjetski specnazovki a ovo vozilo je do danas ostalo obeležje svih sukoba ograničenog dejstva.

Talibanski lideri odmah su prepoznali i značaj propagande. Jedan njihov zvaničnik je priznao da se “savremeni ratovi ne mogu dobiti bez medija … Ako mediji mogu pridobiti srce, onda je pridobijeno i telo a time je dobijena i bitka“. Talibanska informativna kampanja oslanjala se na tradicionalnim sredstvima poput “noćnih pisama“ (shabnamah), pesama(taranas), poema, “propovedi petkom“ (khutba), grafita, štampanog materijala i drugih medija. Talibani su za propagandu takođe koristili multimedijalna sredstva informisanja, tekstualne poruke, društvene mreže kao što su Facebook i Tvitter, kao i veb-sajtove (websites). (Seth G. Jones, Afghanistan’s Future Emirate? The Taliban and the Struggle for Afghanistan, The Combating Terrorism Center at West Point, vol. 12, issue 11.). Osim toga, pristalice su pridobijali i borbom protiv korupcije i kriminala, ali i kršenja prava od strane nekih svojih komandanata, primoravajući ih da uspostave niz kodeksa ponašanja (Layha).

Predsednik 1992-2001 Burhanuddin Rabbani
Predsednik 1992-2001 Burhanuddin Rabbani

Tako su od 1994 glavne suprotstavljene snage u Afganistanu bile talibani i koalicija “Islamske države Afganistan“ (Dawlat-i Islāmī-yi Afghānistan, ISA, DIA) pod zajedničkim nazivom “Severna alijansa“, “Ujedinjeni nacionalni islamski front za spas Avganistana“ (Jabha-yi Muttahid-i Islāmi-yi Millī barāyi Nijāt-i Afghānistān), “Nacionalni front Afganistana“ (Jabh-e Melli)  ili, skraćeno, “Ujedinjeni front“. Izvorni osnivači “Severne alijanse“ bili su Ahmad Šah Masud i Rabani (Barhanuddin Rabbani) ali su im se ubrzo pridružili Hadži Muhammad Mohakik (Haji Mohammad Mohaqiq, 1955), Abdul Rašid Dostum (Abdul Rashid Dostum), Karim Kalili (Mohhamad Karim Khalili, 1950) i druge vođe mudžahida.

Na opšte iznenađenje, talibani su neočekivano brzo zauzeli sve veće provincije Afhanistana. Uskoro je situacija postala tako kritična da je Ahmad Šah Masud 26. septembra 1996. naredio napuštanje Kabula i povlačenje na sever zemlje. Nakon ulaska u glavni grad, talibani su Nadžibulahа na silu izvukli iz baze UN i pogubili ga na najsuroviji način. U osvojenim delovima zemlje (2/3 Afganistana) je zaveden islamski fundamentalistički poredak a Muhamed Omar je godinu dana nakon zauzimanja Kabula tada već bivšu “Islamsku državu“ proglasio “Islamskim emiratom Afganistan“ (Afġānistān Islāmī Amārat, IEA, AIA).  

Abdul Rašid Dostum je zadržao kontrolu nad nekoliko centralnih severnih, a Ahmud Šah Masud  i Rabani su opstali u tri severoistočne provincije. Antitalibanske snage su se brzo reorganizovale. Nepaštunski pokreti su se ponovo udružili kao i 1993. godine. Novu anti-talibansku “Severnu alijansu“ sačinjavali su etnički Tadžik, svrgnuti predsednik Burhanudin Rabani (Rabani je zadržao zvanje predsednika Islamske države Afganistan od 13 novembra 1992 do 22 decembra 2001; 26 septembra 1996 je dobio međunarodno priznanje ali nije imao stvarnu vlast nad teritorijama pod talibanima), Ahmad Šah Masud i njihove snage Jamiat-i-Islami i Abdul Dostum ispred etnički uzbečke stranke “Nacionalnog islamskog fronta“ (Junbish-i-Milli Islami Afghanistan). Dostum je ranije podržavao Socijalističku republiku i sarađivao sa SSSR ali se još 1992 pridružio Masudu. Na čelu “Severne alijanse“ kao nominalni predsednik nalazio se Rabani, koji je delio vlast sa ministrom odbrane Masudom kao svojim primarnim vojnim saveznikom. 

Rabani i Vladimir Putin, TAJIKISTAN, DUSHANBE. OCTOBER 22. (ИТАР-ТАСС)
Rabani i Vladimir Putin, TAJIKISTAN, DUSHANBE. OCTOBER 22. (ИТАР-ТАСС)

Nakon što su talibani zauzeli Kabul, tadašnji sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije, general Aleksandar Lebed (Александр Иванович Лебедь, 1950-2002), pozvao je Rusiju da podrži svrgnutu avganistansku vladu i poveća vojnu pomoć Masudu i drugim anti-talibanskim liderima. Tokom svoje posete SAD, predložio je zajedničku saradnju u borbi protiv terorizma, trgovine narkoticima i organizovanog kriminala. U Njujorku je sa manje ili vise značajnom pažnjom prihvaćeno  njegovo upozorenje o opasnosti koja preti od novog talibanskog režima podržanog od strane Irana, tada otvorenog neprijatelja SAD. No, istovremeno je naveo i opasnost po centralnoazijske republike na jugu Rusije i pozvao na jačanje podrške snagama antitalibasnkog otpora iako se sa istima borio u Afganistanu tokom sovjetske intervencije. Rusija je 1996. godine takođe uticala da  članice ZND – uključujući i one koje nisu direktno bile pogođene islamističkom pretnjom – preduzmu oštre diplomatske korake povodom  zauzimanja Kabula od strane talibana. Pri tome, Masudove snage koje su držale uski granični pojas duž granica, sprečile su izbeglički talas i krizu u državama ZND. U februaru 1997, kada  su talibani  stigli do uzbekistansko-avganistanske granice, ruski ministar odbrane Igor Rodionov (Игорь Николаевич Родионов, 1936-2014) je u Taškentu, na sastanku sa kolegama iz centralnoazijskih država (izuzimajuji ministra Turkmenistana), izjavio da je Rusija spremna da vojno zaštiti južne granice ZND.

Rusija se pokazala kao jedina država u regionu sposobna da koordiniše multilateralne operacije članica Ugovora o kolektivnoj bezbednosti Zajednice nezavisnih država, na koje se, prvenstveno preko Masuda, oslanjala alijansa.

Tako je Moskva preuzela ključnu ulogu u snabdevanju snaga “Severne alijanse“, pružajući značajnu direktnu materijalnu pomoć i logističku podršku. Pomoć se doturala u Afganistan  preko granice sa Tadžikistanom, pri čemu je značajnu ulogu imala 201. motorizovana streljačka divizija (201-я мотострелковая Гатчинская дважды Краснознамённая дивизия). Divizija je, naime, od 1989 do 2003 bila dislocirana u Tadžikistanu – u Dušanbeu, Kulobu (Куляб, Kulyab) i Bohtaru (do 2018  Qurghonteppa, Kurganteppa, Курган-Тюбе) i kontrolisala glavni put koji je prelazom preko reke Pandž, između Šerhan Bandara (Shērkhān Bandar) i Pandži Pojona (Panji Poyon, Панҷи Поён, Нижний Пяндж) bio povezan sa Afganistanom. Osim toga, postojao je i vazdušni most između tadžikistansko-ruske vojne baze i aerodroma u Kulobu i snaga “Severne alijanse“ u dolini Pandžšir. Inače, do pada Kabula, Kulob je imao direktnu vezu sa vazdušnom bazom Bagram. Predstavnici “Severne alijanse“ (Ujedinjenog fronta) nisu negirali dotur materijala, uključujući i oružje, ali su tvrdili kako je ono legalno kupljeno od Rusije te ne predstavlja vojnu pomoć. No, ovde treba uzeti u obzir rusku dugoročnu politiku, koja se ne menja ni danas. Moskva je, naime prvenstveno branila svoje interese. Ne treba zaboraviti da, iako Rusija nema direktnih granica sa Afganistanom, druge zemlje ZND, i to pretežno naseljene muslimanima, naslonjene su uz Afganistan. Znači, postojalo je više opasnosti: širenje ne samo talibanskog pokreta nego i rata na članice ZND, infiltracija ekstremnih terorističkih grupa koje imaju podršku talibana i, konačno, pojava eventualnog izbegličkog talasa. Znači, Rusiji je odgovaralo da se održi “Severna alijansa“ koja ipak garantovala umerenu politiku i veću stabilnost granica.

Predsednik 2014-2021 Aschraf Ghani
Predsednik 2014-2021 Aschraf Ghani

Sa druge strane, čini se da je Zapad prilično mlako reagovao na  upozotenje Aleksandra Lebeda i činjenicu da talibani pružaju utočište ultramilitantnoj islamističkoj terorističkoj organizaciji Al Kaida. U to vreme, Sjedinjene Države su prvenstveno imale za cilj da potisnu iranski uticaj u regionu, zadrže tržišta i, eventualno, spreče “izvoz“ terorizma.  Prve opomene su prestavljali bombaški napad na njujorški “Svetski trgovinski centar“ (World Trade Center) 26 februara 1993, bombaški napadi avgusta 1998 na ambasade SAD u Najrobiju i Dar es Salamu kao i napad na razarač USS The Sullivans (DDG-68), 3. januara 2000. godine. Na lokalnom nivou, u Afganistanu, Ahmed Šah Masud se kao jedan od retkih vođa “Severne alijanse“ oštro suprotstavljao Al Kaidi, odbacujući ekstremističku fundamentalističku politiku. U tom duhu, u oblastima pod njegovom kontrolom, a suprotno radikalnoj politici talibana i Al Kaide, uspostavio je demokratske institucije i potpisao deklaraciju o ženskim pravima. To će ga koštati glave; po ličnom naređenju vođe Al Kaide, Osame Bin Ladena (Osama bin Mohammed bin Awad bin Laden, 1957-2011), dvojica mudžahida, Bouraoui el-Ouaer i Dahmane Abd al-Sattar  a.k.a. Abdessatar Dahmane, predstavljajući se kao novinari, 9. septembra 2001. godine su u suicidnom napadu, eksplozivom skrivenim u kamerama, ubili Ahmeda Šah Masuda.Verovatno i ovaj događaj ne bi trgnuo zapadno javno mnjnje da samo dva dana kasnije nije usledio famozni “9/11“ – koordinisani napadi na njujorški “Svetski trgovinski centar“ i Pentagon u Vašingtonu. Dalji razvoj u naredne dve decenije dobro je poznat čitaocima: američki predsednik Džorž V.Buš (George Walker Bush,  1946) dao je ultimatum talibanima da predaju Osamu bin Ladena i sve teroriste i njhove pomagače, da odmah zatvore sve terorističke trenažne kampove, te da dozvole organima SAD inspekciju isith. Talibani su odbacili ultimatum tvrdeći da Bin Ladena štiti tradicionalni paštunski zakon gostoprimstva. U oktobru, dvanaestočlani tim američkih specijalnih snaga (USSF) je pristigao u Afganistan radi povezivanja sa tamo već prisutnim agentima CIA i uspostavljanja saradnje sa “Severnom alijansom“. Ovde treba skrenuti pažnju na jedan detalj koji se prećutkuje; naime, operativcima američke armije je bila neophodna pomoć za uspostavljanje kontakta a to su mogli omogućiti samo ruski operativci koji su imali veliko iskustvo i već izgrađene odnose sa “Severnom alijansom“; osim toga, sa Rusijom je trebalo dogovriti i sigurne rute za materijalno snabdevanje trupa na terenu kopnenm putem. Zahvaljujući uspostavljanju kontakta i sticanju međusobnog poverenja (sa ili bez ruske pomoći, u zavisnosti ko interpetira tadašnje događaje), kao i dobroj koordinaciji, snage SAD i (do tada relativno slabe) “Alijanse“ su za  samo nekoliko nedelja oslobodile veće gradove na putu ka Kabulu. Operacija “Trajna sloboda“ (Operation Enduring Freedom) – invazija trupa SAD i NATO na Afganistan, započeta je 7. oktobra. Nakon što je srušena vlada talibana, prema Bonskom dogovoru od 5. decembra formirana je prelazna administraija a Hamid Karzai (Hamid Karzai, 1957) je imenovan za predsednika vladinog komiteta od 29 članova (Karzai je zakletvu položio 22. Decembra). U međuvremenu, po odobrenju SB OUN od 20 decembra 2001, osnovane su “Međunarodne snage za bezbednosnu pomoć“ (International Security Assistance Force). Između 11. i 19. juna 2002. oformljena je velika skupština (loya Jirga) zadužena za izbor tranzicione administracije. Liga je 13. juna 2002. sa 83% glasova privremenog predsednika Karzaija imenovala za stalnog predsednika prelazne uprave Avganistana. Od tog trenutka pa sve do avgusta 2021 dobro su poznati napori da se Afganistan modernizuje. No, permanetni sukobi sa talibanima, trzavice i sukobi među političkim partijama, nikad iskorenjena korupcija i tvrdokorni otpor tradicionalistički nastrojenih muslimanskih struja, Amerikance su dovele u situaciju da se moraju povući i sudbinu zemlje prepustiti samim Afganistancima. Praktično, ambiciozni projekat modernzacije nametnut spolja, doživeo je krah, kao i toliko puta vekovima unazad.

Bismillah Khan Mohammadi
Bismillah Khan Mohammadi

Najduži rat u istoriji SAD okončan je dogovorom od 29. februara  2020. i odlukom predsednika Džoa Bajdena (Joe Biden, 1942) o evakuaciji američkih i savezničkih trupa do 31. avgusta 2021. godine. Računa se da je tokom 7262 dana borbi u Afganistanu  poginulo 2445 američkih vojnika, uključujući i 13 žrtava napada ISIS-K (Islamic State Khorasan) kod aerodroma u Kabulu 26. avgusta 2021; 3846 boraca pod ugovorom; oko 66.000 afganistanskih vojnika i policajaca; 1144 drugih žrtava, uključujući vojnike NATO država; 47.245 afganistanskih civila, 51.191 talibana i drugih neprijateljskih boraca, 444 humanitarnih radnika i 72 novinara. Ranjeno je 20.722 vojnika  + 18 u napadu ISIS-K kod aerodrome u Kabulu.  Rat je “pojeo“ 933 milijarde dolara za finansiranje operacija u inostranstvu, 443 milijarde za povećanje osnovnog budžeta Ministarstva odbrane u cilju podrške ratnim naporima, 296 milijardi za brigu o veteranima i 59 milijardi dolara za inostrane državne nepredviđene fondove. Ovde nije uključen iznos koji će SAD potrošiti na doživotnu negu veterana, niti uključuje kamate na kredite podignute za finansiranje rata. Utešno je što se, za razliku od sovjetskog iskustva od 1979. do 1989, SAD neće raspasti a opstaće i NATO alijansa.

Inače, stanje na terenu ostavljno je skoro identično kakvo je bilo i 11. septembra 2011: talibani su zauzeli ceo Afganistan, uključujući i Kabul (15 avgusta 2021). Jedina, iako se ne zna koliko dugoročna razlika, ogleda se u sada otvorenoj konfrontaciji talibana sa naslednicima Al kaide, poput “Islamske države“ (ad-Dawlah al-Islāmiyah), “Islamske države Iraka i Levanata“ (ISIL), “Islamske države Iraka i Sirije“ (ISIS) odnosno “Daeša“ (Dāʿish) ili “Islamske države Korasan“ (IS-K).

Međutim, u vazduhu i dalje lebdi pitanje sudbine severoistočne provincije Pandžšir ili, u prevodu, “Pet lavova“, odnosno – imaju li talibani ovaj put opoziciju.

Nakon što je poslednji predsednik Ašraf Gani (Mohammad Ashraf Ghani Ahmadzai,1949) pred najezdom talibana napustio Afganistan, premijer Amrula Saleh (Amrullah Saleh, 1972)  se povukao u Pandžšir, proglasio za predsednika i pozvao na otpor talibanima.  Sledili su ga bivši ministar unutrašnjih poslova Bismila Han Mohamadi (Bismillah Khan Mohammadi,1961) koji je preuzeo sektor odbrane, i Ahmad Masud (Ahmad Massoud, 1989), sin ubijenog „Lava od Pandžšera“ Ahmada Šaha Masuda. Trojica “mladih lavova“ su pokrenula “Nacionalni front otpora Afganistana“, poznat i kao “Pandžerski“ ili “Drugi otpor“ i/ili (treća) “Severna alijansa“ (National Resistance Front of Afghanistan, Second Resistance, Panjshir Resistance, Панджшерское сопротивление).

Najstariji od trojice vođa otpora, Bismila Mohamadi, završio je 14. razreda medrese “Abu Hanifa“ u Kabulu, nakon čega se upisao na Vojni univerzitet u Kabulu. Mohamadi je bio bivši pripadnik Tarakijeve “Narodne demokratske partije Afganistana“(Afghanistān da khalq dimukrātīk gund) ali se nakon sovjetske invazije na Avganistan pridružio snagama otpora, odnosno, mudžahidima Ahmada Šaha Masuda. Kada su talibani 1996. godine preuzeli kontrolu nad velikim delovima Afganistana i uspostavili “Islamski Emirat Afganistan“, Bismila Kan je postavljen za zamenika ministra odbrane još uvek zvanično priznate “Islamske države Afganistan“. U snagama  Ahmada Šah Masuda (u sastavu “Severne alijanse“) je bio jedan od visoko rangiranih vojnih zapovednika. Nakon pada talibanskog režima 2011, Bismila je imenovan za komandanta policijskih snaga u Kabulu i člana Komisije za bezbednost prestonice. Za načelnika Generalštaba novosnovane “Afganistanske Nacionalne Armije“ postavljen je 2002. i na istoj dužnosti je ostao osam godina, nakon čega је preuzео Ministarstvo unutrašnjih poslova. Po prelasku u Pandžšir, u “Nacionalnom frontu otpora Afganistana“ dobio je funkciju ministra odbrane.

US General David H. Petraeus, na sastanku sa Avganistanskim ministrom unutrašnjih poslova, Generalom Bismillah Khan Mohammadi, 05 Jul u Kabulu, Afghanistan.
U.S. General David H. Petraeus, na sastanku sa Avganistanskim ministrom unutrašnjih poslova, Generalom Bismillah Khan Mohammadi, 05 Jul u Kabulu, Afghanistan. (ISAF Photo By Staff Sgt. Bradley Lail) (released)

Amrula Saleh je rođen u Pandžširu, u porodici koja je pripadala etničkoj grupi Tadžika. Nakon što je 1990. godine dobio poziv za odsluženje vojnog roka u Nadžibulahovoj armiji, Saleh je dezertirao i pridružio se mudžahidima. Vojnu obuku je završio u kampu u Pakistanu nakon čega se pridružio trupama Ahmad Šah Masuda u okviru “Severne alijanse“. Tokom druge polovine devedesetih godina XX veka Saleh je sa afganistanskom dijasporom živeo u Moskvi, gde je radio za  nedeljnik “Haft Ruz“. List se uglavnom bavio problemom ukidanja sloboda šiita od strane talibana. Ahmad Šah Masud ga je 1996. rasporedio u afganistansku ambasadu u tadžikistanskom Dušanbeu kao oficira za vezu sa međunarodnim nevladinim humanitarnim organizacijama i stranim obaveštajnim službama. Saleh je 3. oktobra 1996. organizovao sastanak Ahnad Šah Masuda sa indijskim ambasadorom u Tadžikistanu, Bharatom Kumarom(Bharath Raj Muthu Kumar), na kome je dogovorena pomoć Nju Delhija “Severnoj alijansi“ u opremi i oružju. Doturanje pomoći organizovano je preko Ahmada Vali Masuda (Ahmad Wali Massoud, 1964), brata Ahmad Šah Masuda, koji je držao kancelariju u Londonu. Vali Masud je diplomirao na londonskom Vestminster univerzitetu (University of Westminster), nakon čega je obavljao dužnosti afganistanskog ambasadora u Britaniji, specijalnog predstavnika Ahmad Šah Masuda za Evropu i predstavnika partije “Islamsko društvo Аfganistana“ (Jamayat-E-Islami) u Londonu.  Indija je u Parharu (Farkhar, na granici Tadžikistana i Afganistana) organizovala poljsku vojnu bolnicu u koju su ranjenici dopremani helikopterima. Nakon početka operacije Enduring Freedom, bolnica je premeštena u Mazari Šarif. 

Tokom 1999, Saleh je prešao u SAD i upisao se na Univerzitet Kliri (Cleary University, Livingston County, Howell,  Michigan). No, nakon 11. septembra 2001, vratio se u Afganistan gde je u saradnji sa snagama SAD vodio obaveštajne operacije “Severne alijanse“ usmerene na rušenje talibanskog režima.   U decembru 2004. presednik Hamid Karzai (Hamid Karzai, 1957) ga je postavo za šefa “Direkcije za nacionalnu bezbednost“ (National Directorate of Security, NDS, formirana 2002). Nakon uspešne reorganizacije bezbednosno-obaveštajnih službi, 6. juna 2010. je dao ostavku zbog neslaganja sa Karzaijevom politikom prema talibanima. U tome ga je sledio i Atmar, napustivši mesto ministra unutrašnjih poslova. Saleh je krajem iste, 2010. godine osnovao prodemokratku, antitalibansku partiju, “Nacionalni pokret“ (Baseej-e-Milli), poznat i kao “Afganistanski zeleni pokret“ (Rawand-e Sabz-e Afghanistan).

U martu 2017. novi predsednik Ašraf Gani postavo je Saleha za ministra zaduženog za reforme sektora bezbednosti Zbog potičko-bezbednosne krize, ovu funkciju je obavljao samo četiri meseca. Naredne godine, 23. decembra, preuzeo je dužnost ministra unutrašnjih poslova koju je takođe napustio kako bi učestvovao u izbornoj kampanji Ašafa Ganija; pobeda na izborima donela mu je zvanje prvog podpredsednika Afganistana. Teško je reći da Saleh nije znao za dogovor  koji je 29. februara  2020. potpisan između SAD i NATO i talibana a prema kome su strane trupe trebale da, počev od 1 maja,  u roku od 19 meseci napuste Afganistan. No, iznenađenje je svakako predstavljala Bajdenova odluka da se taj rok skrati do 31. avgusta 2021. Korsiteći užurbano povlačenje američkih i savezničkih snaga, talibani su započeli veliku ofanzivu; 15. avgusta 2021. je pao Kabul; Gani se do 18. avgustam preko Termeza u Uzbekistanu, prebacio  u Ujedinjene Arapske Emirate, a Saleh se povukao u Pandžšir i u skladu sa članovima 60 i 67 Ustava, 17. avgusta se proglasio za predsednika i pozvao na otpor talibanima. Nedoumice o kretanju Saleha započele su 6. septembra, kada su talibani, navodno, preuzeli potpunu kontrolu nad Pandžirom; istoga dana izdali su saopštenje da je Saleh navodno pobegao u Tadžikistan. Prema američkim obaveštajnim izvorima, Saleh je sa Masudom prešao u Tadžikistan nedugo nakon što su talibani 6. septembra preuzeli kontrolu nad dolinom Pandžšir. No, afganistanski ambasador u Tadžikistanu, Mohamad Zahir (Mohammad Zahir Aghbar,1964), 8. septembra je demantovao ove glasine. Salehov sin Ebadulah je 10. septembra izjavio za Rojters (Reuters) da su talibani dan ranije na jednom ček-pointu u Pandžširu pogubili Salehovog starijeg brata, Rohulaha Azizija (Rohullah Azizi).

Amrula Saleh je u septembru otvoreno kritikovao američkog predsednika Džoa Bajdena i NATO napisaviši u tvitu “da je sada uzaludno raspravljati se (profilom američkog predsednika) @POTUS (Instagram, Twitter) o Afganistanu… Mi moramo dokazati da Afganistan nije Vijetnam i da Talibi nisu ni izdaleka poput Vijetkonga. Za razliku od SAD/NATO, mi nismo pali duhom i vidimo ogromne mogućnosti pred sobom. Beskorisna upozorenja su završena. Pridružite se otporu“.

Najmlađi član “pandžširske trojke“, predodređeni Ahmad Masud (Ahmad Massoud, 1989), zahvaljujući očevoj slavi ali i pozicijama članova klana Masud, možda je najpoznatiji u medijima.

Bismillah Khan Mohammadi i general Benjamin C. Freakley u Kunaru
Bismillah Khan Mohammadi i general Benjamin C. Freakley u Kunaru

Ahmad je nakon osnovne škole u Iranu, završio jednogodišnji kurs na čuvenoj britanskoj “Kraljevskoj Vojnoj Akademiji Sandherst“  (Royal Military Academy Sandhurst). Od 2012 do 2015 je završio (bachelor’s degree) osnovne studije na “Odeljenju za ratne studije Londonskog Kraljevskog Koledža“ (Department of War Studies, King’s College London). Magistrirao je međunarodnu politiku na londonskom “Citi Univerzitetu“ u Londonu (City, University of London) 2016 (master’s degree in International Politics), a tema njegovih diplomskih i postdiplomskih disertacija bili su talibani. Po završetku studija vratio se u Afganistan gde je imenovan za izvršnog direktora “Fondacije Masud“. U politiku se zvanično uključio tokom marta  2019, što je bio dugo očekivani potez od ličnosti u Pandžiru smatrane “predodređenim“. Ahmad je podržavao staru očevu ideju o “švajcarskom modelu“ uređenja Avganistana. Njegova zamisao je, naime, bila da se decentralizacijom moći izvrši efikasnija preraspodela resursa i ovlašćenja između provincija, što bi donelo prosperitet i stabilnost čitave zemlje.

Masud se usprotivio mirovim dogovorima sa talibanima vođenim 5. i 6. februara u Moskvi i 8. jula 2019. u Dohi, smatrajući da oni ne zastupaju interese svih naroda i narodnosti Avganistanaca. U septembru iste godine, verovatno kao reakciju na američko-talibanski dogovor od 29 februara, najavio je stvaranje nove koalicije mudžahidina po uzoru na staru “Severnu alijansu“. Koalicija, poznata kao “Nacionalni front otpora Afganistana“ nastala je pre konačnog povlačenja vojske Sjedinjenih Država. 

Masud je širu javnost 22. avgusta 2021. upozorio na mogućnost novog građanskog rata ukoliko se ne postigne sporazum o podeli vlasti, izrazio je spremnost na pregovore sa talibanima a od SAD, Francuske i drugih evropskih država kao i od arapskih zemalja zatražio je da podrže “Nacionalni front“. 

Prema američkim obaveštajnim izvorima, nedugo nakon što su talibani 6. septembra preuzeli kontrolu nad Pandžirom, Masud je Amrulahom Salehom prešao Tadžikistan. Sa druge strane, Masudov portparol Ali Maisam Nazari je izjavio da su Masud i Saleh još uvek u Avganistanu, “na sigurnoj nepoznatoj lokaciji“, te da su najavili nastavak otpora. Nazari je takođe osporio izveštaje da su talibani u potpunosti osvojili provinciju, navodeći da je 60% teritorije još uvek pod kontrolom “Nacionalnog fronta“, te da su se snage “Nacionalnog fronta“ samo „taktički povukle“ iz nekih oblasti. 

Ahmad Vali Masud je novinaru “TRT World“ (Turkish Radio and Television), Semjuelu Ramanu (Samuel Raman), dao intervju koji je publikovan 21 septembra 2021 godine.

Amrullah Saleh
Amrullah Saleh

Prvo pitanje se odnosilo na to gde se trenutno nalazi Masud, zašto o njemu nema nikavih vesti i da li je uopšte živ? Ahmad Vali je odgovorio da je njegov nećak na “skrivenoj lokaciji i da će se uskoro obratiti javnosti“. Do pada Pandžšera bilo je dosta prognoza da talibanima neće uspeti da ga zauzmu. Šta je bio razlog talibanskog uspeha? Prema Valiju, “Talibani su skoncenrisali svoje snage, naoružanje i prateće terorističke grupe u sve 33 provincije. Tako su za 10 dana uspeli da probiju liniju odbrane ali ne i da zauzmu čitav Pandžšer. Tamo se još uvek vode borbe i veći deo regiona je još uvek pod kontrolom Fronta otpora.“ Na pitanje zbog čega otpor u drugim regionima nije započet odmah po prodoru talibana, odgovor je glasio: “Svi su polagali nade u armiju presednika Ganija koja je broajla 300.000 boraca. Niko nije pretpostavljao da će se ona raspasti tako brzo tako da nije bilo vremena da se izvrše pripreme za otpor“.

U daljem razgovoru Vali je tvrdio da je Fronta otpora u stalnom kontaktu sa starim liderima bivše koalicije i “saborcima Ahmad Šaha Masuda poput  Abdul Rašid Dostuma (1954), Mohamad Karim Kalilija (1950) i Hadži Muhammad Mohakika (1955)“, te da će “uskoro otpor poprimiti opšti karakter uz učećše svih afganistanskih etnosa“. Otkriveno je da je “Nacionalni front“ 17. i 23. avgusta i za vreme primirja od 26 avgusta do 1. septembra vodio pregovore sa talibanima na kojima je, prema tvrdnji talibana, traženo 25% mesta u novoj afganistanskoj vladi. 

No, Vali je izjavio “da to nije tačno i da je pregovarano samo o budućoj formi upravljanja državom i o predlagu o predstavničkoj strukturi vlasti koja bi odražavala interese celokupnog naroda Afganistana. Takođe je pregovarano o izborima, demokratiji, pravu žena, građanskim pravima, slobodi ljudi i slobodi govora. Talibani su pokušali da ponudom izvesnog broja poslaničkih mesta legitimizuju svoj Emirat na šta front nije pristao“.

Ahmad Massoud mlađi
Ahmad Massoud mlađi

Na pitanje da se prema Masudovim nastupima može zaključiti kako on pomoć prvenstveno očekuje od Zapada i da nije jasno zašto podršku ne traži i od Rusije, Irana i Indije kao što je činila prva Alijansa devedesetih godina XX veka, Ahmad Vali je odgovorio da “zemlje u regionu računaju da mogu pregovarati sa talibanima. No, uskoro će shvatiti da takvi pregovori ne odgovaraju njihovim interesima i da im samo štete. Talibani su, naime, deo globalnog terorizma i ne mogu se odvojiti od njega. Terorističke grupe ne priznaju granice i iskoristiće prvu šansu da prodru u države regiona. Na Zapadu vladaju drugačije vrednosti i njihovo javno mnjenje je protiv ideja talibana“. Moguće je da Masud ima takvo mišljenje ali je činjenica da i Zapad isto pregovara sa talibanima, samo uz ogradu “da ih neće priznati“.

Na kraju, pitanje iz koje baze  “Nacionalni front“ misli da regrutuje buduće borce. Kada govorimo o delovima munjevito poražene “Nacionalne Armije“ (ANA), “Nacionalni front“ je najviše računao na elitne jedinice, “Komando Korpus“ ANA (Afghan National Army Commando Corps). Prema New York Times-u iz avgusta 2017, Korpus je imao 21.000 boraca sa tendencijom da se taj broj poveća na 30.000.Korpus je formiran od 2007 do 2011 godine a delio se na 9 Commando Kandak (bataljona). Regruti korpusa su trenirani u   (Master Sergeant Kevin) Morehead Commando Training Center, 10 km od Kabula. Obuku su vršili profesionalci iz redova američkih USSOF, NATO Combined Security Transition Command – Afghanistan (CSTC-A) i  francuskih Commandement des Opérations Spéciales (COS). Prema svim izvorima, ovo su bili vrhunski borci, do krajnosti privrženi državi i zakleti neprijatelji talibana. No, nakon pada Kabula, samo mali broj komandosa je odbio da se preda i uputio se u pravcu Pandžšira sa ciljem da se pridruži “Nacionalnom frontu“. Još 500 do 600 komandosa je pratilo američke snage i obezbeđivalo je spoljnu zonu oko aerodroma “Hamid Karzai“ za vreme njihovog ukrcavanja u transportne avione. Pretpostavlja se da su Amerikanci ove ljude poveli sa sobom. Britanija, navodno, razmišlja da deo ovih ljudi evakuisanih u Englesku, regrutuje u svoje redove (SAS?). To znači da snage otpora trenutno mogu računati na samo 2-3% ovih “elitnih“ vojnika. U svakom slučaju, činjenica je da i u prošlosti Severna alijansa ne bi postigla veće uspehe da nije bilo inostrane pomoći. Za sada je još uvek nejasno da li će i sada uspeti da dobije podršku. U krajnjem slučaju, to u velikoj meri zavisi i od politike koju će voditi talibani.

Ahmad Shah Massoud
Ahmad Shah Massoud

Do sada, kontraverzne vesti iz Pandžšara, iz kojih se ne može steći prava slika o situaciji prenose TOLO news afganistanske, Moby Media Group (pokrenutе od strane Saad Mohseni-ja, australijsko-afganistanskog biznismena sa američkim start-up novcem i kešom News Corporation Ltd. Keith Rupert Murdoch-a, The Indian Express, India Today,  Tribune India, The Week, Reuters, AP NEWS,  News.Com.Au., Wall Street Journal, New York Times, Associated Press, CBS News, BBC News, Financial Times,  The Guardian, The Economic Times, The Washington Post,  Digital Journal, Free Press Journal, Лента ру,  Коммерсантъ, Sputnik (osnivač Россия сегодня-  Russia Today), ТАСС, dialog.ua…….

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.